Елија Казан
Елија Казан | |
|---|---|
.jpg) | |
| Име по рођењу | Elias Kazantzoglou[1] |
| Датум рођења | 7. септембар 1909. |
| Место рођења | Истанбул, Османско царство |
| Датум смрти | 28. септембар 2003. (94 год.) |
| Место смрти | Њујорк, САД |
| Пребивалиште | САД |
| Држављанство | америчко |
| Занимање | филмски и позоришни редитељ, продуцент, сценариста, романописац |
| Активни период | 1934–1976 |
| Потпис | |
 | |
Елија Казан (енгл. Elia Kazan,[2][3] IPA: /eˈlia kaˈzan/, право име Елија Казанџоглу,[4] Истанбул, 7. септембар 1909 — Њујорк, 28. септембар 2003) био је амерички редитељ, сценариста, продуцент, глумац и књижевник. Рођен је у породици грчког порекла.[5] Освојио је два Оскара за најбољег редитеља, те Оскара за животно дело, а 21 глумац са којима је радио био је номинован за Оскара, од којих су га деветорица и освојила. Открио је и у свет филма увео тада младе и перспективне глумце као што су Марлон Брандо и Џејмс Дин, а режирао је велики број успешних филмова, од којих су најпознатији Трамвај звани жеља, На доковима Њујорка и Источно од раја. Сем Бранда и Дина, у његовим филмовима су дебитовали и Ворен Бејти, Керол Бејкер, Џули Харис, Енди Грифит, Ли Ремик, Рип Торн, Илај Волак, Ив Мери Сејнт, Мартин Балсам и Пат Хингл. У Казановим филмовима су неке од најбољих улога у каријери остварили Натали Вуд и Џејмс Дан (енгл. James Dunn). Филмски продуцент Џорџ Стивенс млађи рекао је да су „Казанови филмови, заједно са глумцима који су наступили у њима, променили америчку кинематографију“.[6]
Прекреница у Казановом животу је било његово сведочење пред Комитетом за неамеричке активности против својих сарадника да су комунисти, због чега је у каснијој каријери био стигматизован међу колегама.
Детињство и младост
[уреди | уреди извор]Рођен је као Елија Казанџоглу 1909. у Константинополису (данашњи Истанбул), који је тада био главни град Османског царства, као дете грчких родитеља.[7][8][9] Године 1913, кад су му биле четири године, његова је породица емигрирала у Сједињене Државе и сместила се у Њујорку, где је његов отац, Георг Казанџоглу, постао трговац теписима. Казанов отац је очекивао да ће му син ући у породични посао, али његова мајка, Атена, охрабрила га је да крене својим путем.
Казан је похађао јавне школе у Њујорку и Њу Рошелу, у држави Њујорк. Након матуре на колеџу Вилијамс, у Масачусетсу, Казан је похађао драмску школу на универзитету Јејл. У тридесетима је глумио с њујоршком Гропу позоришту, заједно с (између осталих) Лијем Страсбергом, Клифордом Одетсом и Стелом и Лутером Одлер. Око 19 месеци, од 1934. до 1936, Казан је био члан тајне комунистичке ћелије.
Позоришна каријера
[уреди | уреди извор]Постао је један од најпознатијих чланова холивудске елите. Казан је наступио у представама Men in White, Waiting for Letty, Johnny Johnson и Golden Boy, а режирао је драме Трамвај зван чежња (1951) и Мачка на врућем лименом крову (1955), које су прославиле Тенесија Вилијамса, као и Сви моји синови (1947) и Смрт трговца (1949), које су прославиле Артура Милера. Примио је три Тони награде, за представе Сви моји синови, Смрт трговца и Џ.Б..
Редитељска каријера
[уреди | уреди извор]Казанова редитељска каријера је једнако значајна. Добио је два Оскара за режију, за филмове Џентлменски споразум (1947) и На доковима Њујорка (1954). Извукао је незаборавне извођења од глумаца као што су Марлон Брандо, Вивијен Ли, Карл Малден и Ким Хантер у филму Трамвај зван чежња (1951) (филмска верзија драме Тенесија Вилијамса), и Џејмс Дин i Џо ван Флит у филму Источно од раја (адаптација романа Џона Стајнбека).
