Пређи на садржај

Фалкао (футсалер)

С Википедије, слободне енциклопедије
Фалкао
Фалкао 2007.
Лични подаци
Пуно име Алесандро Роса Виеира
Датум рођења (1977-06-08)8. јун 1977. (47 год.)[1]
Мјесто рођења Санта Круз де Рио Пардо, Бразил
Држављанство Бразил
Висина 1,78 m
Позиција крилни нападач
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1989—1991 Гварапира 47 (50)
1992—1996 Коринтијанс 132 (189)
1997—1998 ГМ—шевролет 38 (45)
1999 Атлетико Минеиро 30 (38)
1999 Рио де Жанеиро 29 (38)
2000 Сао Пауло 32 (39)
2000—2002 Банеспа 51 (70)
2003—2005 Малве/Харагва 62 (97)
2005 Сао Пауло (фудбал) 2 (0)
2005–2010 Малве/Жарагва 168 (220)
2011 Котијана/Сантос 28 (36)
2012–2014 Интели 48 (66)
2014 Мадвереира
2015 Бразил кирин
2015 Васко да Гама
2016 Ченај 5с 4 (5)
2020 Гремио 7 (1)
Укупно 701 (1005)
Репрезентативна каријера**
1998—2018 Бразил 258 (401)
Награде
Представљајући  Бразил
Футсал
Панамеричке игре
Златна медаља — прво место Рио де Жанеиро 2007. Бразил
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Бразил 2008. Бразил
Златна медаља — прво место Тајланд 2012. Бразил
Сребрна медаља — друго место Гватемала 2000. Бразил
Бронзана медаља — треће место Тајван 2004. Бразил
Копа Америка
Златна медаља — прво место Бразил 2000. Бразил
Златна медаља — прво место Уругва 2008. Бразил
Златна медаља — прво место Аргентина 2011. Бразил
Сребрна медаља — друго место Парагвај 2003. Бразил
* Датум актуелизовања: 16. новембар 2022.
** Датум актуелизовања: 16. новембар 2022.

Алесандро Роса Виеира (порт. Alessandro Rosa Vieira; 8. јун 1977), познатији као Фалкао (порт. Falcão), бивши је бразилски футсалер који је играо на позицији крилног нападача. Познат је по својим добрим вјештинама дриблинга и снажној и прецизној лијевој нози.[2][3] Најбољи је стријелац свих времена у међународним утакмицама, са постигнутих преко хиљаду голова; проглашен је за најбољег футсалера на свијету четири пута (2004, 2006, 2011 и 2012),[4] док је освојио златну копачку за најбољег стријелца Свјетског првенства 2004. године,[5] као и два пута златну лопту, за најбољег играча Свјетског првенства — 2004. и 2008.[5] Са репрезентацијом Бразила, два пута је освојио Свјетско првенство, три пута Амерички куп, десет пута Футсал гран при, а по једном Међународни куп, Куп нација и Куп Латинске Америке. Са клубовима, девет пута је освајао Футсал лигу, шест пута првенство Паулиста, пет пута првенство Метрополитан, по три пута Куп Сао Паула и Куп бразилских клубова, два пута првенство Јужне Америке и једном Копа либертадорес. Године 2016. добио је ФИФА признање за невјероватну каријеру.

Покушавао је да изгради и фудбалску каријеру; током 2001. био је на проби у Палмеирас, гдје није задовољио, док је 2005. одиграо двије утакмице за Сао Пауло, али се није снашао и вратио се футсалу.[6]

