Пређи на садржај

Петер Паул Рубенс

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Петер Паул Рубенс
Паул Рубенс, аутопортрет 1623.
Лични подаци
Датум рођења(1577-06-28)28. јун 1577.
Место рођењаЗиген, Свето римско царство
Датум смрти30. мај 1640.(1640-05-30) (62 год.)
Место смртиАнтверпен, Шпанска Низоземска
Уметнички рад
ПравацБарок
Епохасликарство 16. и 17. века
РегијаФламанско сликарство
Утицао наАнтонијус ван Дајк
Најважнија дела
Потпис

Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока.[1] Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[2] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[3] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[2]

Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији.

Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”.

Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса.

Историјски контекст

[уреди | уреди извор]

У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз.

Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[4]

Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555.

Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566.

Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као "компромис од племића", чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[5]

Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[6]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце.
Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да "она је била оличење доброте и поштења".

Рани дани

[уреди | уреди извор]

Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце.

Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[7]

У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[8] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[9]

Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603.
Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара.

Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[10] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[11] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[12]

Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[13] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију.

Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[14] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар "Санта Марија у Валичелл".[15]

Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током целог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[16]

Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу.

Зреле године у Антверпену (1609–1621)

[уреди | уреди извор]
Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену.

Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванаестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта.

Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим.

Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија.

Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[17]

Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[18] Ипак је сам урадио неколико дрвореза.

Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)

[уреди | уреди извор]
Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр.

Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[19] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[20]

По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[21]

Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[22]

Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[23] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I.

Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу.

Посљедње године (1630–1640)

[уреди | уреди извор]

Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања.

Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама.

Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца.

Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела.

Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти.

Дела

[уреди | уреди извор]
Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен.

Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу.

Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије.

Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике.

Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон.

Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији.

На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону.

Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела

[уреди | уреди извор]
  • Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену.
  • Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид.
  • Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон.
  • Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон.
  • Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену.
  • Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен.
  • Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену.
  • Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч.
  • Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија.
  • Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид.
  • Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630.
  • Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену.
  • Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену.
  • Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч.
  • Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид.
  • Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Peter Paul Rubens | Biography, Art, Paintings, Style, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-26. Приступљено 2024-01-29. 
  2. ^ а б Historia Universal del Arte, том XII (1984)
  3. ^ Historia del Arte Espasa (2004). pp. 799.
  4. ^ Cabanne, Pierre (1967). pp. 24—25
  5. ^ Cabanne, Pierre (1967). pp. 7—8
  6. ^ Micheletti, Emma (1966). pp. 6.
  7. ^ Belkin (1998), 11.–18.
  8. ^ Held 1983, стр. 14—35
  9. ^ Belkin (1998), 22.–38.
  10. ^ Belkin (1998), 42.; 57.
  11. ^ Belkin (1998), 52.–57.
  12. ^ Belkin 1998, стр. 59.
  13. ^ Belkin (1998), 71.–73.
  14. ^ Belkin 1998, стр. 75.
  15. ^ Jaffé (1977), 85.–99.; Belting (1994): 484.–90., 554.–56.
  16. ^ Belkin 1998, стр. 95.
  17. ^ Martin 1977, стр. 109.
  18. ^ Pauw-De Veen (1977): 243—251.
  19. ^ Belkin (1998), 175; 192; Held (1975): 218–233, espp. 222–225.
  20. ^ Belkin 1998, стр. 173—175
  21. ^ Belkin (1998), 339.–340.
  22. ^ Belkin (1998), 217.–218.
  23. ^ Minerva protects Pax from Mars ('Peace and War') Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2009)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Belkin, Kristin Lohse (1998). Rubens. Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-3412-2. 
  • Hans Belting, Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art, University of Chicago Press. 1994. ISBN 978-0-226-04215-2..
  • Held, Julius S. (1975) "On the Date and Function of Some Allegorical Sketches by Rubens." In: Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Vol. 38: 218–233.
  • Held, Julius S. "Thoughts on Rubens' Beginnings." In: Ringling Museum of Art Journal. 1983. ISBN 978-0-916758-12-7. стр. 14–35.
  • Alpers, Svetlana. Stvaranje Rubensa. New Haven 1995.
  • Büttner, Nils, Herr P. P. Rubens. Göttingen 2006.
  • Alpers, Svetlana. The Making of Rubens. New Haven 1995.
  • Baumstark , Reinhold (1985). Peter Paul Rubens: the Decius Mus cycle. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-87099-394-7. 
  • Büttner, Nils, Herr P. P. Rubens. Göttingen 2006.
  • Corpus Rubenianum Ludwig Burchard. An Illustrated Catalogue Raisonne of the Work of Peter Paul Rubens Based on the Material Assembled by the Late Dr. Ludwig Burchard in Twenty-Seven Parts, Edited by the Nationaal Centrum Voor de Plastische Kunsten Van de XVI en de XVII Eeuw.
  • Lamster, Mark. Master of Shadows, The Secret Diplomatic Career of Peter Paul Rubens Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2011) New York, Doubleday, 2009.
  • Suzanne Lilar, Le Couple. Paris, Grasset; Reedited 1970, Bernard Grasset Coll. Diamant, 1972, Livre de Poche; 1982, Brussels, Les Éperonniers. 1963. ISBN 978-2-87132-193-4.; Translated as Aspects of Love in Western Society in 1965, by and with a foreword by Jonathan Griffin, New York, McGraw-Hill, LC 65-19851.
  • Sauerlander, Willibald. The Catholic Rubens: Saints and Martyrs (Getty Research Institute; 2014); 311 pages; looks at his altarpieces in the context of the Counter-Reformation.
  • Schrader, Stephanie (2013). Looking East: Ruben's Encounter with Asia. Getty Publications, Los Angeles. ISBN 978-1-60606-131-2. 
  • Vlieghe, Hans (1998). Flemish Art and Architecture, 1585-1700. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10469-1. 
  • Hans Gerhard Evers: Peter Paul Rubens. F. Bruckmann, München 1942, 528 S., 272 Abb., 4 Farbtafeln (Flämische Ausgabe bei De Sikkel, Antwerpen 1946).
  • Hans Gerhard Evers: Rubens und sein Werk. Neue Forschungen. De Lage Landen, Brüssel 1943. 383 S. u. Taf.
  • Frans Baudouin: Peter Paul Rubens. Köster, Königstein/Taunus 1977
  • Reinhard Liess: Die Kunst des Rubens. Wasmuth, Braunschweig 1977
  • Agnes Czobor: Eine Ölstudie zum Kopf des Hl. Franziskus auf dem großen Antwerpener Altarbild, in: Gentse Bijdragen tot de Kunstgeschiedenis XXIV (1976–1978), hrsg. Hoger Instituut voor Kunstgeschiedenis en Outheidkunde van het Universitair Vermögen. pp. 9–14