Контроверзе с Одбором за противамеричке активности
[уреди | уреди извор]Казанова каснија каријера обележена је његовим сведочењем пред Одбором за противамеричке активности у којем је одао имена неких бивших чланова Комунистичке партије. Нека од тих имена су била Џером Робинс, Роберт Тејлор, Стерлинг Хејден, Лео Таунсенд, Берт Ајвс, Бад Шулберг и Лела Роџерс (мајка Џинџер Роџерс).
Казан је накратко у младости био члан Комунистичке партије, кад је био члан позоришне групе, Гропу театар, у тридесетим. У то време је у групи било неколико позоришних професионалаца који су били комунисти или левичарски симпатизери. Казан се као социјалиста осетио издатим Стаљиновом окрутношћу и идеолошком ригидношћу комуниста генерално. Посебно је био увређен кад су партијски функционери покушали да интервенишу у уметничким одлукама позоришне групе.
Прво, иако је Казан пристао да сведочи пред Одбором, те да призна да је бивши члан Комунистичке партије, одбио је ода имена других бивших чланова. Али тада га је притиснуо холивудски студијски менаџмент да сарађује с Одбором и ода имена бивших чланова партије те оних који су били повезани с партијским активностима, како би сачувао своју каријеру. Он је знао да су имена већ позната одбору, јер је исти већ прибавио документе из архиве Комунистичке партије, те да ће његово сведочење само послужити да се повећа медијска пажња.
Одавање имена од стране неког у Холивуду служило је као тактика Одбору како би легитимизовао своје акције и подстакнуо реакцију против оних који су тек пријатељи или рођаци оптужених. Једна од таквих која је проглашена чланицом партије била је супруга познатог глумца Џона Гарфилда, с којом је Казан радио у Театер групи, а коју је истраживао одбор. Одбор није успео да доведе самог Гарфилда у везу с Партијом, али и њему је претила казна.
Како је Казан касније објаснио, веровао је да је у најбољем интересу земље и његових либералних уверења да сарађује с Одбором за неамеричке активности како би помогао настојању Одбора да протера комунисте из Холивуда. Казан није осећао никакву приврженост комунизму те се разочарао Совјетским Савезом који је спроводио брутална убиства и репресију током Стаљинових чистки, и масакром Пољака у Другом светском рату. Ипак се правдао Партијским покушајима да му натуре своју агенду док је био у позоришту. Амерички драматичари Лилијан Хелман и Артур Милер су јавно и огорчено противречили Казановим оправдањима. Иронично, иако је Казан сведочио пред Одбором под пријетњом изопштења и стављања на црну листу од стране холивудских студија, након тога су га избегавали и изопштили многи бивши пријатељи. Увек увереног либерала и слободоумну особу, чак социјалисту у својим политичким погледима, Казана су сад левичари мрзили, а многи му десничари нису веровали. Неки су опазили елементе Казанове властите реакције на критике у филму На доковима Њујорка.
Живот грчког Американца
[уреди | уреди извор]Казан је 1967. објавио Сређивање, роман о емоционално измученом средњовечном Американцу грчких корена који живи двоструким животом у Калифорнији као директор маркетинга, под именом Еди Андресон, и озбиљни писац који пише за часопис под именом „Еванс Арнес”, иако му је рођено име Евангелос Арнес. „Сређивање” јунаковог живота убија њега самог, што га доводи до покушаја самоубојства и нервног слома. Критичари су видели паралелу на Казанов стварни живот, понајвише због тога што је јунак накратко био члан Комунистичке партије пре Другог светског рата и наравно, јунаково грчко подрекло и американизација његова родног имена. Казан је оповргнуо аутобиографске елементе те је рекао како је роман измишљен. Послужио је као предложак за истоимени филм филм из 1969.
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Kazan, Elia (1962). America America. New York: Popular Library. OCLC 21378773.
- Kazan, Elia (1967). The Arrangement: A Novel. New York: Stein and Day. OCLC 36500300.
- Kazan, Elia (1972). The Assassins. London: Collins. ISBN 0-00-221035-5.
- Ciment, Michel (1974). Kazan on Kazan. Viking.. Originally published 1973 by Secker and Warburg, London.
- Kazan, Elia (1975). The Understudy. New York: Stein and Day. OCLC 9666336.
- Kazan, Elia (1977). A Kazan Reader. New York: Stein and Day. ISBN 0-8128-2193-9.
