Пређи на садржај

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

С Википедије, слободне енциклопедије
  Државе чланице ОУН које није признала најмање једна чланица ОУН
  Државе нечланице и државе посматрачи ОУН које је признала најмање једна чланица ОУН
  Државе нечланице ОУН које су признале само нечланице ОУН
  Државе нечланице ОУН које није признала ниједна држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

  1. Дефинисану теорију,
  2. Стално становништво,
  3. Владу и
  4. Способност да ступи у односе са другим државама.

Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.[1]

Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим државама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У случају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декларативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Услови за укључивање

[уреди | уреди извор]

Услови за укључивање на списак подразумијевају да политички субјекат мора да захтијева суверенитет, да му недостаје признање најмање једне чланице ОУН или један од два сљедећа услова:

  • Задовољава декларативну теорију државности или
  • Признат је као држава од најмање једне чланице ОУН.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Постоје 193 државе чланице Организације уједињених нација, док Света столица и Држава Палестина имају статус држава посматрача у ОУН.[2] Међутим, неке државе испуњавају услове декларативне теорије, признаје их велика већина других држава и чланице су ОУН, али су и даље укључене на списак јер једна или више држава не признаје њихову државност, због територијалних потраживања или других сукоба.

Неке државе одржавају неформалне (званично недипломатске) везе са државама које их званично не признају. Република Кина (Тајван) је једна од тих држава, пошто одржава незваничне односе са многим другим државама преко својих Економских и културних канцеларија, које омогућавају редовне конзуларне услуге. То омогућава РК да има економске односе чак и са државама које их формално не признају. Укупно 56 држава, укључујући Њемачку,[3] Италију,[4] Сједињене Државе[5] и Уједињено Краљевство,[6] одржава неку врсту незваничних мисија у РК. Република Косово,[7] Република Арцах,[8] Турска Република Сјеверни Кипар,[9] Република Абхазија,[10] Придњестровска Молдавска Република,[10] Сахарска Арапска Демократска Република,[11] Република Сомалиланд[12] и Држава Палестина,[13] такође су домаћини неформалних дипломатских мисија и/или одржавају посебне делегације или друге неформалне мисије у иностранству.

Садашњи геополитички субјекти према степену признања

[уреди | уреди извор]

Чланице ОУН-а непризнате од најмање једне чланице ОУН-а

[уреди | уреди извор]
Име Проглашење Статус Остали претенденти Више информација Референце
 Република Кореја 1948. Републику Кореју, независну од 1948. године, не признаје једна држава чланица ОУН, Демократска Народна Република Кореја.  Сјеверна Кореја сматра себе једином легитимном владом Кореје. Спољни односи, мисије (изван, у) [14][15]
 Република Јерменија 1991. Републику Јерменију, независну од 1991, не признаје једна држава чланица ОУН-а, Исламска Република Пакистан, јер Пакистан није промијенио свој став подршке Азербејџану од Нагорнокарабашког рата. Нико Спољни односи, мисије (изван, у) [16][17]
 Република Кипар 1960. Републику Кипар, независну од 1960. године, не признаје једна држава чланица ОУН (Турска Република) и једна држава нечланица ОУН (Турска Република Сјеверни Кипар), због текућег спора око острва.  Сјеверни Кипар потражује дио територије. Спољни односи, мисије (изван, на) [18][19][20][21]
 Демократска Народна
Република Кореја 		1948. Демократску Народну Републику Кореју, независну од 1948. године, не признају три државе чланице ОУН: Француска Република, Држава Јапан и Република Кореја и једна нечланица ОУН: Република Кина.[22][23][оригинално истраживање?][24][25]  Јужна Кореја сматра себе једином легитимном владом Кореје. Спољни односи, мисије (изван, у) [23][24][25][26][27]
 Народна Република Кина 1949. Народна Република Кина (НРК), проглашена 1949. године, познатија је као „Кина” од друге владе које претендују на тај назив, тј. Републике Кине (РК, позната и као Тајван). НРК не прихвата дипломатске односе са државама које су признале РК (17 чланица ОУН и Света столица од дана 24 5 2018). Већина од ових држава није званично признала НРК као државу, док су неке државе успоставиле односе са РК иако су истакле да не намјеравају повући признање НРК (Кирибати, Науру).[28][29] Неке државе које тренутно признају само НРК у прошлости су покушале уставити односе и са НРК и РК (Либерија, Вануату).[30][31][32] Према Резолуцији Генералне скупштине ОУН 2758, НРК је једини легитимни представник Кине у ОУН.[а]  Република Кина сматра себе једином легитимном владом цијеле Кине према уставу Републике Кине.
Види још: Двије Кине
 Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање 		[34]
 Држава Израел 1948. Државу Израел, основану 1948. године, не признаје 31 држава чланица ОУН.  Сирија сматра Голанску висораван дијелом своје суверене територије.
 Либан сматра Шеба фарме дијелом своје суверене територије.
 Палестина потражује области које контролише Израел. У зависности од текућег Израелско-палестинског мировног процеса и ширег Арапско-израелског мировног процеса. 		Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање 		[35][36][37][38]
[39]

