Пређи на садржај

Инуити

С Википедије, слободне енциклопедије
Инуити
Укупна популација
148.863[1][2][3][4]
Региони са значајном популацијом
 Аљаска16.581(2010)[3]
Канада Северна Канада50.480 (2006)[2]
 Гренланд51.365 (2010)[1]
 Данска15.815 (2015)
 Русија1.750 (2010)
Језици
инуитски језици
Религија
хришћанство и шаманизам
Сродне етничке групе
Алеути и Јупици[5]

Инуити (у преводу „истински људи”, Инуит (множина) и Инук (једнина)),[6] је зависно од дефиниције, назив за источна племена ескимског народа, посебан ескимски народ или грану ескимске породице народа, у коју спадају народи који деле заједничку културу и говоре језицима инуитске гране ескимских језика, а који живе у суровим климатским условима на обали Артика: Сибира (Чукотка), Аљаске, Северозападних територија, Нунавута, Квебека (Нунавик), Лабрадора (Нунатсиавут) и Гренланда.[7] Ове територије Инуити су населили пре око 4.000 година, ширећи се од Аљаске где су настали ка истоку, насељавајући велики део Арктика.[8] Инуитски језици су део ескимско-алеутске породице.[9] Инуитски знаковни језик је критично угрожени језички изолат који се користи у Нунавуту.[10]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]
160.000 Инуита живи на Аљасци (САД), Канади, Гренланду (Данска) и Чукотки (Русија)

Инуити живе широм већег дела Северне Канаде на територији Нунавут, Нунавик у северној трећини Квебека, Нунатсиавут и Нунатукавут у Лабрадору и у разним деловима северозападних територија, посебно око Арктичког океана, у региону предвиђеним Инувиалуитским споразумом.[note 1] Изузев Нунатукавута, ове области су у инуитским језицима познате као Инуитски Нунангат.[11][2] У Канади, чланци 25 и 35 Уставног закона из 1982. године класифицирају Инуите као посебну групу абориџинских Канађана који нису обухваћени ни Првим народима, нити Метисима.[12]

Гренландски Инуити потомци су досељених носилаца Тулске културе из Канаде до 1100. године.[13] Инуити Гренланда су дански држављани, иако нису држављани Европске уније. У Сједињеним Америчким Државама, у држави Аљасци, Инупијати традиционално насељавају Северозападни Арктички округ, на северним падинама Аљаске и острво Мали Диомед.

У Канади и Сједињеним Државама, термин „Еским” се некада користио за описивање Инуита, сибирских и аљаских Јупика, Инупијата, али и језички несродних Чукча. „Инуит” није прихваћен као термин за Јупике и Чукче; „Еским”[14] је једини појам који обухвата све Јупике, Инупијате и Инуите. Од краја 20. века, међу староседиоцима Канаде и Гренландским Инуитима широко је распрострањено веровање да је „Еским” увредљив израз, а чешће се идентификују аутонимом „Инуити”.[15][16][17]

Подгрупе

[уреди | уреди извор]

На конференцији Инуита су дефинисани називи за поједине скупине Ескима: у Канади Инуити (источна Канада) и Инувијалуити (западна Канада), на Гренланду Калалити, на Аљасци Инупијати (северна и северозападна Аљаска) и Јупици (централна Аљаска и источни део полуострва Аљаска са околним острвима) и у Русији Јупици или Јуити. Јупици нису Инуити, па се као назив који обухвата обе групе користи Ескими.

Инуити живе на традиционалан начин. Они лове због хране и крзна, које продају, али је то веома тешко, јер је проблем доћи до савременог и традиционалног света, нарочито младим људима. Они традиционално граде привремена ловачка склоништа од блокова леда, названа игло.[18]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Регија предвиђена Инувиалуитским споразумом (енгл. Inuvialuit Settlement Region - ISR) обухвата и Јуконску северну падину на територији Јукона, која је релативно мала у поређењу са ISR-ом у Северозападним територијама и нема трајно насељених места унутар ње - али део је традиционалног и садашњег инувиалуитског простора за лов, постављање замки, риболов, итд.
  1. ^ а б „The World Factbook (Greenland)”. Central Intelligence Agency. 2013. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2013. 
  2. ^ а б в „2006 Aboriginal Population Profile (Canada)”. Statistics Canada. 15. 1. 2008. Приступљено 20. 10. 2013. 
  3. ^ а б „Table 1: American Indian and Alaska Native Alone and Alone or in Combination Population by Tribe for the United States: 2000” (xls). United States Census Bureau. 2000. Приступљено 20. 10. 2013. 
  4. ^ „Statistikbanken”. Statistics Denmark. 2018. Приступљено 22. 7. 2018. 
  5. ^ "Eskimo-Aleut." Ethnologue. Retrieved 17 Oct 2013.
  6. ^ „Correct use of Inuit and Inuk”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 26. 06. 2020. 
  7. ^ Kaplan, Lawrence (1. 7. 2011). „Comparative Yupik and Inuit”. Alaska Native Language Center, University of Alaska Fairbanks. Архивирано из оригинала 16. 5. 2015. г. Приступљено 12. 5. 2015. 
  8. ^ Dean, William G.; Matthews, Geoffrey J. (1998). Concise Historical Atlas of Canada. University of Toronto Press. стр. 2. ISBN 978-0-8020-4203-3. 
  9. ^ „The Hunters of the Arctic”. bambusspiele.de. Приступљено 7. 1. 2008. 
  10. ^ Schuit, Joke; Baker, Anne; Pfau, Roland. „Inuit Sign Language: a contribution to sign language typology”. Universiteit van Amsterdam. Архивирано из оригинала 19. 9. 2015. г. Приступљено 1. 8. 2015. 
  11. ^ „Maps of Inuit Nunaat (Inuit Regions of Canada)”. Itk.ca. 10. 6. 2009. Архивирано из оригинала 17. 2. 2011. г. Приступљено 25. 2. 2011. 
  12. ^ „Canadian Charter of Rights and Freedoms”. Department of Justice Canada. Архивирано из оригинала 5. 1. 2011. г. 
  13. ^ Park, Robert W. (1993). „The Dorset-Thule Succession in Arctic North America: Assessing Claims for Culture Contact”. American Antiquity. 58 (2): 203—234. ISSN 0002-7316. doi:10.2307/281966. 
  14. ^ Kaplan, Lawrence (1. 7. 2011). „Inuit or Eskimo: Which names to use?”. Alaska Native Language Center, University of Alaska Fairbanks. Архивирано из оригинала 12. 1. 2019. г. Приступљено 12. 5. 2015. 
  15. ^ The American Heritage Dictionary of the English Language: Fourth Edition Архивирано 2001-04-12 на сајту Wayback Machine
  16. ^ Setting the Record Straight About Native Languages: What Does "Eskimo" Mean In Cree?
  17. ^ Eskimo Архивирано 2001-04-12 на сајту Wayback Machine, American Heritage Dictionary of the English Language: Fourth Edition, 2000
  18. ^ Хиљаду нових питања и одговора 2, Београд: Stooper book, 2004.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]