Пређи на садржај

Најџел Фараж

С Википедије, слободне енциклопедије
Најџел Фараж
Најџел Фараж, 2024. године
Лични подаци
Пуно имеНајџел Пол Фараж
Датум рођења(1964-04-03)3. април 1964. (60 год.)
Место рођењаФарнборо, Кент, Енглеска, Уједињено Краљевство
Породица
СупружникКирстен Мер
Политичка каријера
Политичка
странка		Реформ УК
Званични веб-сајт
Званични вебсајт

Најџел Пол Фараж (енгл. Nigel Paul Farage; Фарнборо, Кент, 3. април 1964)[1] британски је активиста, политички коментатор, водитељ и бивши политичар који је служио као лидер Странке за независност Уједињеног краљества (УКИП) од 2006. до 2009. и од 2010. до 2016. године[2] и Реформ УК (раније као Брегзит странка) од 2019. до 2021. године. Био је члан Европског парламента за југоисточну Енглеску од 1999. до 2020. године. Такође је држао The Nigel Farage Show на ЕлБиСи-ју од 2017. до 2020. године.[3]

Познат као истакнути евроскептик у Великој Британији од раних 1990-их, Фараж је водио кампању за иступање Уједињеног Краљевства из Европске уније. Фараж је био један од оснивача УКИП-а, напустивши Конзервативну странку 1992. године након потписивања Уговора из Мастрихта, [4] што је подстакло европске интеграције и основало Европску унију. Након неуспешне кампање на европским и вестминстерским парламентарним изборима од 1994. године, на изборима за Европски парламент 1999. године изабран је за члана ЕП за југоисточну Енглеску. Поново је изабран на изборима за Европски парламент 2004, 2009, 2014. и 2019. године. У Европском парламенту служио је као председник Европе слободе и директне демократије (ЕФДД)[5] где је био познат по својим говорима,[6][7] и као гласни критичар евро валуте.

Први пут је постао вођа УКИП-а у септембру 2006. године, а странку је водио кроз европске изборе 2009. године, када је освојила други по величини гласање у Великој Британији, победивши лабуристе и либералне демократе са преко два милиона гласова. Оставио је функцију у новембру 2009. године како би се усредсредио на оспоравање Бакингхема, изборне јединице председника Џона Беркова, на општим изборима 2010. године и дошао је на треће место. Фараж је успешно изашао на такмичење за вођство УКИП у новембру 2010. године,[8] поново постајући лидер након што је Лорд Пирсон из Раноха добровољно одступио. Он је на другом месту у Дејли телеграф Топ 100 најутицајнијих десничара, иза премијера Дејвида Камерона.[9]

Фараж је проглашен за Британца године од стране Тајмза 2014. године.[10] На европским изборима 2014. године УКИП је освојио 24 места, што је први пут да је странка која није лабуристичка или конзервативна освојила највећи број места на националним изборима од општих избора у децембру 1910, вршећи притисак на Камерона да распише референдум о чланству у ЕУ.[11][12][13]

На општим изборима 2015. године УКИП је обезбедио преко 3,8 милиона гласова и 12,6% укупних гласова, замењујући Либералне демократе као трећу најпопуларнију странку, али је обезбедио само једно место. Фараж је најавио оставку када није освојио место у Саут Тенету, али је његова оставка одбијена и остао је као лидер.[14] Фараж је био истакнута личност у успешној кампањи за Брекит на референдуму о чланству у ЕУ 2016. године.[15]

После гласања за излазак из ЕУ, Фараж је поднео оставку на место лидера УКИП-а, што је покренуло изборе за руководство, али је и даље остао члан ЕП-а.[16][17] У децембру 2018. Фараж је одустао од УКИП-а.[18] Вратио се на фронтовску политику покретањем странке Брегзит 2019. године.[19][20] Извлачећи подршку фрустрираних одложеном применом Брекита од стране владе Терезе Меј, странка Брегзит освојила је највише гласова на европским изборима у мају 2019. године, поставши највећа појединачна странка у Европском парламенту.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Nigel Farage story”. BBC News. 4. 7. 2016. Приступљено 17. 11. 2019. 
  2. ^ Smith, Norman (5. 10. 2016). „Nigel Farage steps back in at UKIP as Diane James quits”. BBC News. Архивирано из оригинала 1. 2. 2017. г. Приступљено 5. 10. 2016. 
  3. ^ „Nigel Farage to leave radio station LBC 'with immediate effect'”. The Guardian. London. 11. 6. 2020. Приступљено 11. 6. 2020. 
  4. ^ Goldsmith, Rosie (4. 12. 2012). „Profile: Nigel Farage, UKIP leader”. BBC News. Архивирано из оригинала 19. 4. 2013. г. Приступљено 1. 3. 2013. 
  5. ^ „UKIP's alliance in Europe rescued by Polish MEP”. BBC News. 20. 10. 2014. Архивирано из оригинала 14. 6. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015. 
  6. ^ Adams, Tim (21. 7. 2012). „Nigel Farage: I was never scared of being out on a limb”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 14. 10. 2012. г. 
  7. ^ Waterfield, Bruno (25. 2. 2010). „Ukip's Nigel Farage faces reprimand after calling Herman Van Rompuy 'wet rag'”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 6. 1. 2016. г. 
  8. ^ Sparrow, Andrew (3. 9. 2010). „Nigel Farage to stand for Ukip leadership again”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 27. 9. 2013. г. 
  9. ^ Dale, Iain (2. 10. 2013). „Top 100 most influential Right-wingers”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  10. ^ „Man of the Moment”. The Times. London. 30. 12. 2014. Приступљено 30. 12. 2014. (потребна претплата)
  11. ^ „UK's Eurosceptic UKIP party storms to victory in Europe vote”. Reuters. 26. 5. 2014. Архивирано из оригинала 1. 6. 2014. г. Приступљено 31. 5. 2014. 
  12. ^ Volkery, Carsten (27. 5. 2014). „Lurching Right: UKIP Win Creates Pressure for Cameron and Europe”. Der Spiegel. Hamburg. Архивирано из оригинала 28. 5. 2014. г. 
  13. ^ Mason, Rowena (26. 5. 2014). „10 key lessons from the European election results”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 27. 5. 2014. г. Приступљено 31. 5. 2014. 
  14. ^ „Nigel Farage resigns as UKIP leader as the party vote rises”. BBC News. 8. 5. 2015. Архивирано из оригинала 8. 5. 2015. г. 
  15. ^ Bennett, Asa (24. 6. 2016). „Nigel Farage has earned his place in history as the man who led Britain out of the EU”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 27. 6. 2016. г. Приступљено 24. 6. 2016. 
  16. ^ Smith, Norman (5. 10. 2016). „Nigel Farage steps back in at UKIP as Diane James quits”. BBC News. Архивирано из оригинала 1. 2. 2017. г. Приступљено 5. 10. 2016. 
  17. ^ „UKIP leader Nigel Farage stands down”. BBC News. 4. 7. 2016. Архивирано из оригинала 4. 7. 2016. г. 
  18. ^ „Former leader Nigel Farage quits UKIP”. BBC News. 4. 12. 2018. Приступљено 4. 12. 2018. 
  19. ^ „I am now sitting as an MEP for The Brexit Party in the European Parliament”. Nigel Farage. 13. 2. 2019. Приступљено 13. 2. 2019. 
  20. ^ „Nigel Farage back in frontline politics as Brexit Party leader”. BBC News. 22. 3. 2019. Приступљено 24. 3. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Најџел_Фараж&oldid=28709433”