Сматра се најбољим футсалером свих времена,[7][8] као и Пелеом футсала,[9] а учесник је и двије утакмице на којима је било највише гледалаца у историји футсала.[10]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Футсал је почео да игра са 13 година, када је почео да игра за клуб из сјеверног дијела града — Гварапиру, гдје је провео три сезоне након чега је прешао у Коринтијанс и постао професионалац са 16 година.[11] Године 1997. прешао је у клуб ГМ—шевролет, у власништву компаније General Motors.[11] Године 1999. прешао је у Атлетико Минеиро, а затим у Рио де Жанеиро, док је 2000. прешао у Сао Пауло, а затим и у Банеспу.[11] Током 2001. године, позвао га је фудбалски клуб Палмеирас на пробу; одиграо је 59 минута пријатељске утакмице против Фламенго де Гваруљоса и постигао је један гол, након чега је тражио измјену због јаких грчева.[11] Након утакмице, изјавио је: „Потражићу савјете и послушати шта тренер има да ми каже. Можда сам погријешио, али мислим да сам показао одређене квалитете.“ Ипак, упркос обећању, није добио уговор од Палмеираса и вратио се футсалу у Банеспу.[12]

Године 2003. прешао је у Жарагву, док је 2005. поново покушао да почне фудбалску каријеру. Његов брат Педро био је мајстор за клима уређаје, који је имао своју фирму. Уграђивао је уређаје у пребивалишту предсједника фудбалског клуба Сао Пауло — Марсела Жоувеа, са којим са којим је причао о свом брату и организовао им састанак.[11] Жоуве је предложио Фалкау да без икакве претходне пробе потпише шестомјесечни уговор са клубом, што је он прихватио и дошао у тим у којем су били Рожерио Сени, Дијего Лугано, Сисињо и Графите.[11] Жоува је довео Фалкаа из маркетиншких разлога, не питавши тренера Емерсона Леаа, коме се то није свидјело.[11] Дебитовао је против Итуане и уписао је асистенцију. Навијачи су били одушевљени и скандирали су му, поручивши тренеру да хоће да он игра.[11] На наредне двије утакмице није играо, а када није био у тиму ни на трећој утакмици заредом, навијачи су звиждали тренеру, након чега је изјавио да је Фалкао лош на тренинзима.[11] Након што је то изјавио и Сисињо, навијачи су се смирили, Фалкао је повремено улазио у игру у наставку сезоне, након чега се вратио футсалу у Жарагву.[11]

Године 2011. прешао је у Сантос, док је 2012. прешао у Интели, гдје је остао двије године. Током 2014. и 2015. играо је за Мадвереиру, Бразил кирин и Васко да Гаму. На дан 26. јуна 2015. привремено се придружио футсал тим Нотингем Фореста, како би играо на турниру у Кувајту.[13] Године 2016. прешао је у индијски Ченај, са којим је учествовао на Азијском првенству у футсалу, на којем је постигао пет голова, након чега је завршио каријеру.

Године 2020. након четири године паузе, одиграо је једну утакмицу за Гремио и постигао хет трик.[11]

Репрезентативна каријера

[уреди | уреди извор]

За репрезентацију Бразила дебитовао је 1998. и играо је до 2018. постигавши 401 гол на 281 утакмици. На Свјетским првенствима 2004. и 2008. проглашен је за играча првенства. Са репрезентацијом, освојио је два Свјетска првенства — 2008. и 2012. На Свјетском првенству 2016. Бразил је прошао групну фазу са свим побједама, након чега је у осмини финала играо против Ирана. Фалкао је постигао три гола, али је утакмица завршена 4:4, а Иран је побиједио на шестерце.[14] Одмах након утакмице, сви играчи Ирана су пришли Фалкау и почели да га бацају у вис, одајући му признање због тога што завршава каријеру.[11] На првенству, постигао је десет голова, два мање од Рикардиња и добио је бронзану копачку,[15] а са 48 голова укупно, постао је најбољи стријелац у историји Свјетског првенства.[11]

Успјеси

[уреди | уреди извор]

Клупски

[уреди | уреди извор]
  • Јужноамеричко првенство (2): 2001, 2004
  • Футсал лига (9): 1999, 2005, 2007, 2008, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014
  • Куп бразилских клубова (3): 1998, 2003, 2004
  • Куп Сао Паула (3): 1995, 1998, 2002
  • Првенство Паулиста (6): 1995, 1997, 2000, 2001, 2014, 2017
  • Првенство Минеиро (1): 1999
  • Првенство Катариненсе (1): 2003
  • Првенство Метрополитан (5): 1997, 1998, 1999, 2000, 2001
  • Куп типер Сао Пауло: (2) 1997, 2001
  • Копа либертадорес (1): 2005
  • Шампионат Паулиста (1): 2005

