Пређи на садржај

Фридрих Вилхелм Мурнау

С Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих Вилхелм Мурнау
Мурнау између 1920. и 1930.
Име по рођењуФридрих Вилхелм Плумпе
Датум рођења(1888-12-28)28. децембар 1888.
Место рођењаБилефелд, Немачко царство
Датум смрти11. март 1931.(1931-03-11) (42 год.)
Место смртиСанта Барбара, Калифорнија, САД
Занимање
  • редитељ
  • продуцент
  • сценариста
Активни период1919—1931.
Потпис

Фридрих Вилхелм Мурнау (нем. Friedrich Wilhelm Murnau; рођен као Фридрих Вилхелм Плумпе; Билефелд, 28. децембар 1888 — Санта Барбара, 11. март 1931) био је немачки филмски режисер, продуцент и сценариста. Сматра се једним од најутицајнијих филмских редитеља због својих остварења у ери немог филма.[1]

Мурнау је студирао филологију и уметност пре него што га је редитељ Макс Рајнхарт ангажовао у својој глумачкој школи. Током Првог светског рата, служио је у Немачкој царској војсци, првобитно као командир пешадијске чете и официр за комуникацију, а касније у Ваздушном корпусу немачке војске као посматрач/митраљезац. Преживео је неколико падова без озбиљнијих повреда.[2]

Мурнауова прва редитељска остварења премијерно су приказана 1919. године, али није достигао међународно признање све до филма Носферату – Симфонија ужаса 1922. године, адаптације романа Дракула Брема Стокера. Иако није био комерцијално успешан због проблема са ауторским правима на Стокерово дело, филм се сматра ремек-делом немачке експресионистичке кинематографије и раним култним филмом. Мурнау је касније режирао филм Последњи човек (1924), као и филмску адаптацију Гетеовог Фауста 1926. године. Емигрирао је у Холивуд 1926. године, где се придружио студију Fox и снимио три филма: Излазак сунца (1927), Четири ђавола (1928) и Градска девојка (1930). Излазак сунца се сматра једним од најбољих филмова икада снимљених.[3]

Мурнау је отпутовао на Бора Бору да сними филм Табу (1931) са пиониром документарног филма Робертом Џ. Флаертијем, али су спорови са њим натерали Мурнауа да заврши филм самостално. Недељу дана пре премијере Табуа, Мурнау је преминуо у болници у Калифорнији од повреда задобијених у саобраћајној несрећи. Од 21 филма које је Мурнау режирао, осам се данас сматра потпуно изгубљеним.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Фридрих Вилхелм Плумпе је рођен у Билефелду. Са седам година живео је у Каселу.[4] Имао је два брата, Бернхарда и Роберта, и две полусестре, Иду и Ану. Његова мајка, Отили Фолбрахт, била је друга жена његовог оца, Хајнриха Плумпеа, власника фабрике тканина у северозападном делу Немачке.[5] Њихова вила је често претварана у позорницу за мале представе које је режирао млади Фридрих, који је већ са дванаест година читао књиге Шопенхауера, Ничеа, Шекспира и Ибсенове драме.[6][7] Плумпе је касније узео псеудоним „Мурнау” по истоименом граду близу језера Штафелзе, јужно од Минхена, где је неко време живео.[8] За младог Мурнауа говорило се да има ледену и заповедничку природу и опсесију филмом. Неки извори наводе да је био висок скоро 210 cm, док други наводе скромнијих 193 cm.[9][1]

Мурнау је студирао филологију на универзитету у Берлину, а касније историју уметности и књижевност у Хајделбергу, где га је редитељ Макс Рајнхарт приметио на студентској представи и позвао у своју глумачку школу. Убрзо је постао пријатељ са Францом Марком, Елзом Ласкер-Шулер и Хансом Еренбаум-Дегелеом. Током Првог светског рата, Мурнау је служио као командант чете на Источном фронту,[6] а потом се придружио Немачком царском ратном ваздухопловству и две године летео на борбеним мисијама у северној Француској; преживео је осам падова без тежих повреда.[10][11][12] Након једног слетања у Швајцарску, ухапшен је и интерниран до краја рата. У логору за ратне заробљенике учествовао је у позоришним групама и написао сценарио за филм.[13]

Каријера

[уреди | уреди извор]
Мурнау снима филм 1920.

