Пређи на садржај

Електра

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Електра (вишезначна одредница).
Електра и Орест
Електра и Орест
Лувр, Париз

Електра (грч. Ήλέκτρα) (лат. Electra) у грчкој митологији може бити:

Електра је један од најпопуларнијих митолошких ликова у трагедијама.[1] Она је главни лик у две грчке трагедије, Електра[2][3][4][5] по Софоклу и Електра[6][7][8] по Еурипиду. Она је исто тако централна фигура у позоришним комадима Есхилa, Алфиерија, Волтерa, Хофманстала, и Јуџин О’Нил.[1] Њена карактеристика може се изразити као осветољубива душа у носиоцима либације, јер она планира напад са својим братом да убије змију Клитемнестру.

У психологији је Електрин комплекс именован по њој.[9][10]

Електра - Агамемнонова кћи

[уреди | уреди извор]

Електра је била Агамемнонова и Клитемнестрина кћи, Орестова и Ифигенијина сестра.[11] Када се њен отац, краљ Агамемнон вратио из Тројанског рата, Електра је била одсутна из Микене, а њега убијају његова жена Клитемнестрина и њен љубавник Егист. Егист и Клитемнестра су тада убили и Касандру, тројанску пророчицу коју је Агамемнон довео са собом из Тројанског рата као ратни плен.

Електра, Орест и Пилад на гробу Агемемнона

Осам година касније, из Атине, Орест доводи Електру у Микену, и на очевом гробу су се договорили о освети. Осветили су смрт свога оца тако да је Орест, са пријатељем Пиладом убио и Клитемнестру и Егиста. Орест, после неког времена губи разум јер су га почеле прогонити Фурије које су биле задужене за спровођење крвне освете.

Орест се склонио у храм у Делфима, и мада му је Аполон наредио да освети оца, Аполон је био беспомоћан да спречи последице целог догађаја, па се одржало суђење богова на Акропољу. Глас богиње Атине је био одлучујући тако да се бес богова после тога стишао.

Фурије никада нису прогониле Електру.

  • Еурипид у своме делу Ифигенија у Тауриди прича сасвим другачију причу.

Ореста су Фурије довеле до Тауриде на Црном мору где је његова сестра Ифигенија била заточена да припрема жртве Артемиди). Када су Фурије довели Ореста и Пилада да и они буду жртве, Ифигенија и Орест су се препознали па су заједно побегли.

Пилад је помогао Оресту и Електри да убију мајку и њеног љубавника, а онда се Пилад заљубио у Електру и они су на крају постали муж и жена.

Електра - Океанова кћи

[уреди | уреди извор]

Електра кћерка Титана Океана и његове жене Тетиде се удала се за бога мора Тауманта, са којим је имала четири кћерке: Ириду и три Харпије.

Електра - Атлантова кћи

[уреди | уреди извор]

Електра је била кћерка Титана Атланта и океаниде Плеоне. Удала се за Зевса и имала је два сина Дардана и праоца оснивача Троје, Ила, и кћерку Хармонију. Зевс је Електру, заједно са шест сестара пренио на небо и претворио је у Влашиће (Плејаде). Након пада Троје, Електра је, због жалости распустила косу и лута небом као звезда репатица.

Убиство Клитемнестре

[уреди | уреди извор]

Према Есхилу, Орест је препознао Електрино лице испред Агамемнонове гробнице, где су обојe отишли да врше обреде мртвима, и они су се договорили како Орест треба да изврши своју освету.[12] Орест и његов пријатељ Пилад, син краља Строфија из Фокиде и Анаксибије, убили су Клитемнестру и Егиста (по неким причама уз помоћ Електре).

Пре своје смрти, Клитемнестра је проклела Ореста. Ериније или Фурије, чија је дужност да казне свако кршење веза породичне побожности, испуњавају ову клетву својом муком. Прогоне Ореста, позивајући га да оконча свој живот. Ериније нису прогањале Електру.