Репрезентација

[уреди | уреди извор]
  • Свјетско првенство (2): 2008, 2012
  • Мундијалито (1): 2001
  • Куп нација (1): 2001
  • Међународни куп рџ (1): 1998
  • Амерички куп (3): 1998, 1999, 2011
  • Јужноамеричке квалификације (2): 2000, 2008
  • Латински куп (1): 2003
  • Тајгерс турнир Сингапур (1): 1999
  • Турнир у Египту (1): 2002
  • Турнир на Тајланду (1): 2003
  • Панамеричке игре (1): 2007
  • Гран при де футсал (10): 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2011, 2013, 2014, 2015, 2018
  • КЛ свјетска серија 5s — Малезија (1): 2008
  • ОДЕСУР игре (2): 2002, 2010

Индивидуално

[уреди | уреди извор]
  • Футсал играч године (4): 2004, 2006, 2011, 2012
  • ФИФА златна копачка (1): 2004
  • ФИФА златна лопта (2): 2004, 2008
  • ФИФА сребрна лопта (1): 2008
  • ФИФА бронзана копачка (1): 2016
  • ФИФА награда за изузетну каријеру (1): 2016

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Falcão”. transfermarkt.com. Приступљено 16. 11. 2022. 
  2. ^ „VIDEO: Best of Falcão at Santos, the king of futsal”. BeSoccer. 17. 5. 2020. Приступљено 16. 11. 2022. 
  3. ^ „Where is the next futsal superstar?”. dougreedfutsal.com. 16. 1. 2014. Приступљено 16. 11. 2022. 
  4. ^ „Annual Futsal Awards”. www.futsalplanet.com. Архивирано из оригинала 25. 11. 2016. г. Приступљено 16. 11. 2022. 
  5. ^ а б „FIFA Tournaments - Players & Coaches - FALCAO”. FIFA.com. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. Приступљено 16. 11. 2022. 
  6. ^ „Oproštaj najvećeg u istoriji futsala: Falkao rekao zbogom!”. meridianbetsport.rs. 29. 10. 2018. Архивирано из оригинала 27. 11. 2022. г. Приступљено 16. 11. 2022. 
  7. ^ „Las Idas y Vueltas de Alessandro Rosa Vieira, 'Falcao'”. eurosport.com (на језику: шпански). 18. 5. 2020. Приступљено 16. 11. 2022. 
  8. ^ „Falcão, Futsal God”. Приступљено 16. 11. 2022. 
  9. ^ „Falcao, the 'Pelé of futsal'”. World Soccer. 3. 5. 2014. Приступљено 16. 11. 2022. 
  10. ^ „The most attended futsal match in history: Brazil vs Argentina”. Приступљено 16. 11. 2022. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „B92.net GOAT – Čarobnjak”. b92.net. 29. 1. 2022. Приступљено 16. 11. 2022. 
  12. ^ Junior, Roberto (3. 10. 2016). „Falcão revela o que impediu ele de ficar no Palmeiras e lamenta: “Era meu melhor momento””. torcedores.com (на језику: шпански). Приступљено 16. 11. 2022. [мртва веза]
  13. ^ Richardson, Nick. „Alessandro Rosa Vieira Falcão signs for Nottingham Forest Futsal”. nottinghamforest.co.uk. Приступљено 16. 11. 2022. 
  14. ^ Leiva, Juanma. „Iran eliminate Brazil from the Fifa Futsal World Cup”. as.comdate=23. 9. 2016. Приступљено 16. 11. 2022. 
  15. ^ „FIFA Futsal World Cup Colombia 2016 - Awards”. FIFA.com. 10. 10. 2016. Архивирано из оригинала 20. 10. 2008. г. Приступљено 16. 11. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фалкао_(футсалер)&oldid=28798075”