- Kazan, Elia (1978). Acts of Love. New York: Warner. ISBN 0-446-85553-7.
- Kazan, Elia (1982). The Anatolian. New York: Knopf. ISBN 0-394-52560-4.
- Kazan, Elia (1988). Elia Kazan: A Life. New York: Knopf. ISBN 0-394-55953-3.
- Kazan, Elia (1994). Beyond the Aegean. New York: Knopf. ISBN 0-679-42565-9.
- Kazan, Elia; Young, Jeff (1999). The Master Director Discusses His Films. New York: Newmarket Press. ISBN 1-55704-338-8.
- Schickel, Richard (2005). Elia Kazan. New York: Harper Collins. ISBN 978-0-06-019579-3.
- Kazan, Elia (2009). Kazan on Directing. New York: Knopf. ISBN 978-0-307-26477-0.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Elia Kazan”. www.britannica.com. Приступљено 2010-09-10. „Elia Kazan, original name Elias Kazantzoglou (b. September 7, 1909, Istanbul (Ottoman Empire) —d. September 28, 2003, New York City, New York, U.S.).”
- ^ Dictionary.com – Kazan
- ^ Oxford Learners' Dictionary – Elia Kazan
- ^ грч. Ηλίας Καζαντζόγλου Шаблон:IPA-el. Later in his life, he was known as Ελία Καζάν in Greece—a transcription of his English name.
- ^ Rothstein, Mervyn (28. 9. 2003). „Elia Kazan, Influential Director, Dies at 94”. The New York Times. Приступљено 2009-01-28.
- ^ Stevens, George Jr. Conversations with the Great Moviemakers of Hollywood's Golden Age, Alfred A. Knopf (2006) pp. 389–408
- ^ „Elia Kazan.”. www.britannica.com. Приступљено 2010-09-10. „Elia Kazan, original name Elia Kazanjoglous (b. September 7, 1909, Istanbul, Ottoman Empire—d. September 28, 2003, New York City, U.S.), Greek-born American director and author, noted for his successes on the stage, especially with plays by Tennessee Williams and Arthur Miller, and for his critically acclaimed films. At age four, Kazan was brought to the United States with his immigrant Greek family.”
- ^ Young, Jeff (2001). Kazan: the master director discusses his films : interviews with Elia Kazan. Newmarket Press. стр. 9. ISBN 978-1-55704-446-4. „He was born on September 7, 1909 to Greek parents living in Istanbul. His father, Giorgos Kazantzoglou, had fled Kayseri, a small village in Anatolia where for five hundred years the Turks had oppressed and brutalized the Armenian and Greek minorities who had lived there even longer.”
- ^ Sennett, Ted (1986). Great movie directors. Abrams. стр. 128–129. ISBN 978-0-8109-0718-8. „Elia Kazan (born 1909) ... Born in Istanbul, Kazan immigrated to America with his Greek parents at the age of four”
Литература
[уреди | уреди извор]- Jones, David, Richard (1986). Great directors at work : Stanislavsky, Brecht, Kazan, Brook. Berkeley ; London: University of California Press. ISBN 0-520-04601-3.
- Ciment, Michel (1988). An American Odyssey. London: Bloomsbury Publishing Ltd. ISBN 0-7475-0241-2.
- Schickel, Richard (2005). Elia Kazan: A Biography. New York: HarperCollins Publishers. ISBN 0-06-019579-7.
- Murphy, Brenda (2006). Tennessee Williams and Elia Kazan : a collaboration in the theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-03524-4.
- „Praise and silent protest greet Kazan's Oscar”. The Guardian. Архивирано из оригинала 21. 3. 2020. г. Приступљено 20. 3. 2020.
- „Many Refuse to Clap as Kazan Receives Oscar”. The Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 21. 3. 2020. г. Приступљено 20. 3. 2020.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Елија Казан на сајту IMDb (језик: енглески)
- Method Man: Elia Kazan's Singular Career by John Lahr in The New Yorker (A Critic at Large)
- Assessing Kazan: His Life and Choice (NYT Books of the Times)
- Some notes on Kazan, HCUAh, and the aftermath of his testimony including his April 13, 1952 statement in the New York Times
- Елија Казан на сајту Find a Grave (језик: енглески)
- Literature on Elia Kazan
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