Државе посматрачи ОУН непризнате од стране најмање једне чланице ОУН

[уреди | уреди извор]
Име Проглашење Статус Остали претенденти Више информација Референце
 Држава Палестина 1988. Палестинска ослободилачка организација (ПОО) прогласила је Државу Палестину 1988. године. У то вријеме Израелске одбрамбене снаге држале су контролу над већином проглашене територије.[40] Призната је од 139 држава чланица ОУН и Свете столице,[41] као и Сахарске Арапске Демократске Републике.[42] Данас Палестински законодавни савјет (ПЗС) врши дужност владе на цијелој палестинској територији изван израелске зоне под војном контролом. Прије администрације Савјета, Палестинска Народна Самоуправа (ПНС) успостављена је 1994. године према првом и другом споразуму из Осла.[б] Палестина учествује у ОУН као држава посматрач[43] и има чланство у Арапској лиги, Организацији исламске сарадње и Унеску.[44] Статус државе посматрача у ОУН додјељен је Резолуцијом Генералске скупштине ОУН 67/19.  Израел не признаје Државу Палестину и контролише области које потражује Палестина.[б] Субјект је текућег Израелско-палестинског мировног процеса. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање, Приједлози за палестинску државу 		[53][54][55][56][57][58]

Државе које нису чланице или посматрачи ОУН

[уреди | уреди извор]
Државе признате од најмање једне државе чланице ОУН
Име Проглашење Статус Остали претенденти Више информација Референце
 Република Косово 2008. Република Косово је прогласила независност 2008. године. Републику Косово је признало 96 држава чланица ОУН и Република Кина, Малтешки витешки ред, Кукова Острва и Нијуе. ОУН, у складу са Резолуцијом Савјета безбједности ОУН 1244, управља територијом од 1999. године кроз Привремену административну мисију ОУН на Косову, у сарадњи са ЕУ од 2008. године. Чланица је Међународног монетарног фонда, Групе Свјетске банке, Венецијанске комисије, Европске банке за обнову и развој, Међународног олимпијског комитета и осталих.  Србија сматра Косово и Метохију својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународноправни статус 		[59][60]
 Сахарска Арапска Демократска Република 1976. И Сахарска Република и Мароко тврде да имају суверенитет над територијом Западна Сахара. Сахарсуа Републику, која је прогласила независност 1976. године, признало је 84 држава чланица ОУН и Јужна Осетија. Међутим, 39 држава је повукло, замрзнуло или суспендовало признање, у очекивању исхода референдума о самоопредјељењу.[61][62] Ниједна држава није признала Западну Сахару као саставни дио Марока, али неке државе подржавају марокански план о аутономији. „Територијални интегритет” Марока подржава Арапска лига. Сахарска Република је чланица Афричке уније. Резолуција Генералне скупштине ОУН 34/37 признаје право народа Западне Сахаре на самоопредјељење и признаје Полисарио као представника народа Западне Сахаре.[63] Западна Сахара се налази на списку несамоуправљајућих територија ОУН.  Мароко сматра Западну Сахару својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање; Политички статус 		[64]
