Пређи на садржај

Слонови

С Википедије, слободне енциклопедије

Слонови
Временски распон: плиоцен−данашњост
Афрички слон у близини границе Серенгетија и Нгоронгороа у Танзанији.
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Proboscidea
Натпородица: Elephantoidea
Породица: Elephantidae
Gray, 1821
Родови

Слонови[1] (лат. Elephantidae, од elefantus) породица је виших сисара. Сви су, без изузетака, биљоједи и хране се пре свега травама и лишћем, али у случају недостатка те хране, једу и грање, грмље, кору и сличну храну. Они имају дугачку сурлу помоћу које се бране, хране и пију воду.

Назив слон потиче од прасловенског корена *slonъ, што би могла бити изведеница од *sloniti sę (савремено наслонити се). Оваква етимологија објашњава се причом о слону који је спавао наслоњен на дрво, а која је током средњег века кружила Европом. Према другим изворима, реч је повезана са турским изразом aslan (лав).

Слонови су највећи копнени сисари који данас живе на земљи. Код рођења, младунче може бити тешко и до 100 kg. Висина слона је до 7m (са сурлом). Само у сурли, слон има више од 40.000 мишића. Скотност слонице траје 20 до 22 месеци и најдужа је од свих копнених сисара. Могу живети до 70 година. Највећи слон је убијен 1974. у јужној Анголи и био је тежак 12.240 kg. Слон је једина животиња која има четири колена.[2]

Таксономија

[уреди | уреди извор]
Компаративна морфолога главе и предњег дела тела азијског слона (1) и афричког слона (2)

Класификација, врсте и подврсте

[уреди | уреди извор]
Afrotheria
Afroinsectiphilia
Tubulidentata

Orycteropodidae

 
Afroinsectivora
Macroscelidea

Macroscelididae

 
Afrosoricida
 

Chrysochloridae

 
 

Tenrecidae

 
 
 
 
Paenungulata
Hyracoidea

Procaviidae

 
Tethytheria
Proboscidea

Elephantidae

 
Sirenia
 

Dugongidae

 
 

Trichechidae

 
 
 
 
 
Кладограм слонова унутар Afrotheria базиран на молекуларној евиденцији[3]

Породица слонова (Elephantidae), је једина преостала породица унутар реда сурлаша[1] (Proboscidea), који припада надреду Afrotheria. Њихови најближи преостали сродници су морске краве (дугонги и ламантини) и дамани, са којима они деле кладус Paenungulata унутар надреда Afrotheria.[4] Слонови и морске краве се даље групишу у кладу Tethytheria.[5] Три врсте слонова су познате; афрички слон (Loxodonta africana) и шумски слон (Loxodonta cyclotis) из подсахарске Африке, и азијски слон (Elephas maximus) из јужне и Југоисточне Азије.[6] Афрички слонови имају веће уши, конкавна леђа, наборанију кожу, нагнут трбух, и два продужетка на врху сурле слична прстима. Азијски слонови имају мање уши, конвексна или равна леђа, глађу кожу, хоризонтални стомак који се повремено угиба у средини и један продужетак на врху сурле. Омчасти гребени на кутњацима су плићи код азијског слона, док они код афричког слона у већој мери имају облик дијаманта. Азијски слон исто тако има дорсалне кврге на својој глави и његова кожа садржи депигментисане сегменте.[7] Афрички слон је генерално већи од свог азијског сродника.

