Пређи на садржај

Писање

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Камен из Розете, са писањем на три различита писма, био је кључан у дешифровању древног египтског писма.

Писање је људска активност којом се на неком медијуму оставља траг у виду симбола (слова) из скупа унапред утврђених симбола (писма). Писање се разликује од цртања, сликања или снимања по томе што су симболи видљиви људском оку, строго дефинисани и могу се разликовати само по величини или дебљини. Писање захтева четири вештине: познавање речи језика на коме се пише, знање граматике, знање правописа и знање слова. Траг који остаје као резултат писања назива се текст или спис или запис. Сваки човек има специфичан начин писања (рукопис), по коме је могуће недвосмислено установити да ли је написао одређени текст. Ова особеност писања користи се и за потпис. Писање се као појам користи и за мисаони процес креирања садржаја записа.

Системи писања сами по себи не чине људске језике (са спорним изузетком компјутерских језика); они су средство за претварање језика у облик који могу да реконструишу други људи одвојени временом и/или простором.[1][2] Иако сви језици не користе систем писања, они који га користе могу допунити и проширити капацитете говорног језика стварањем трајних облика језика који се могу преносити кроз простор (нпр. писана кореспонденција) и чувати током времена (нпр. библиотеке или друге јавне евиденције).[3] Такође је примећено да сама активност писања може имати ефекте на трансформацију знања, јер омогућава људима да екстернализују своје размишљање у облицима о којима је лакше размишљати, разрадити, преиспитати и ревидирати.[4][5] Систем писања се ослања на многе исте семантичке структуре као и језик који представља, као што су лексикон и синтакса, уз додатну зависност система симбола који представљају фонологију и морфологију тог језика. Ипак, писани језици у току уписивања могу попримити карактеристике које се разликују од свих доступних у говорном језику.[6] Резултат активности писања назива се текст, а тумач или активатор текста назива се читач.[7]

Алати, материјали и мотивације за писање

[уреди | уреди извор]

Сваки пример писања укључује сложену интеракцију између доступних алата, намера, културних обичаја, жанрова, прећутног и експлицитног знања, као и ограничења и ограничења система писања који се примењују.[8] Натписи су рађени прстима, стилусма, перима, четкицама за мастило, оловкама, пенкалима и многим стиловима литографије; површине које се користе за ове натписе укључују камене плоче, глинене плоче, бамбусове летвице, папирус, воштане таблете, велум, пергамент, папир, бакрорез, шкриљце, порцелан и друге емајлиране површине. Инке су користиле ужад са чворовима познату као куипу (или кипу) за вођење евиденције.[9] Алати и површине за писање су кроз историју безбројно пута импровизовани (као што илуструју случајеви графита, тетовирања и импровизованих помоћних мемоара). Писаћа машина и касније различити дигитални процесори текста су недавно постали широко распрострањени алати за писање, а студије су упоређивале начине на које су писци уоквирили искуство писања таквим алатима у поређењу са оловком или пером.[10][11][12][13][14] Напредак у генерисању природног језика омогућава одређеним алатима (у облику софтвера) да произведу одређене врсте веома формулисаног писања (нпр. временске прогнозе и кратка спортска извештавања) без директног учешћа људи.[15] Технологије писања из различитих епоха лако коегзистирају у многим домовима и на радним местима. Током једног дана или чак једне епизоде писања, на пример, писац може инстинктивно да прелази између оловке, екрана осетљивог на додир, уређивача текста, беле табле, свеске и лепљивих белешки како се појаве различите сврхе.[16]

Олин Леви Ворнер, тимпанон који представља писање, изнад спољашњости главних улазних врата, зграда Томаса Џеферсона, Вашингтон, 1896.