 Република Кина 1912.[в] Републику Кину (РК, уобичајено Тајван), уставно основану 1912. године, признало је 17 држава чланица ОУН и Света столица као државу Кину. Све остале државе чланице ОУН не признају званично РК као државу; неке од њих територију сматрају дејуре територијом Народне Републике Кине (НРК), док остале користе пажљив дипломатски језик како би избјегле заузимање става о томе да ли је РК саставни дио НРК.[а] Током година, РК је заузимала различите положаје о истовременом признању РК и НРК од других држава.[66]  Народна Република Кина сматра себе насљедницом бивше Републике Кине и цјелокупну територијом под управом РК сматра својом сувереном територијом.
Види још: Двије Кине
 Спољни односи, мисије (изван, у)
Политички статус 		[67]
 Република Јужна Осетија 1991. Јужну Осетију, која је прогласила независност 1991. године, признало је six држава чланица ОУН (Тувалу је повукла своје признање) и два државе нечланице ОУН.  Грузија сматра Јужну Осетију својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање 		[68][69][70]
 Република Абхазија 1999. Абхазију, која је прогласила независност 1999. године, признало је seven држава чланица ОУН (Вунауту и Тувалу су повукли своје признање) и два државе нечланице ОУН.  Грузија сматра Абхазију својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање 		[68][69][70][71][72]
 Турска Република Сјеверни Кипар 1983. Сјеверни Кипар, који је прогласио независност 1983. године, признаје само једна држава чланица ОУН, Турска. Организација исламске сарадње и Организација за економску сарадњу додијелиле су Сјеверном Кипру статус посматрача под називом „Турска кипарска држава”. Резолуција Савјета безбједности ОУН 541 дефинише проглашење независности Сјеверног Кипра као правно ништаво..[73] Међународни суд правде у свом савјетодавном мишљењу о проглашењу независности Косова 2010. године наводи да је „Савјет безбједности у изразитом карактеру приписује незаконитост ПОН ТРСК, јер је била незаконита употреба силе или је била повезана са незаконитом употребом силе” и „опште међународно право не задржи примјенљиву забрану о проглашењима независности”.[74]  Кипар сматра Сјеверни Кипар својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Кипарски спор 		[75]
Државе које су признале само друге државе нечланице ОУН
Име Проглашење Статус Остали претенденти Више информација Референце
 Придњестровска Молдавска Република 1990, Придњестровље, које је прогласило независност 1990. године, признале су само три државе нечланице ОУН: Абхазија и Јужна Осетија.  Молдавија сматра Придњестровље својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у)
Међународно признање, Политички статус 		[76][77]
 Република Сомалиланд 1991. Сомалиланд, који је прогласио независност 1991. године, себе сматра насљедником Државе Сомалиланд. Сомалиланд је међународно признат као конститутивна држава Сомалије.  Сомалија сматра Сомалиланд својом сувереном територијом. Спољни односи, мисије (изван, у) [76][78]