Азијски слон у националном парку Бандипур, Индија

Шведски зоолог Карл Лине је први описао род Elephas и слона из Шри Ланке (тада познате као Цејлон) под називом Elephas maximus 1758. године.[8] Године 1798, Жорж Кивје је класификовао индијског слона као врсту Elephas indicus.[9] Холандски зоолог Кунрат Јакоп Теминк је описао суматранског слона 1847. године као врсту Elephas sumatranus.[10] Енглески зоолог Фредерик Натер Часен је класификовао сва три као подврсте азијског слона 1940. године.[11] Азијски слон географски варира по боји и колични депигментације. Шри Ланкански слон (Elephas maximus maximus) насељава Шри Ланку, индијски слон (E. m. indicus) потиче из континенталне Азије (са Индијског потконтинента и Индокине), и суматрански слон (E. m. sumatranus) је заступљен на Суматри.[7] Једна спорна подврста, борнеански слон, живи на северном Борнеу и мањи је од свих других подврста. Он има веће уши, дужи реп, и правије кљове од типичног слона. Шри Ланкански зоолог Полес Едвард Пјериз Деранијагала га је описао 1950. године под триномијалним називом Elephas maximus borneensis, узимајући као његов тип једну илустрацију у часопису Национална географија.[12] Касније је сврстан у било E. m. indicus или E. m. sumatranus. Резултати генетичке анализе из 2003 индицирају да су се његови преци одовојили од копнене популације пре око 300.000 година.[13] Једна студија из 2008. године је утврдила да борнејски слонови не потичу са тог острва, већ да су допремљени на њега пре 1521. године под покровитељством Султана од Сулуа са Јаве, где су слонови у данашње време изумрли.[12]

Афрички шумски слон у Ивиндо националном парку, Габон

Афричког слона је први именовао немачки природњак Јохан Фридрих Блуменбах 1797. године као Elephas africanus.[14] Род Loxodonta је добио име по Фредерику Кивјеу 1825. године.[15] Кивје је користио спеловање Loxodonte, али је 1827. године један анонимни аутор романизовао назив у Loxodonta[16]; Међународни кодекс зоолошке номенклатуре препознаје ту варијанту као важећу.[6] Године 1942, 18 подврста афричког слона је идентификовао Хенри Ферфилд Озборн,[17] али су додатни морфолошки подаци редуковали број класификованих подврста, и до 1990-тих, само су се две задржале, савански или жбунски слон (L. a. africana) и шумски слон (L. a. cyclotis),[18] задњу од којих је именовао 1900. немачки зоолог Паул Мачи.[19] Шумски слонови имају мање и у већој мери заокружене уши и тање и равније сурле од саванских сонова, и ограничени су на опсег шумских области западне и централне Африке.[20] Једна студија из 2000. године се залагала за сврставње ове две форме у засебне врсте (L. africana и L. cyclotis респективно) на бази разлика у морфологији лобање.[21] ДНК студије објављене 2001. и 2007. исто тако сугеришу да су то две засебне врсте,[22][23] мада су студије из 2002. и 2005. извеле закључак да се ради о једној врсти.[24][25] Даље студије (2010, 2011, 2015) су пружиле подршку тврдњи да су афрички савански и шумски слонови засебне врсте.[26][27][28] Сматра се да су ове две врсте раздвојиле пре 6 милиона година.[29] Године 2017, анализа ДНК секвенци је показала да је L. cyclotis ближе сродан изумрлом Palaeoloxodon antiquus, него L. africana, што евентуално поткопава род Loxodonta као целину.[30] Постоји евиденција из које се може извести закључак да су слонови западне Африке засебна врста,[31] мада је то спорно.[25][27] Пигмејски слонови из слива реке Конго, за које је било предложено да су засебна врста (Loxodonta pumilio) су вероватно шумски слонови чија мала величина и/или рана зрелост су узроковани условима животне средине.[32]

Подела

[уреди | уреди извор]

Данас живе још само три врсте сурлаша:

Мањи број научника који се баве криптозоологијом а занимају их слонови, предлажу

као још једну, засебну врсту. Међутим, научници нису прихватили тај предлог, бар за сада још не. Та врста живи, према њиховом мишљењу, уз шумског слона у тропским кишним шумама (Габон, Конго, Камерун).

У Африци живе четири одвојене популације слонова: у саванама источне и јужне Африке, у западној Африци на северу Намиба (пустиња и истоимени национални парк у Намибији) и у тропским кишним шумама централне Африке.

Статус шумског слона као засебне врсте доказан је уз помоћ ДНК анализе. Али из угла гледања заштите врста, ово признавање засебности је проблематично, јер слонова кост шумских слонова није заштићена од трговине, па су изложени лову.