Како су се људска друштва појављивала, колективне мотивације за развој писања биле су вођене прагматичним захтевима као што су праћење производа и другог богатства, бележење историје, одржавање културе, кодификовање знања кроз наставне планове и програме и листе текстова за које се сматрало да садрже основно знање (нпр. Канон медицине) или да буду уметнички изузетни (нпр. књижевни канон), да организују и управљају друштвима кроз формирање правних система, пописне евиденције, уговоре, акте о власништву, опорезивање, трговинске споразуме, уговоре и тако даље.[17] Историчари аматери, укључујући Х.Џ. Велса, спекулисали су од почетка 20. века о вероватној кореспонденцији између појаве система писања и развоја градова-држава у царства.[18] Као што објашњава Чарлс Бејзерман, „обележавање знакова на камењу, глини, папиру и сада дигиталним успомена — свака преносивији и брже путујући од претходног — пружају се средства за све више координиране и проширене акције, као и памћење међу већим групама људи преко времена и простора.“[19] На пример, око 4. миленијума пре нове ере, сложеност трговине и администрације у Месопотамији премашила је људско памћење, а писање је постало поузданији метод за трајно бележење и представљање трансакција.[20]] У старом Египту и у Мезоамерици, с друге стране, писање је можда еволуирало кроз календарске и политичке потребе за бележење историјских и еколошких догађаја.[21][22] Даље иновације укључивале су уједначеније, предвидљиве и широко распрострањене правне системе, дистрибуцију доступних верзија светих текстова и унапређење праксе научног истраживања и консолидације знања, а све се то у великој мери ослањало на преносиве и лако репродуцибилне облике писаног језика. Историја писања је коекспанзивна са историјом употребе писања и разрадом система активности који стварају и циркулишу писање.

Индивидуалне, за разлику од колективних, мотивација за писање укључују импровизоване додатне капацитете за ограничења људског памћења[23] (нпр. листе обавеза, рецепте, подсетнике, дневнике, мапе, правилан редослед за компликован задатак или важан ритуал), ширење идеја (као у есеју, монографији, прилогу, петицији или манифесту), маштовити наративи и други облици приповедања, одржавање сродства и других друштвених мрежа,[24] преговарање о кућним питањима са добављачима роба и услуга и са локалним и регионалним управљачким телима, и живо писање (нпр. дневник или журнал).

Скоро глобално ширење дигиталних комуникационих система као што су е-пошта и друштвени медији учинило је писање све важнијом одликом свакодневног живота, где се ови системи мешају са старијим технологијама као што су папир, оловке, табле, штампачи и копир машине.[25] Значајне количине свакодневног писања карактеришу већину радних места у развијеним земљама.[26] У многим занимањима (нпр. право, рачуноводство, дизајн софтвера, људски ресурси, итд.) писана документација није само главна испорука, већ и сам начин рада.[27] Чак и у занимањима која обично нису повезана са писањем, рутински токови посла (одржавање евиденције, пријављивање инцидената, вођење евиденције, праћење инвентара, документовање продаје, рачунање времена, слање упита клијената, итд) имају за циљ да већина запослених пише барем током дела свог времена.[28]