  • Hubert von Sonnenburg, Frank Preußer: Rubens. Gesammelte Aufsätze zur Technik. Bayerische Staatsgemäldesammlung, München (Mitteilungen der Abteilung für Restaurierung und naturwissenschaftliche Untersuchungen (Doerner-Institut) 3/1979)
  • Sabine Cotté: Rubens und seine Welt. Gondrom, Bayreuth 1980
  • Julius S. Held: The Oil-Sketches of Peter Paul Rubens: A Critical Catalogue. Princeton 1980 (2 Bde.)
  • Günter Brucher: Der Ildefonso-Altar von Peter Paul Rubens, in: Kunsthistorisches Jahrbuch Graz, Graz (1982). pp. 49–78
  • Christopher White: Peter Paul Rubens. Leben und Kunst. Belser Verlag, Zürich 1988
  • Marc Morford: Stoics and Neostoics. Princeton 1991
  • Justus Müller Hofstede: Rubens und das Constantia-Ideal. Das Selbstbildnis von 1623 in: Der Künstler über sich und sein Werk, hrsg. von Matthias Winner, Weinheim (1992). pp. 335–405
  • Matías Díaz Padrón (ed): El Siglo de Rubens en el Museo del Prado. Barcelona 1995
  • Christine Göttler: Die Kunst des Fegefeuers nach der Reformation. Mainz 1996
  • Ulrich Heinen: Rubens zwischen Predigt und Kunst. Der Hochaltar für die Walburgenkirche in Antwerpen. Weimar 1996 (PDF; 113 kB)
  • Otto von Simson: Peter Paul (1577–1640): Humanist, Maler und Diplomat. Mainz 1996
  • Christopher Brown (ed): Making & Meaning: Rubens's Landscapes. Ausstellungskatalog National Gallery, London 1997
  • Fiona Healy: Rubens and the Judgement of Paris. Turnhout 1997
  • Kristin Lohse Belkin: Rubens. London 1998
  • Ilse von zur Mühlen: Bild und Vision. Peter Paul Rubens und der Pinsel Gottes. Frankfurt/M. 1998
  • Susanne Tauss: Dulce et decorum? Der Decius-Mus-Zyklus von Peter Paul Rubens. Osnabrück 2000
  • Prosper Arents, A. K. L. Thijs (ed): De Bibliotheek van Pieter Pauwel Rubens. Antwerpen 2001
  • Ulrich Heinen, Andreas Thielemann (ed): Rubens Passioni. Die Kultur der Leidenschaften im Barock. Göttingen. 2001. ISBN 978-3-525-47902-5.
  • Ulrich Heinen: Versatissimus in historiis et re politica. Rubens’ Anfänge als Diplomat, in: Sinnliche Intelligenz. Festschrift für Prof. Dr. Hans Ost, hg. Rainer Budde, Red. Roland Krischel, Wallraf-Richartz-Jahrbuch 63 (2002). pp. 283–318
  • Konrad Renger (ed), Claudia Denk (ed): Flämische Malerei des Barock in der Alten Pinakothek. München u. a. 2002
  • Frits Lammertse (ed), Alejandro Vergara (ed): Peter Paul Rubens. The Life of Achilles. Ausstellungskatalog Museum Boijmans Van Beuningen/Madrid, Prado, Rotterdam 2003
  • Nils Büttner, Ulrich Heinen (ed): Peter Paul Rubens: Barocke Leidenschaften. Ausstellungskatalog im Herzog Anton Ulrich-Museum Braunschweig (8. August bis 31. Oktober 2004), München 2004
  • Kristin Lohse Belkin (ed), Fiona Healy (ed): A House of Art: Rubens as Collector. Ausstellungskatalog Antwerpen, Museum Rubenshuis, 2004
  • Ulrich Heinen: Rubens’ Garten und die Gesundheit des Künstlers, in: Wallraf-Richartz-Jahrbuch 65 (2004). pp. 71–182
  • Margit Thøfner: Helena Fourment's Het Pelsken, in: Art History 27 (2004). pp. 1–33
  • Nico van Hout: Copyright Rubens. Ausstellungskatalog Antwerpen, Koninklijk Museum, 2004
  • Kate Bomford: Peter Paul Rubens and the value of friendship, in: Rubens and the Netherlands, hrsg. von Jan de Jong et al., Zwolle 2006 (=Nederlands Kunsthistorisch Jaarboek 55) (2004). pp. 229–257
  • Johann Kräftner (ed) et al.: Rubens in Wien. Wien 2004
  • Eveliina Juntunen: P.P.R's bild-implizite Kunsttheorie in ausgew. mytholog. Historien (1611–1618). Petersberg 2005
  • Rubens, Eleonora de' Medici Gonzaga e l'oratorio sopra Santa Croce. Ausstellungskatalog Mantua, Palazzo Ducale, 2005
  • Anne-Marie Logan, Michiel Plomp: Peter Paul Rubens. The Drawings. Ausstellungskatalog New York, Metropolitan Museum of Art, 2005
  • Dagmar Feghelm, Markus Kesting: Rubens. Bilder der Liebe. Prestel. . München. 2005. ISBN 978-3-7913-3353-3.  (Flexo).
  • Martin Warnke: Peter Paul Rubens. Leben und Werk. Dumont, Köln 2006
  • Nils Büttner: Herr P. P. Rubens. Vandenhoeck, Göttingen. 2006. ISBN 978-3-525-47906-3.
  • Ulrich Heinen: Rubens's Pictorial Diplomacy at War (1637/1638), in: Rubens and the Netherlands, hrsgg. von Jan de Jong et al., Zwolle 2006 (=Nederlands Kunsthistorisch Jaarboek 55) (2004). pp. 196–225. ISSN 0169-6726
  • Andreas Thielemann: Sprechende Köpfe: Seneca-Bildnisse um 1600, in: 300 Jahre „Thesaurus Brandenburgicus“. Archäologie, Antikensammlungen und antikisierende Residenzausstattungen im Barock. hrsg. von Max Kunze/Henning Wrede, München (2006). pp. 167–206
  • Jacob Burckhardt: Werke. Kritische Gesamtausgabe. Band 11. Erinnerungen aus Rubens. Aus dem Nachlaß herausgegeben von Edith Struchholz und Martin Warnke. München, C.H.Beck, 2006, 275 S.
  • Karin Hellwig: Peter Paul Rubens. Rowohlt, Reinbek. 2012. ISBN 978-3-499-50710-6.
  • Gerhard Finckh, Ilka Hartje: Peter Paul Rubens (Katalog zur Ausstellung im Wuppertaler Von der Heydt-Museum, 16. November 2012 bis 28. Februar). 2013. ISBN 978-3-89202-085-1.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Петер Паул Рубенс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петер_Паул_Рубенс&oldid=28729456”