Друге групе сурлаша, мамути, мастодонти и Деинотхериен су изумрли. Сви данас живући сурлаши су јако угрожени. С једне стране, њихова природна станишта се непрекидно смањују, а с друге, све донедавно су били жестоко ловљени због драгоцености слонове кости од које су грађене њихове кљове.

Слоница у Београдском зоолошком врту

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Афрички слон је раније живио на читавом афричком континенту, док је данас северна граница његових пребивалишта југ Судана. Јужно од тог подручја живи свуда, али само у заштићеним подручјима националних паркова; но у њима су се популације тако снажно повећале, да долази у питање „издржљивост“ околине. То је посебно драматично изражено у националном парку Чобе у Боцвани: уместо 5.000 слонова колико би природа парка могла да поднесе, ту живи 25.000 животиња.

Шумски слон живи у кишним шумама западне Африке, међу осталим у Камеруну, ДР Конгу и Централноафричкој Републици.

Подручје где живи азијски слон шири се по читавом подручју југоисточне Азије као и Индијског потконтинента.

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог II Заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције и на Додатку B Уредбе Комисије (ЕЗ) број 750/2013 од 29. јула 2013. године која допуњује Уредбу Савета (ЕЗ) број 338/97 о заштити врста дивље фауне и флоре регулисањем њихове трговине”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ Weissengruber GE, Fuss FK, Egger G, Stanek G, Hittmair KM, Forstenpointner G (2006). „The elephant knee joint: morphological and biomechanical considerations”. Journal of Anatomy. 208 (1): 59—72. PMC 2100174 Слободан приступ. PMID 16420379. doi:10.1111/j.1469-7580.2006.00508.x. 
  3. ^ Tabuce, R.; Asher, R. J.; Lehmann, T. (2008). „Afrotherian mammals: a review of current data” (PDF). Mammalia. 72: 2—14. S2CID 46133294. doi:10.1515/MAMM.2008.004. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2021. г. Приступљено 26. 11. 2017. 
  4. ^ Kellogg, M.; Burkett, S.; Dennis, T. R.; Stone, G.; Gray, B. A.; McGuire, P. M.; Zori, R. T.; Stanyon, R. (2007). „Chromosome painting in the manatee supports Afrotheria and Paenungulata”. Evolutionary Biology. 7: 6. PMC 1784077 Слободан приступ. PMID 17244368. doi:10.1186/1471-2148-7-6 Слободан приступ. 
  5. ^ Ozawa, T.; Hayashi, S.; Mikhelson, V. M. (1997). „Phylogenetic position of mammoth and Steller's sea cow within tethytheria demonstrated by mitochondrial DNA sequences”. Journal of Molecular Evolution. 44 (4): 406—13. Bibcode:1997JMolE..44..406O. PMID 9089080. S2CID 417046. doi:10.1007/PL00006160. 
  6. ^ а б Shoshani, J. (2005). „Order Proboscidea”. Ур.: Wilson, D. E.; Reeder, D. M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference, Volume 1 (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 90—91. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  7. ^ а б Shoshani, стр. 38–41 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFShoshani (help)
  8. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis. v.1 (10th изд.). Holmiae : Impensis Direct. Laurentii Salvii. стр. 33. 
  9. ^ Cuvier, Georges (1798). Tableau Élémentaire de L'histoire Naturelle des Animaux. Baudouin, Imprimeur du Corps législatif et de l'Institut national, place du Carrousel, N°. 662. стр. 148. 
  10. ^ Temminck, Coenraad Jacob (1847). Coup-D'oeil Général sur les Possessions Néerlandaises dans L'Inde Archipélagique. Leide, A. Arnz & comp. стр. 90. 
