Пређи на садржај

Гранични поремећај личности

С Википедије, слободне енциклопедије
Гранични поремећај личности
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, клиничка психологија
МКБ-10F60.3
МКБ-9-CM301.83
MedlinePlus000935
eMedicinearticle/913575
Patient UK[https://patient.info/doctor/Borderline-Personality-Disorder Borderline-Personality-Disorder Гранични поремећај личности]
MeSHD001883

Гранични поремећај личности (F60.3) је поремећај личности који карактерише пасивна нестабилност расположења, шема „црно-белог размишљања“, нереална слика о себи и понашање на социјално неприхватљив начин. Нестабилности изазване овим поремећајем утичу на породични живот, каријеру, дуготрајно планирање осећај сопственог идентитета.[1] Особе код којих се јавља дијагноза углавном су старији од осамнаест година живота.

Данашњи назив који носи, бордерлајн (граница, отуд и назив гранични поремећај личности), води порекло од мишљења првих психолога који су га проучавали да су особе које су патиле од њега „на граници“ између психозе и неурозе. Међутим, у тадашње време, психопатолошки систем за дијагнозу није био тако софистициран као што је данас.[2] Због тога се тежи да се овом поремећају промени назив. Уместо бордерлајн предлаже се емоционално нестабилни поремећај личности и Међународна здравствена организација прихвата то као алтернативни назив. Занимљиво је да се сматра како је главна јунакиња романа Ана Карењина патила од овог поремећаја личности.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Да би се дијагноза утврдила, према Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје потребно је да се код особе, најчешће старије од 18 година, јавља нестабилност социјалних односа, слике о себи, афеката, као и изражена импулсивност уз још најмање пет од понуђених критеријума:

  1. Патолошки страх од напуштања, било стварног или умишљеног;
  2. Нестабилни односи са другима, који су најчешће јако интензивни, уз сталну идеализацију и демонизацију других;
  3. Нестабилна слика о себи;
  4. Импулсивност у барем две активности које су аутодеструктивне. (нпр, промискуитетан секс, поремећаји исхране, повремена хиперапетиција, конзумирање дрога и алкохола, насилничка вожња);
  5. Стални наврати суицидалног понашања, парасуицидални покушаји, самоповређивање;
  6. Афективна нестабилност, изазван великим реактивитетом расположења, нпр, интензивна дисфорија, анксиозност или изиритираност који трају пар сати, а у ређе и до пар дана;
  7. Хронично осећање празнине;
  8. Немогућност контролисања беса (нпр, чести „испади“, стална љутња, честе туче);
  9. Делузије, параноја или одвајање (одбрамбени механизми).


Уз овај поремећај се најчешће јављају и[3]:

Узроци

[уреди | уреди извор]

Kao и код већине поремећаја личности, нису познати. Неки сматрају да је у питању генетика (и стоји то да ако неко има 'бордерлајн' родитеља, шансе су да и та особа оболи), средински фактори или пак аномалије у мозгу.[4] По америчким генетским истраживањима поремећаја личности код близанаца, ако један близанац пати од овог поремећаја, други близанац исто пати у 35% случајева.[5]

Ипак, студије показују да су гранични поремећај личности и посттрауматски стресни синдром блиско повезани.[6] Даљи докази указују на то да је развој граничног поремећаја личности блиско повезан са трауматичним детињнством; најчешће злостављањем, и то сексуалним, од стране старатеља, а такође ако су сазревајући процеси у адолесценцији били изузетно стресни.[7]

Лечење

[уреди | уреди извор]

Лечење код бордерлајн пацијената траје јако дуго. Лече се најчешће антидепресивима, антипсихотицима и стабилизаторима. Међутим, антидепресивима је потребно да крену да делују дуже времена него код обичне депресије.


Од психотерапија, дијалектичка бихевиорална терапија се показала као доста успешна.[8]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ „Why is it Called "Borderline" Personality Disorder?”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2011. г. Приступљено 31. 3. 2013. 
  3. ^ Zanarini, M. C.; Frankenburg, F. R.; Dubo, E. D.; Sickel, A. E.; Trikha, A.; Levin, A.; Reynolds, V. (1998). „Axis I comorbidity of borderline personality disorder”. Am J Psychiatry. 155 (12): 1733—9. PMID 9842784. doi:10.1176/ajp.155.12.1733. 
  4. ^ "Borderline personality disorder". MayoClinic.com., Приступљено 15. 5. 2008.
  5. ^ Torgersen, Svenn; Lygren, Sissel; Øien, Per Anders; Skre, Ingunn; Onstad, Sidsel; Edvardsen, Jack; Tambs, Kristian; Kringlen, Einar (2000). „A twin study of personality disorders”. Compr Psychiatry. 41 (6): 416—25. PMID 11086146. doi:10.1053/comp.2000.16560. 
  6. ^ Gunderson, J. G.; Sabo, A. N. (1993). „The phenomenological and conceptual interface between borderline personality disorder and PTSD”. The American Journal of Psychiatry. 150 (1): 19—27. PMID 8417576. doi:10.1176/ajp.150.1.19. 
  7. ^ Zanarini, M. C.; Frankenburg, F. R. (1997). „Pathways to the development of borderline personality disorder”. Journal of Personality Disorders. 11 (1): 93—104. PMID 9113824. doi:10.1521/pedi.1997.11.1.93. 
  8. ^ Barker, P. ed. 2003. Psychiatric and mental health nursing: the craft and caring. London: Arnold. pp. 292



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гранични_поремећај_личности&oldid=27854531”