Такт (музика)
Такт (фр. mesure, engl. bar, итал. misura, нем. Takt)[1] је најмањи део музичке композиције који је метрички одређен.
Почетак такта је увек наглашен. То је тешки тактов део и зове се теза. За њим следи лаки, ненаглашени део такта, зове се арза.
Збирна вредност нота и пауза сваког такта мора увек одговарати врсти такта. Рецимо, 4/4 такт значи да у сваком такту збирно мора бити четири четвртине ноте.
Тактица, завршница и репетиција
[уреди | уреди извор]
- На завршетку већих делова композиције бележимо две усправне црте једнаке дебљине[2]
- Завршетак композиције или њеног дела бележи се тањом и дебљом цртом - завршницом[2]
- Ако желимо да поновимо неки такт или групу тактова, уписујемо почетну репетицију[2]
- Ако желимо да означимо крај такта или групе тактова који треба да се понове, уписујемо завршну репетицију[2]
Врсте тактова
[уреди | уреди извор]У музици постоје многе врсте тактова. Они се бележе разломком, без разломачке црте. Горњи број разломка - бројилац - говори колико има тактових делова, док доњи број - именилац - говори на колико је једнаких делова подељен такт. Он именује, тј. одређује јединицу бројања. На пример:
- Двочетвртински такт бележимо овако:[2]
. Бројилац каже: такт је дводелан, а именилац: четвртина је јединица бројања. - Трочетвртински такт бележимо овако:[2]
. Бројилац каже: такт је троделан, а именилац: четвртина је јединица бројања. - Четириосмнски такт бележимо овако:[2]
. Бројилац каже: такт је четвороделан, а именилац: осмина је јединица бројања. - Трополовински такт бележимо овако:[2]
. Бројилац каже: такт је троделан, а именилац: половина је јединица бројања.
Још неки начини писања врсте тактова
[уреди | уреди извор]- У новије време се врста такта пише и овако: бројилац - бројем, а именилац - уместо броја упише се одговарајућа нотна вредност.
На пример, двочетвртински такт 
се и овако бележи 
- Четиричетвртински такт
, сем цифарским симболом, може да се означи и знаком[2] 
Где и када се се уписују врсте тактова
[уреди | уреди извор]Врста такта се уписује на самом почетку музичког дела, одмах иза кључа[2] и предзнака[2]. Могуће је да у току композиције дође до промене такта[2]. То се чини уписивањем новог жељеног разломка.
Какав такт може да буде
[уреди | уреди извор]Такт може да буде:
- Једноставан (прост) - има само 1 наглашен тактов део (теза) и 1 или 2 ненаглашена (арза). Ту спадају сви дводелни и троделни тактови.
- Сложен - образује се комбиновањем више једноставних тактова у један, те, самим тим, има више наглашених и ненаглашених тактових делова.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Радивој Лазић - Властимир Перичић, Основи теорије музике, Приступљено 25. 4. 2013.[непоуздан извор?]
Види још
[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