  11. ^ Chasen, Frederick Nutter (1940). „A Handlist of Malaysian Mammals”. Bulletin of the Raffles Museum, Singapore (15): 190. Архивирано из оригинала 11. 08. 2017. г. Приступљено 26. 11. 2017. 
  12. ^ а б Cranbrook, E.; Payne, J.; Leh, C. M. U. (2008). „Origin of the elephants Elephas maximus L. of Borneo” (PDF). Sarawak Museum Journal. 
  13. ^ Fernando, P.; Vidya, T. N. C.; Payne, J.; Stuewe, M.; Davison, G.; Alfred, R. J.; Andau, P.; Bosi, E.; Kilbourn, A.; Melnick, D. J. (2003). „DNA analysis indicates that Asian Elephants are native to Borneo and are therefore a high priority for conservation”. PLOS Biol. 1 (1): e6. PMC 176546 Слободан приступ. PMID 12929206. doi:10.1371/journal.pbio.0000006 Слободан приступ. 
  14. ^ Blumenbach, Johann Friedrich (1797). Handbuch der Naturgeschichte (5th изд.). Göttingen: J. C. Dieterich. стр. 124. 
  15. ^ Cuvier, Frédéric (1824). Histoire Naturelle des Mammifères: avec des Figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes Animaux vivans. A Paris, Chez A. Belin. стр. 118. 
  16. ^ Anonymous (1827). „Histoire Naturelle des Mammifères: avec des Figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes Animaux vivans; &c. Par MM. Geoffroy Saint- Hillaire, et F. Cuvier. Livraisons 52 et 53”. The Zoological Journal. 3: 140. 
  17. ^ Osborn, Henry Fairfield (1942). Proboscidea : a Monograph of the Discovery, Evolution, Migration and Extinction of the Mastodonts and Elephants of the World. v.2. Trustees of the American Museum of Natural History : American Museum Press. стр. 1193. 
  18. ^ Barnes, R. F. W.; Blom, A.; Alers, M. P. T. (1995). „A review of the status of forest elephants Loxodonta africana in Central Africa”. Biological Conservation. 71 (2): 125—32. doi:10.1016/0006-3207(94)00014-H. 
  19. ^ Matschie, Paul (1900). „Herr Matschie sprach über geographische Abarten des afrikanischen Elefanten.”. Sitzungsberichte der Gesellschaft Naturforschender Freunde zu Berlin. 1900 (189–200). 
  20. ^ Shoshani, стр. 42–51 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFShoshani (help)
  21. ^ Grubb, P.; Groves, C. P.; Dudley, J. P.; Shoshani, J. (2000). „Living African elephants belong to two species: Loxodonta africana (Blumenbach, 1797) and Loxodonta cyclotis (Matschie, 1900)” (PDF). Elephant. 2 (4): 1—4. doi:10.22237/elephant/1521732169. Архивирано из оригинала 19. 04. 2013. г. 
  22. ^ Rohland, N.; Malaspinas, Anna-Sapfo; Pollack, Joshua L.; Slatkin, Montgomery; Matheus, Paul; Hofreiter, Michael (2007). „Proboscidean mitogenomics: chronology and mode of elephant evolution using mastodon as outgroup”. PLOS Biology. 5 (8): e207. PMC 1925134 Слободан приступ. PMID 17676977. doi:10.1371/journal.pbio.0050207 Слободан приступ. 
  23. ^ Roca, A. L.; Georgiadis, N.; Pecon-Slattery, J.; O'Brien, S. J. (2001). „Genetic evidence for two species of elephant in Africa”. Science. 293 (5534): 1473—77. Bibcode:2001Sci...293.1473R. PMID 11520983. S2CID 38285623. doi:10.1126/science.1059936. 
  24. ^ Eggert, L. S.; Rasner, C. A.; Woodruff, D. S. (2002). „The evolution and phylogeography of the African elephant inferred from mitochondrial DNA sequence and nuclear microsatellite markers”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 269 (1504): 1993—2006. PMC 1691127 Слободан приступ. PMID 12396498. doi:10.1098/rspb.2002.2070. 