Изостављени субјекти

[уреди | уреди извор]
  • Суверени војни болнички ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и од Малте је недржавни суверени субјекат и није укључен на списак, јер нема претензије ни на државност ни на територију.[79][80][81][82][83] Успоставио је потпуно дипломатске односе са 107 суверених држава као суверени субјекат међународног права и учествује у ОУН као посматрачки субјекат. Иако га Француска не признаје као предмет међународног права,[84] ред одржава званичне, али не и дипломатске односе са Француском и са још пет држава: Њемачка, Белгија, Швајцарска, Луксембург и Канада.[85][86]
  • Неконтактирани народи који живе у друштвима која се не могу дефинисати као државе или чији је статус такви да се не могу дефинитивно одредити.
  • Субјекти који се сматрају микронацијама нису укључени.[г] Иако микронација уопштено тврде да су суверене и независне, често се води расправа о томе да ли микронације заиста контролишу територију на коју полажу право. Из тога разлога, мирконације се обично не сматрају геополитички релевантним. За списак микронација, погледајте списак микронација.

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б И Народна Република Кине и Република Кина тврде да имају суверенитет над цијелом Кином, наводећи да је Кина дејуре јединствени суверени субјект који обухвата и подручје под контролом НРК и подручје под контролом РК. Положај појединих држава по овом питању варира. Неколико држава је потпуно подржало положај НРК као једине Кине и да је НРК једини легитимни представник Кине. Друге државе само потврђују овај положај, док признају само НРК као државу. Неке државе признају само РК као државу, али су показале интересовање за признање и РК и НРК.[33]
  2. ^ а б Израел дозвољава ПНС да врши неке функције на Палестинским територијама, у зависности од класификације посебних области. Израел одржава минимално мијешање (задржава контролу граница: ваздух,[45] море издан унутрашњих вода,[45][46] копно[47]) у појасу Газе (унутрашњи и египатски дио копнене границе налази се под контролом Хамаса), максимално у „Област Ц” и различитим степенима мијешања у другим мјестима.[48][49][50][51][52] Такође погледајте: Израелске окупиране територије.
    [40][48][49][50][51][52]
  3. ^ Датум оснивања према уставу.[65]
  4. ^ Микронације није укључена, чак и ако су их признале друге микронације