У Ифигенеји у Тауриди,[13][14] Еурипид прича причу нешто другачије. У његовој верзији, Ореста су Фурије одвеле у Таурис на Црном мору, где је држана његова сестра Ифигенија. Њих двоје су се срели када су Орест и Пилад доведени у Ифигенију да буду спремни за жртвовање Артемиди. Ифигенеја, Орест и Пилад су побегли из Тауриса. Фурије, умирене поновним окупљањем породице, умањиле су прогон. Електра се тада удала за Пиладеса.[15]

О Електри

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Evans 1970, стр. 79
  2. ^ Csapo, Eric; Goette, Hans Rupprecht; Green, J. Richard; Wilson, Peter (2014). Greek Theater in the Fourth Century BC. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. стр. 178. ISBN 978-3-11-033755-6. 
  3. ^ Gassner, John; Quinn, Edward (2002). The Reader's Encyclopedia of World Drama. Courier Corporation. стр. 200. ISBN 978-0-486-42064-6. 
  4. ^ Hall, Edith (2008). Introduction. Antigone; Oedipus the King; Electra. Од стране Sophocles. Превод: Kitto, H. D. F. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-156110-8. 
  5. ^ Post, L.A. (2. 3. 1953). „Sophocles, Strategy, and the Electra”. The Classical Weekly. Johns Hopkins University Press. 46: 150—153. JSTOR 4343363. 
  6. ^ а б Arnott, W. G. 1993. "Double the Vision: A Reading of Euripides' Electra (1981)" In Greek Tragedy. Greece and Rome Studies, Volume II. Edited by Ian McAuslan and Peter Walcot. New York: Oxford University Press
  7. ^ а б Gallagher, Robert L. 2003. "Making the Stronger Argument the Weaker: Euripides, Electra 518-41." Classical Quarterly 53.2: 401-415
  8. ^ Garner, R. 1990. From Homer to Tragedy: The Art of Allusion in Greek Poetry. London: Routledge
  9. ^ Jung, C. G. (1915). The Theory of Psychoanalysis. New York: Nervous and Mental Disease Publishing Co. стр. 69. 
  10. ^ Laplanche, Jean; Pontalis, J.B. (1973). The language of psycho-analysis. New York: W.W. Norton. стр. 152. ISBN 978-0-393-01105-0. OCLC 741058. 
  11. ^ "Agamemnon" in Oxford Companion to Classical Civilization, as quoted at eNotes.com
  12. ^ Fagles 1977, стр. 188
  13. ^ Wright, M. (2005). Euripides' Escape-Tragedies: A Study of Helen, Andromeda, and Iphigenia among the TauriansСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Oxford University Press. стр. 7–14. ISBN 978-0-19-927451-2. 
  14. ^ Kitto, H.D.F. (1966). Greek TragedyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Routledge. стр. 311–329. ISBN 0-415-05896-1. 
  15. ^ Luke Roman, Monica Roman, Encyclopedia of Greek and Roman Mythology, Infobase Publishing, 2010, p.143.
  16. ^ Porter, David (2005). „Aeschylus' "Eumenides": Some Contrapuntal Lines”. The American Journal of Philology. 126 (3): 301—331. JSTOR 3804934. S2CID 170134271. doi:10.1353/ajp.2005.0044. 
  17. ^ Euben, J. Peter (март 1982). „Justice and the Oresteia”. The American Political Science Review. 76 (1): 22—33. JSTOR 1960439. doi:10.2307/1960439. 
  18. ^ Aeschylus (1975). The OresteiaНеопходна слободна регистрација. New York, New York: Penguin Group. стр. 103–172. ISBN 978-0-14-044333-2. 
  19. ^ Jebb, R. C. (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. 6. Cambridge: London: C. J. Clay and Sons, Cambridge: University Press Warehouse, Ave Maria Lane. Glasgow: 363, Argyle Street. Cambridge: Deighton, Bell And Co. Leipzig: F. A. Brockhaus. New York: Macmillan And Co. стр. Title. ark:/13960/t5v77xt8s. 
  20. ^ Jebb (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. стр. 1. 
  21. ^ Jebb (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. стр. lviii. 
  22. ^ Garner, R. 1990. From Homer to Tragedy: The Art of Allusion in Greek Poetry. London: Routledge.
  23. ^ O'Neill, Eugene (1931). Mourning Becomes Electra: A TrilogyНеопходна слободна регистрација (First изд.). New York: Liveright. OCLC 7257106. 