  25. ^ а б Debruyne, R. (2005). „A case study of apparent conflict between molecular phylogenies: the interrelationships of African elephants”. Cladistics. 21 (1): 31—50. PMID 34892905. S2CID 86443909. doi:10.1111/j.1096-0031.2004.00044.x. 
  26. ^ Rohland, N.; Reich, D.; et al. (2010). Penny, David, ур. „Genomic DNA Sequences from Mastodon and Woolly Mammoth Reveal Deep Speciation of Forest and Savanna Elephants”. PLOS Biology. 8 (12): e1000564. PMC 3006346 Слободан приступ. PMID 21203580. doi:10.1371/journal.pbio.1000564 Слободан приступ. 
  27. ^ а б Ishida, Y.; Oleksyk, T. K.; et al. (2011). Murphy, William J, ур. „Reconciling apparent conflicts between mitochondrial and nuclear phylogenies in African elephants”. PLOS ONE. 6 (6): e20642. Bibcode:2011PLoSO...620642I. PMC 3110795 Слободан приступ. PMID 21701575. doi:10.1371/journal.pone.0020642 Слободан приступ. 
  28. ^ Roca, Alfred L.; Ishida, Yasuko; Brandt, Adam L.; Benjamin, Neal R.; Zhao, Kai; Georgiadis, Nicholas J. (2015). „Elephant Natural History: A Genomic Perspective”. Annual Review of Animal Biosciences. 3 (1): 139—167. PMID 25493538. doi:10.1146/annurev-animal-022114-110838. 
  29. ^ „Are we exterminating one African elephant by not recognizing two?”. www.sciencedaily.com. Приступљено 13. 06. 2015. 
  30. ^ Meyer, Matthias (2017). „Palaeogenomes of Eurasian straight-tusked elephants challenge the current view of elephant evolution”. ELIFE. 6. PMC 5461109 Слободан приступ. PMID 28585920. doi:10.7554/eLife.25413 Слободан приступ. 
  31. ^ Eggert, L. S.; Eggert, J. A.; Woodruff, D. S. (2003). „Estimating population sizes for elusive animals: the forest elephants of Kakum National Park, Ghana” (PDF). Molecular Ecology. 12 (6): 1389—1402. PMID 12755869. S2CID 19346262. doi:10.1046/j.1365-294X.2003.01822.x. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 11. 2017. 
  32. ^ Debruyne, R.; Van Holt, A.; Barriel, V.; Tassy, P. (2003). „Status of the so-called African pygmy elephant (Loxodonta pumilio (NOACK 1906)): phylogeny of cytochrome b and mitochondrial control region sequences” (PDF). Comptes Rendus Biologies. 326 (7): 687—97. PMID 14556388. doi:10.1016/S1631-0691(03)00158-6. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 12. 2013. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]
--- Shoshani, J.; Shoshani, S. L. What is an Elephant?. стр. 14—15. 
--- Shoshani, J. Comparing the Living Elephants. стр. 36—51. 
--- Shoshani, J. Anatomy and Physiology. стр. 66—80. 
--- Easa, P. S. Musth in Asian Elephants. стр. 85—86. 
--- Moss, C. Elephant Calves: The Story of Two Sexes. стр. 106—13. 
--- Payne, K. B.; Langauer, W. B. Elephant Communication. стр. 116—23. 
--- Eltringham, S. K. Ecology and Behavior. стр. 124—27. 
--- Wylie, K. C. Elephants as War Machines. стр. 146—48. 
--- McNeely, J. A. Elephants as Beasts of Burden. стр. 149—50. 
--- Smith, K. H. The Elephant Domestication Centre of Africa. стр. 152—54. 
--- McNeely, J. A. Elephants in Folklore, Religion and Art. стр. 158—65. 
--- Shoshani, S. L. Famous Elephants. стр. 168—71. 
--- Daniel, J. C. The Asian Elephant Population Today. стр. 174—77. 
--- Douglas-Hamilton, I. The African Elephant Population Today. стр. 178—83. 
--- Tuttle, C. D. Elephants in Captivity. стр. 184—93. 
--- Martin, E. B. The Rise and Fall of the Ivory Market. стр. 202—07. 
--- Shoshani, J. Why Save Elephants?. стр. 226—29. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слонови&oldid=28836458”