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Grant, Thomas D. (1999). „1”. The recognition of states : law and practice in debate and evolution (на језику: енглески). Westport, Conn. [u.a.]: Praeger. ISBN 978-0-275-96350-7. 
  2. ^ „Non-member States”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2018. 
  3. ^ „Auswärtiges Amt - Auswärtiges Amt”. Auswärtiges Amt DE (на језику: немачки). Приступљено 18. 7. 2018. 
  4. ^ „IETCPO - ITALY IN TAIPEI”. www.italy.org.tw. Архивирано из оригинала 18. 07. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2018. 
  5. ^ „American Institute in Taiwan | USEmbassy.gov”. USEmbassy.gov (на језику: енглески). 7. 10. 2016. Приступљено 18. 7. 2018. 
  6. ^ „Find an Embassy”. Fco.gov.uk. 14. 3. 2008. Приступљено 25. 6. 2010. 
  7. ^ „Foreign Missions in Kosovo”. Government of Kosovo, Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 4. 11. 2010. 
  8. ^ „Permanent Representations”. Nagorno-Karabakh Republic, Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 18. 7. 2018. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  9. ^ „Representative Offices Abroad”. Turkish Republic of Northern Cyprus, Public Information Office. Архивирано из оригинала 28. 7. 2011. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  10. ^ а б „Abkhazia in the system of international relations”. Government of Abkhazia, Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 12. 12. 2017. 
  11. ^ „Pagina nueva 1”. Архивирано из оригинала 10. 8. 2011. г. 
  12. ^ „Contacts and addresses of the Somaliland Representative Offices around the world”. Government of Somaliland. Приступљено 1. 8. 2015. 
  13. ^ „Embassies, Missions, General and Special Delegations of Palestine abroad”. WebGaza.net. Приступљено 4. 11. 2010. 
  14. ^ US Library of Congress (7. 10. 2000). „World War II and Korea”. Country Studies. Приступљено 28. 2. 2008. 
  15. ^ Sterngold, James (3. 9. 1994). „China, Backing North Korea, Quits Armistice Commission”. The New York Times. Приступљено 29. 2. 2008. 
  16. ^ „Pakistan Worldview - Report 21 - Visit to Azerbaijan” (PDF) (на језику: енглески). Senate of Pakistan — Senate foreign relations committee. децембар 2008. Приступљено 16. 7. 2018. 
  17. ^ „Nilufer Bakhtiyar: "For Azerbaijan Pakistan does not recognize Armenia as a country"”. Today.az (на језику: енглески). 13. 9. 2006. Приступљено 16. 7. 2018. 
  18. ^ „Turkey and the problem of the recognition of Cyprus” (PDF) (на језику: енглески). European Parliament Directorate-General External Policies Policy Department. 25. 1. 2005. Приступљено 16. 7. 2018. 
  19. ^ CIA World Factbook (28. 2. 2008). „Cyprus”. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 28. 2. 2008. 
  20. ^ „Cyprus exists without Turkey's recognition: president”. XINHUA. 1. 10. 2005. Приступљено 7. 3. 2008. 
  21. ^ „The influence of Turkish military forces on political agenda-setting in Turkey, analysed on the basis of the Cyprus question” (PDF) (на језику: енглески). European Parliament's Committee on Foreign Affairs. фебруар 2008. Приступљено 16. 7. 2018. 
  22. ^ Joo, Seung-Ho; Kwak, Tae-Hwan (2001). Korea in the 21st Century (на језику: енглески). Nova Publishers. ISBN 9781560729907. 
  23. ^ а б „Treaty on Basic Relations between Japan and the Republic of Kore”. www.ioc.u-tokyo.ac.jp (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2018. 
  24. ^ а б Commission de la défense nationale et des forces armées (30. 3. 2010). „Audition de M. Jack Lang, envoyé spécial du Président de la République pour la Corée du Nord.” (на језику: француски). Архивирано из оригинала 17. 2. 2012. г. Приступљено 2. 5. 2010. 
  25. ^ а б Goodman, David (2015). „Handbook of the Politics of China”. Приступљено 29. 9. 2017. „Seoul recognized Taiwan as the sole legitimate government of China” 
  26. ^ „Declaration of Independence”. TIME. 19. 8. 1966. Архивирано из оригинала 6. 11. 2010. г. Приступљено 29. 2. 2008. 
  27. ^ Scofield, David (4. 1. 2005). „Seoul's double-talk on reunification”. Asia Times. Архивирано из оригинала 19. 04. 2016. г. Приступљено 29. 2. 2008. 