  24. ^ Berlin, Normand (2000). O'Neill's Shakespeare. University of Michigan Press. стр. 103. ISBN 0472104691. 
  25. ^ „Decoding Jean-Paul Sartre's the Flies”. 16. 4. 2020. 
  26. ^ Olive, Peter (2019). „Reinventing the barbarian: Electra, sibling incest, and twentieth-century Hellenism”. Classical Receptions Journal. 11 (4): 417—419. ISSN 1759-5142. doi:10.1093/crj/clz012. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Hall, Edith (2008). Introduction. Antigone; Oedipus the King; Electra. Од стране Sophocles. Превод: Kitto, H. D. F. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-156110-8. 
  • Gassner, John; Quinn, Edward (2002). The Reader's Encyclopedia of World Drama. Courier Corporation. стр. 200. ISBN 978-0-486-42064-6. 
  • Csapo, Eric; Goette, Hans Rupprecht; Green, J. Richard; Wilson, Peter (2014). Greek Theater in the Fourth Century BC. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. стр. 178. ISBN 978-3-11-033755-6. 
  • Evans, Bergen (1970). Dictionary of Mythology. New York: Dell Publishing. ISBN 978-0-440-20848-8. 
  • Vellacott, Philip (1963). Euripides: Medea and Other Plays. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044129-1. 
  • Fagles, Robert (1977). Aeschylus: The Oresteia. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044333-2. 
  • Finglass, P.J., ур. (2007). Sophocles: Electra. Cambridge Classical Texts and Commentaries 44. Cambridge/New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86809-9. Архивирано из оригинала 08. 01. 2011. г. Приступљено 08. 03. 2019. 
  • Kovacs, David (3. 8. 2009). „Review of Sophocles: Electra. Cambridge Classical Texts and Commentaries 44 (2007)”. Bryn Mawr Classical Review. Архивирано из оригинала 08. 01. 2011. г. Приступљено 08. 03. 2019. 
  • Garvie, Alexander F. 2012. "Three Different Electras in Three Different Plots." Lexis 30:283–293.
  • Gellie, G. H. 1981. "Tragedy and Euripides’ Electra." Bulletin of the Institute of Classical Studies 28:1–12.
  • Goff, B. 1999–2000. "Try to Make it Real Compared to What? Euripides’ Electra and the Play of Genres." Illinois Classical Studies 24–25:93–105.
  • Hammond, N. G. L. 1985. "Spectacle and Parody in Euripides’ Electra." Greek, Roman and Byzantine Studies 25:373–387.
  • Morwood, J. H. W. 1981. "The Pattern of the Euripides Electra." American Journal of Philology 102:362–370.
  • Mossman, Judith. 2001. "Women’s Speech in Greek Tragedy: The Case of Electra and Clytemnestra in Euripides’ Electra." Classical Quarterly n 51:374–384.
  • Raeburn, David. 2000. "The Significance of Stage Properties in Euripides’ Electra." Greece & Rome 47:149–168.
  • Solmsen, F. 1967. Electra and Orestes: Three Recognitions in Greek Tragedy. Amsterdam: Noord-Hollandsche Uitgevers Mij.
  • Tarkow, T. 1981. "The Scar of Orestes: Observations on a Euripidean Innovation." Rheinisches Museum 124: 143-53.
  • Wohl, Victoria. 2015. "How to Recognise a Hero in Euripides’ Electra." Bulletin of the Institute of Classical Studies 58:61–76.
  • De Beauvoir, S. (1952). The Second Sex. New York: Vintage Books. 
  • Freud, S. (1905). Dora: Fragment of an Analysis of a Case of Hysteria. New York: W.W. Norton & Company. 
  • Freud, S. (1920). „A Case of Homosexuality in a Woman”. The Complete Psychological Works of Sigmund Freud. New York: Hogarth Press. 
  • Lauzen, G. (1965). Sigmund Freud: The Man and his Theories. New York: Paul S. Eriksson, Inc. 
  • Mitchell, J. (1974). Psychoanalysis and Feminism. New York: Vintage Books. 
  • Tobin, B. (1988). Reverse Oedipal Complex Analysis. New York: Random House Publishing Company. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Електра на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Електра&oldid=28094796”