После завршетка Првог светског рата, Мурнау се вратио у Немачку, где је убрзо основао сопствени филмски студио са глумцем Конрадом Фајтом. Његов први дугометражни филм, Дечак у плавом (1919), био је драма инспирисана истоименом сликом Томаса Гејнсбороа. Истраживао је тему подвојене личности, слично као дело Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда Роберта Луиса Стивенсона, у филму Јанусова глава (1920), у коме је главну улогу имао Фајт, док се у споредној улози појавио и Бела Лугоси.[14]

Мурнауов најпознатији филм је Носферату – Симфонија ужаса (1922), адаптација романа Дракула Брема Стокера, у којем је немачки позоришни глумац Макс Шрек играо вампира, грофа Орлока. То је био једини филм студија Prana Film, пошто је ова компанија прогласила банкрот како би избегла плаћање одштете Стокеровој породици (коју је заступала Стокерова удовица, Флоренс Стокер), након што је породица добила тужбу за кршење ауторских права. Поред одштете, суд је наредио и да се све постојеће копије филма униште. Међутим, једна копија је већ била дистрибуирана широм света. Ова копија, која је више пута умножавана од стране обожавалаца током година, учинила је Носфератуа раним примером култног филма.[15]

Мурнау је такође режирао филм Последњи човек (1924), који је написао Карл Мајер и у коме је главну улогу играо Емил Јанингс. Овај филм је увео субјективну тачку гледишта камере, где камера „види” из угла лика и користи визуелни стил да пренесе психолошко стање лика. Такође је наговестио покрет cinéma vérité кроз своју тематику. Филм је користио и „технику неукроћене камере”, мешавину пратећих снимака, панова, нагиба и покрета колицима. За разлику од већине других Мурнауових остварења, Последњи човек се сматра камершпилфилмом са елементима експресионизма. За разлику од експресионистичких филмова, камершпилфилмови су категорисани према утицају који су на њих имале камерне драме, са мањком сложених сценографија и прича/тема о социјалној неправди према радничкој класи.[16][9][17]

Мурнауов последњи немачки филм био је високобуџетни Фауст (1926) са Јестом Екманом у насловној улози, Емилом Јанингсом као Мефистом и Камилом Хорн као Гречен. Мурнауов филм црпи инспирацију из старијих традиција легенде о Фаусту, као и из Гетеовог класичног спева. Филм је познат по сцени у којој џиновска фигура са крилима, Мефисто, лебди изнад града и сеје семе куге.

Носферату (за који је музику компоновао Ханс Ердман) и Фауст (за који је музику компоновао Вернер Р. Хејман) били су два од првих немих филмова са оригиналним филмским партитурама.

Холивуд

[уреди | уреди извор]
Мурнау са Анријем Матисом на Тахитију 1930.

Мурнау је 1926. емигрирао у Холивуд, где се придружио студију Fox и снимио филм Излазак сунца: Песма о два људска бића (1927), који многи филмски стручњаци наводе као један од најбољих филмова свих времена.[18] Објављен је као неми филм са пратећом музиком и звучним ефектима, али није остварио финансијски успех, мада је освојио неколико Оскара на првој додели награда Академије 1929. године. Освојивши Оскара за јединствену и уметничку продукцију, поделио је данашњи еквивалент награде за најбољи филм са филмом Крила. Прва награда за најбољу глумицу припала је Џенет Гејнор за овај и још два филма те године; након тога, сваки Оскар је био ограничена на улогу у једном филму. Ипак, Мурнау је био финансијски обезбеђен и купио је фарму у Орегону.[19]

Мурнауова наредна два филма, данас изгубљена, Четири ђавола (1928) и Градска девојка (1930), модификована су како би се прилагодила новој ери звучног филма, али нису била добро прихваћена. Лош пријем ових филмова је разочарао Мурнауа, па је напустио студио Fox и на неко време отпутовао у јужни Пацифик.[4]