  28. ^ „Minister announces resumption of diplomatic ties with Nauru”. web.archive.org (на језику: енглески). Taiwan Today. 20. 5. 2005. Архивирано из оригинала 08. 10. 2011. г. Приступљено 15. 7. 2018. 
  29. ^ „Kiribati president upbeat on conference, Taiwan | Pacific Beat | ABC Radio Australia” (на језику: енглески). Radio Australia. 15. 2. 2012. Архивирано из оригинала 21. 4. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  30. ^ Crocombe, R. G. (2007). Asia in the Pacific Islands: Replacing the West (на језику: енглески). editorips@usp.ac.fj. стр. 258. ISBN 9789820203884. 
  31. ^ „Looking East: China-Africa Engagements Liberia Case Study” (PDF). LIBERIA CASE STUDY (на језику: енглески). Monrovia (African Center for Economic Transformation). децембар 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 07. 2018. г. Приступљено 18. 07. 2018. 
  32. ^ Chiu, Hungdah (1992). The international legal status of the Republic of China (на језику: енглески) ((Rev. version) изд.). Baltimore, Md.: School of Law, University of Maryland. ISBN 978-0-925153-23-4. 
  33. ^ „Taiwan cuts ties with Costa Rica over recognition for China”. The New York Times. 7. 6. 2007. Приступљено 11. 2. 2016. 
  34. ^ „Constitution of the People's Republic of China”. International Human Rights Treaties and Documents Database. Архивирано из оригинала 16. 1. 2000. г. Приступљено 28. 2. 2008. 
  35. ^ Government of Israel (14. 5. 1948). „Declaration of Israel's Independence 1948”. Yale University. Приступљено 28. 2. 2008. 
  36. ^ United States Congress (5. 6. 2008). „H. RES. 1249” (PDF). 
  37. ^ „'Reply' Online Book Chapter 1”. Mythsandfacts.org. Архивирано из оригинала 27. 07. 2011. г. Приступљено 25. 6. 2010. 
  38. ^ „Khartoum Resolution”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. 
  39. ^ Government of Israel. „Israel's Diplomatic Missions Abroad: Status of relations”. Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 4. 4. 2011. 
  40. ^ а б writers, Staff (20. 2. 2008). „Palestinians 'may declare state'”. BBC News. British Broadcasting Corporation. Приступљено 22. 1. 2011. „Saeb Erekat, disagreed arguing that the Palestine Liberation Organisation had already declared independence in 1988. "Now we need real independence, not a declaration. We need real independence by ending the occupation. We are not Kosovo. We are under Israeli occupation and for independence we need to acquire independence” 
  41. ^ Bannoura, Saed (28. 8. 2011). „124 Out Of 193 Countries Recognize Palestinian Independence”. IMEMC News. International Middle East Media Center. Приступљено 28. 8. 2011. 
  42. ^ Shelley, Toby (1988). „Spotlight on Morocco”. West Africa. London: West Africa Publishing Company Ltd (3712–3723: December 5–31): 2282. „…the SADR was one of the first countries to recognise the state of Palestine.” 
  43. ^ „Palestinians win upgraded UN status by wide margin”. BBC News. 29. 11. 2012. Приступљено 29. 11. 2012. 
  44. ^ United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. „Arab States: Palestine”. United Nations. Приступљено 3. 12. 2011. 
  45. ^ а б „Israel's control of the airspace and the territorial waters of the Gaza Strip”. btselem.org. 
  46. ^ „Map of Gaza fishing limits, "security zones"”. dissidentvoice.org. децембар 2009. Приступљено 11. 2. 2016. 
  47. ^ „Israel's Disengagement Plan: Renewing the Peace Process”. 20. 4. 2005. Приступљено 16. 7. 2018. „Israel will guard the perimeter of the Gaza Strip, continue to control Gaza air space, and continue to patrol the sea off the Gaza coast. … Israel will continue to maintain its essential military presence to prevent arms smuggling along the border between the Gaza Strip and Egypt (Philadelphi Route), until the security situation and cooperation with Egypt permit an alternative security arrangement.” 
  48. ^ а б Gold, Dore (26. 8. 2005). „Legal Acrobatics: The Palestinian Claim that Gaza is Still "Occupied" Even After Israel Withdraws”. Jerusalem Issue Brief. Jerusalem Center for Public Affairs. Архивирано из оригинала 21. 06. 2010. г. Приступљено 11. 2. 2016. 