Професије чија је делатност писање

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ong, Walter (1982). Orality and Literacy: The Technologizing of the WordНеопходна слободна регистрација. London: Methuen. ISBN 9780415027960. 
  2. ^ Haas, Christina (1996). Writing technology: Studies on the materiality of literacy. . Mahwah, NJ: L. Erlbaum Associates.
  3. ^ Schmandt-Besserat, Denise and Michael Erard. (2008) "Origins and Forms of Writing." Handbook of Research on Writing: History, Society, School, Individual, Text. Charles Bazerman, ed. New York: Lawrence Erlbaum Associates, 7-21 [21].
  4. ^ Estrem, Heidi. L. Adler-Kassner & E. Wardle,, ур. (2015). „Writing is a Knowledge-Making Activity.”. Naming What We Know: Threshold Concepts of Writing Studies. Logan: Utah State University Press. стр. 55—56.  .
  5. ^ Winsor, Dorothy A. (1994). „Invention and Writing in Technical Work: Representing the Object”. Written Communication. 11 (2): 227—250. S2CID 145645219. doi:10.1177/0741088394011002003. 
  6. ^ Harris, Roy (2000). Rethinking Writing. Bloomington IN: Indiana University Press. .
  7. ^ Smith, Dorothy E. (2005). Institutional Ethnography: A Sociology for People. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. стр. 105–108. ISBN 978-0-7591-0502-7. 
  8. ^ Jakobs, Eva-Maria; Perrin, Daniel (2014). „Introduction and research roadmap: Writing and text production”. Handbook of writing and text production. De Gruyter / Mouton. стр. 8. ISBN 978-3-11-022063-6. 
  9. ^ „The Khipu Database Project”. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 2. 11. 2008. 
  10. ^ Chandler, Daniel (1990). „Do the write thing?”. Electric Word. 17: 27—30. 
  11. ^ Chandler, Daniel (1992). „The phenomenology of writing by hand”. Intelligent Tutoring Media. 3 (2/3): 65—74. doi:10.1080/14626269209408310. 
  12. ^ Chandler, Daniel (1993). „Writing strategies and writers' tools”. English Today: The International Review of the English Language. 9 (2): 32—38. S2CID 143671576. doi:10.1017/S0266078400000341. 
  13. ^ Chandler, Daniel (1994). „Who needs suspended inscription?”. Computers and Composition. 11 (3): 191—201. doi:10.1016/8755-4615(94)90012-4. 
  14. ^ Chandler, Daniel (1995). The Act of Writing: A Media Theory Approach. Aberystwyth: Prifysgol Cymru. 
  15. ^ Reiter, Ehud; Dale, Robert (2000). Building Natural Language Generation Systems. Cambridge University Press. ISBN 9780511519857. 
  16. ^ O'Hara, Kenton P.; Taylor, Alex; Newman, William; Sellen, Abigail J. (2002). „Understanding the materiality of writing from multiple sources”. Int. J. Human-Computer Studies. 56: 269—305. 
  17. ^ Anderson, Jack (2008). „The Collection and Organization of Written Knowledge”. Ур.: Bazerman, Charles. Handbook of Research on Writing: History, Society, School, Individual, Text. New York: L. Erlbaum Associates. стр. 177—190. ISBN 978-0-8058-4870-0. OCLC 124074929. 
  18. ^ Wells, H. G. (1922). A Short History of the World. стр. 41. 
  19. ^ Bazerman 2013, стр. 193
  20. ^ Green, M.W. (1981). „The Construction and Implementation of the Cuneiform Writing System.”. Visible Language. 15 (4): 345—372. ISSN 0022-2224. 
  21. ^ Ray, John D. (1986). „The Emergence of Writing in Egypt”. World Archaeology. 17 (3): 307—316. ISSN 0043-8243. 
  22. ^ Justeson, John S. (1986). „The Origin of Writing Systems: Preclassic Mesoamerica”. World Archaeology. 17 (3): 437—458. ISSN 0043-8243. 
  23. ^ Hutchins, Edwin (1995). Cognition in the Wild. Cambridge MA: MIT Press. ISBN 9-780262-581462. 
  24. ^ Christiansen, M. Sidury (2017). „Creating a Unique Transnational Place: Deterritorialized Discourse and the Blending of Time and Space in Online Media”. Written Communication. 34 (2): 135—164. S2CID 151827910. doi:10.1177/0741088317693996. 
  25. ^ Sterponi, Laura; Zucchermaglio, Cristina; Alby, Francesca; Fatigante, Marilena (2017-09-20). „Endangered Literacies? Affordances of Paper-Based Literacy in Medical Practice and Its Persistence in the Transition to Digital Technology”. Written Communication. 34 (4): 359—386. ISSN 0741-0883. S2CID 149050969. doi:10.1177/0741088317723304. 
  26. ^ Brandt, Deborah (2015). The Rise of Writing. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-46211-3. 
  27. ^ Jakobs, Eva-Marie; Spinuzzi, Clay (2014). „Professional Domains: Writing as Creation of Economic Value”. Handbook of Writing and Text Production. De Gruyter Mouton. стр. 360. ISBN 978-3110220636. 