  49. ^ а б Bell, Abraham (28. 1. 2008). „International Law and Gaza: The Assault on Israel's Right to Self-Defense”. Jerusalem Issue Brief. Jerusalem Center for Public Affairs. Приступљено 11. 2. 2016. 
  50. ^ а б „Address by Foreign Minister Livni to the 8th Herzliya Conference” (Саопштење). Ministry of Foreign Affairs of Israel. 22. 1. 2008. Приступљено 11. 2. 2016. 
  51. ^ а б Salih, Zak M. Disagree Over Gaza's Occupation Status (17. 11. 2005). „Panelists”. University of Virginia School of Law. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 11. 2. 2016. 
  52. ^ а б „Israel: 'Disengagement' Will Not End Gaza Occupation”. Human Rights Watch. 28. 10. 2004. Приступљено 11. 2. 2016. 
  53. ^ „International Recognition of the State of Palestine”. Official website of the Palestinian National Authority. новембар 1988. Архивирано из оригинала 10. 10. 2003. г. „The PNA has publicly acknowledged recognition from 94 states, including the former Yugoslavia.” 
  54. ^ „Venezuela Pledges Support for Palestinian Statehood during Abbas Visit”. Venezuelanalysis.com (на језику: енглески). 29. 11. 2009. Приступљено 16. 7. 2018. 
  55. ^ „Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto”. www.rree.go.cr (на језику: шпански). Приступљено 16. 7. 2018. „Costa Rica reconoció al Estado de Palestina el 5 de febrero del 2008…” 
  56. ^ „Palestine (The State of)”. www.dirco.gov.za (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2018. „The establishment of full diplomatic relations with the State of Palestine was announced on 15 February 1995.” 
  57. ^ „Embassies of Palestine”. Webgaza.net. Приступљено 25. 6. 2010. 
  58. ^ „Embassy of the State of Palestine in Bratislava”. Palestine.sk. Архивирано из оригинала 9. 8. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2010. 
  59. ^ „Kosovo MPs proclaim independence”. BBC News. 17. 2. 2008. Приступљено 28. 2. 2008. 
  60. ^ „Kosovo” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 2. 2008. г. Приступљено 25. 6. 2010. 
  61. ^ „RASD-Reconocimientos - Centro de Estudos do Sahara Occidental da USC - USC”. www.usc.es (на језику: шпански). Приступљено 18. 7. 2018. 
  62. ^ „About Western Sahara”. Australia Western Sahara Association. новембар 2006. Приступљено 4. 1. 2010. 
  63. ^ „34/37. Question of Western Sahara” (PDF) (на језику: енглески). 21. 11. 1979. Приступљено 18. 7. 2018. 
  64. ^ „Sahrawi Arab Democratic Republic”. Sahrawi Arab Democratic Republic. 27. 2. 1976. Архивирано из оригинала 2. 5. 2008. г. Приступљено 28. 2. 2008. 
  65. ^ „公法评论”. www.gongfa.com (на језику: кинески). Приступљено 18. 7. 2018. 
  66. ^ Simon, Denis Fred; Kau, Michael Y. M. (1992). Taiwan: Beyond the Economic Miracle (на језику: енглески). M.E. Sharpe. стр. 358. ISBN 9781563242151. 
  67. ^ Staff, Global Investment and Business Center, Inc (1999). Taiwan Foreign Policy and Government Guide (на језику: енглески). Int'l Business Publications. ISBN 9780739736609. 
  68. ^ а б „BBC NEWS - Europe - Russia recognises Georgian rebels”. 
  69. ^ а б „Venezuela's Chavez draws closer to Moscow”. Reuters. 10. 9. 2009. Приступљено 20. 10. 2009. 
  70. ^ а б „Syria formally recognizes Abkhazia and South Ossetia”. Eurasianet. 29. 5. 2018. Архивирано из оригинала 29. 5. 2018. г. Приступљено 30. 5. 2018. 
  71. ^ Clogg, Rachel (2001). „Abkhazia: Ten Years On” (PDF). Conciliation Resources. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 02. 2016. г. Приступљено 26. 2. 2008. 
  72. ^ Pike, John. „Georgia mocks Nauru's recognition of Abkhazia”. Globalsecurity.org. Приступљено 25. 6. 2010. 
  73. ^ „Security Council resolution 541 (1983) on Cyprus”. Un.int. Архивирано из оригинала 28. 8. 2003. г. Приступљено 25. 6. 2010. 
  74. ^ „Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo, Paragraph 81” (PDF). International Court of Justice. 22. 7. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 7. 2010. г. Приступљено 11. 2. 2016. 
  75. ^ Hadar, Leon (16. 11. 2005). „In Praise of 'Virtual States'”. AntiWar. Приступљено 28. 2. 2008. 
  76. ^ а б Ker-Lindsay, James (2012). The Foreign Policy of Counter Secession: Preventing the Recognition of Contested States (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 53. ISBN 9780199698394. „..there are three other territories that have unilaterally declared independence and are generally regarded as having met the Montevideo criteria for statehood but have not been recognized by any states: Transnistria, Nagorny Karabakh, and Somaliland.” 
  77. ^ „Abkhazia: Ten Years On”. BBC 2. 2001. Архивирано из оригинала 21. 12. 2009. г. Приступљено 16. 6. 2008. 
  78. ^ „Somaliland profile”. BBC News (на језику: енглески). 14. 12. 2017. Приступљено 18. 7. 2018. 
  79. ^ „La Orden de Malta y su Naturaleza Jurídica” (на језику: шпански). Venezuela Analitica. 1. 5. 1999. Приступљено 1. 8. 2015. „The Order of Malta, within the limits that are compatible with its actual position as a subject deprived of territory, is in the international community, a sovereign entity on par with the States, and the Prince Grand Master is comparable, from the point of view of international law, to the Heads of State.” 
  80. ^ „Permanent Observer Mission of the Sovereign Military Order of Malta to the United Nations” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 12. 2014. г. Приступљено 18. 7. 2018. „The admission of Order of Malta to the United Nations also further solidified its legally recognized sovereignty…” 
  81. ^ Shaw, Malcolm N. (2003). International Law (на језику: енглески) (5 изд.). Cambridge University Press. стр. 218. ISBN 9780521531832. „The Italian Court of Cassation in 1935 recognised the international personality of the Order, noting that ‘the modern theory of the subjects of international law recognises a number of collective units whose composition is independent of the nationality of their constituent members and whose scope transcends by virtue of their universal character the territorial confines of any single state.’ (Nanni v. Pace and the Sovereign Order of Malta 8 AD, p. 2. See also …” 
  82. ^ „Reconócese a la Soberana Orden Militar de Malta como Entidad Internacional Independiente”. servicios.infoleg.gob.ar (на језику: шпански) (Ley Nº 14.026). 1951. Приступљено 18. 7. 2018. 
  83. ^ „La Orden de Malta y su Naturaleza Jurídica”. Analitica.com (на језику: шпански). 1. 5. 1999. Приступљено 18. 7. 2018. „[T]he clear territorial separation of sovereign areas that exists between the Italian State and the State of Vatican City does not exist between the Order of Malta and the Italian State, but neither can it be said that the treatment given to the headquarters of the Order (Aventine, Via Condotti) is, simply, that reserved for the headquarters of diplomatic missions accredited to the Italian State. In fact, the headquarters of the Order have diplomatic extraterritoriality (authoritarian acts of any kind – executive, acts of inspection, judicial – cannot take place inside), but in addition, the Italian State recognizes the exercise, in the headquarters, of the prerogatives of sovereignty. This means that Italian sovereignty and Maltese sovereignty coexist without overlapping, because the Order exercises sovereign functions in a wider area than occurs in the diplomatic missions of the States for, although [those diplomatic missions] enjoy extraterritoriality, the guarantees deriving from the privilege of immunity are constrained to a purely administrative area; the Order, instead, makes use of extraterritoriality to meet the very acts of sovereign self-determination that are the same as the States (legislative, judicial, administrative, financial acts).” 
  84. ^ „The Sovereignty of the Order of Malta”. www.heraldica.org (на језику: енглески). 5. 3. 2002. Приступљено 18. 7. 2018. 
  85. ^ „Bilateral relations - Order of Malta”. Order of Malta (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2018. 
  86. ^ „Schengen States Visa Working Party - Table of travel documents” (PDF). Council of the European Union. 27. 6. 2010. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Списак_непризнатих_и_дјелимично_признатих_држава&oldid=28510421”