  28. ^ Beaufort, Anne (2008). „Writing in the Professions”. Handbook of Research on Writing: History, Society, School, Individual, Text. New York: Lawrence Erlbaum Associates. стр. 221—237. ISBN 978-0-8058-4870-0. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bazerman, Charles (2013). „Literacy and the Organization of Society”. A Theory of Literate Action, Vol. 2 (PDF). Anderson, SC: Parlor Press. стр. 193. ISBN 978-1-60235-477-7. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 8. 2020. г. Приступљено 27. 8. 2020. 
  • Chandler, Daniel (1995). The Act of Writing: A Media Theory Approach. Aberystwyth: Prifysgol Cymru. 
  • Robinson, Andrew (2003). „The Origins of Writing”. Ур.: Crowley, David; Heyer, Paul. Communication in History: Technology, Culture, Society. Allyn and Bacon. 
  • A History of Writing: From Hieroglyph to Multimedia, edited by Anne-Marie Christin, Flammarion (in French, hardcover: 408 pages. 2002. ISBN 2-08-010887-5.)
  • "The Art of Writing" The Book Collector. 1974.  23 no 3 (autumn):319-338.
  • In the Beginning: A Short History of the Hebrew Language. By Joel M. Hoffman, 2004. Chapter 3 covers the invention of writing and its various stages.
  • Origins of writing on AncientScripts.com
  • Museum of Writing Архивирано 24 април 2006 на сајту Wayback Machine: UK Museum of Writing with information on writing history and implements
  • On ERIC Digests: Writing Instruction: Current Practices in the Classroom Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016); Writing Development Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2004); Writing Instruction: Changing Views over the Years Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)
  • Angioni, Giulio (2011). La scrittura, una fabrilità semiotica, in Fare, dire, sentire. L'identico e il diverso nelle culture. ISBN 978-88-6429-020-1. , il Maestrale, 149–169.
  • Children of the Code: The Power of Writing – Online Video
  • Powell, Barry B. (2009). Writing: Theory and History of the Technology of Civilization,. Oxford: Blackwell. ISBN 978-1-4051-6256-2. 
  • Reynolds, Jack. (2004). Merleau-Ponty And Derrida: Intertwining Embodiment And Alterity. Ohio University Press. 
  • Rogers, Henry.. (2005). Writing Systems: A Linguistic Approach. ISBN 0-631-23463-2.  Oxford: Blackwell. (hardcover); ISBN 0-631-23464-0 (paperback)
  • Ankerl, Guy (2000) [2000]. Global communication without universal civilization. INU societal research. 1: Coexisting contemporary civilizations: Arabo-Muslim, Bharati, Chinese, and Western. Geneva: INU Press. стр. 59—66, 235s. ISBN 978-2-88155-004-1. 
  • Falkenstein, A. 1965 Zu den Tafeln aus Tartaria. Germania 43, 269–273
  • Haarmann, H. 1990 Writing from Old Europe. The Journal of Indo-European Studies 17
  • Lazarovici, Gh., Fl. Drasovean & Z. Maxim 2000 The Eagle – the Bird of death, regeneration resurrection and messenger of Gods. Archaeological and ethnological problems. Tibiscum, 57–68
  • Lazarovici, Gh., Fl. Drasovean & Z. Maxim 2000 The Eye – Symbol, Gesture, Expression.Tibiscum, 115–128
  • Makkay, J. 1969 The Late Neolithic Tordos Group of Signs. Alba Regia 10, 9–50
  • Makkay, J. 1984 Early Stamp Seals in South-East Europe. Budapest
  • Masson, E. 1984 L'écriture dans les civilisations danubiennes néolithiques. Kadmos 23, 2, 89–123. Berlin & New York.
  • Maxim, Z. 1997 Neo-eneoliticul din Transilvania. Bibliotheca Musei Napocensis 19. Cluj-Napoca
  • Milojcic, Vl. 1963 Die Tontafeln von Tartaria (Siebenbürgen), und die Absolute Chronologie des mitteleeuropäischen Neolithikums.Germania 43, 266–268
  • Paul, I. 1990 Mitograma de acum 8 milenii. Atheneum 1, p. 28
  • Paul, I. 1995 Vorgeschichtliche untersuchungen in Siebenburgen. Alba Iulia
  • Vlassa, N. 1962 – (Studia UBB 2), 23–30.
  • Vlassa, N. 1962 – (Dacia 7), 485–494;
  • Vlassa, N. 1965 – (Atti UISPP, Roma 1965), 267–269
  • Vlassa, N. 1976 Contribuții la Problema racordării Neoliticul Transilvaniei, p. 28–43, fig. 7-8
  • Vlassa, N. 1976 Neoliticul Transilvaniei. Studii, articole, note. Bibliotheca Musei Napocensis 3. Cluj-Napoca
  • Winn, Sham M. M. 1973 The Sings of the Vinca Culture
  • Winn, Sham M. M. 1981 Pre-writing in Southeast Europe: The Sign System of the Vinca culture. BAR
  • Merlini, Marco 2004 La scrittura è natta in Europa?, Roma (2004)
  • Merlini, Marco and Gheorghe Lazarovici 2008 Luca, Sabin Adrian ed. "Settling discovery circumstances, dating and utilization of the Tărtăria Tablets"
  • Merlini, Marco and Gheorghe Lazarovici 2005 "New archaeological data referring to Tărtăria tablets", in Documenta Praehistorica XXXII, Department of Archeology Faculty of Arts, University of Ljubljana. Ljubljana:2005–2019.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Писање&oldid=28826599”