Заједно са пиониром документарног филма Робертом Џ. Флаертијем, Мурнау је отпутовао на Бора Бору да сними филм Табу (1931). Флаерти је напустио пројекат због уметничких несугласица са Мурнауом, који је морао сам да заврши филм. Филм је цензурисан у Сједињеним Америчким Државама због сцена са полуголим Полинежанкама.[20] Филм је првобитно снимао директор фотографије Флојд Кросби као пола звучни, пола неми филм, али је касније у потпуности враћен у форму немог филма — медија који је Мурнау више волео.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Мурнау се придружио Немачком царском ратном ваздухопловству као радио-оператер 1916. године. У децембру 1917. био је приморан да принудно слети у Швајцарску, након чега је био интерниран до краја рата.

Мурнау је био хомосексуалац.[21] Његов пријатељ и љубавник, песник Ханс Ернбаум-Дегеле, такође је служио у рату, али је погинуо на Источном фронту 1915. године. Ово је дубоко утицало на Мурнауа, који је црпео инспирацију из ужаса губитка, жртвовања и насиља рата у свом филмском стваралаштву. Управо је Ернбаум увео Мурнауа у дела експресиониста као што су Франц Марк и Елза Ласкер-Шилер.[22]

У Холивуду, Мурнау се наводно заљубио у младог глумца Дејвида Ролинса, кога је позвао у свој дом.[23] Крајем 1927. године, Мурнау је убедио Ролинса да му позира наг, док су му базен и врт замка „Вукова јазбина” у Холивуду служили као позадина.[23] У једном каснијем интервјуу, Ролинс је изјавио да га је овај захтев збунио и изненадио, али да се осећао довољно удобно у свом телу да пристане.[24]

Смрт

[уреди | уреди извор]
Мурнауов гроб у Штансдорфу.

Десетог марта 1931. године, недељу дана пре премијере филма Табу, Мурнау је возио аутомобил изнајмљен у Лос Анђелесу дуж Пацифичког приморског ауто-пута. Мурнауов лични слуга, Елиазар Гарсија Стивенсон,[25] скренуо је како би избегао камион који је изненада прешао у њихову траку. Аутомобил се преврнуо након удара у насип, избацивши путнике из возила.[26] Мурнау је задобио повреду главе и преминуо је следећег дана у болници у Санта Барбари.[4][2]

Служба за Мурнауа одржана је у Холивудској лутеранској цркви 19. марта 1931. године.[27] Његово тело је пребачено у Немачку, где је 13. априла сахрањен на гробљу у Штансдорфу, близу Берлина.[28][29] Међу присутнима на његовој другој сахрани били су Роберт Џ. Флаерти, Емил Јенингс и Фриц Ланг, који је одржао опроштајни говор.[9] Грета Гарбо је наручила прављење Мурнауове посмртне маске, коју је држала на свом радном столу током година проведених у Холивуду.[9]

У јулу 2015. године, непозната лица су провалили у Мурнауову гробницу, оскрнавили његове посмртне остатке и украли његову лобању.[30] На месту злочина пронађени су остаци воска, што је довело до спекулација да су свеће биле упаљене, можда у окултне или церемонијалне сврхе. Пошто ово није био изолован инцидент, управници гробља су разматрали могућност запечаћења гроба.[31][32] Лобања до данас није пронађена.[33]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
Мурнауова меморијална плоча у Берлину.

Амерички писац Џим Шепард је свој роман Носферату из 1998. засновао на животу и филмовима Фридриха Вилхелма Мурнауа. Књига је настала као приповетка из Шепардове збирке Batting Against Castro из 1996. године.[34]

Године 2000, редитељ Е. Елијас Мериџ снимио је филм Сенка вампира, фикционализовану верзију снимања филма Носферату. Мурнауа је глумио Џон Малкович. У филму, Мурнау је толико посвећен томе да његов филм буде аутентичан, да ангажује правог вампира (кога глуми Вилем Дефо) да игра грофа Орлока.

У петој сезони серије Америчка хорор прича, са поднасловом Хотел (2015), Мурнау је поменут као лик који, негде раних 1920-их, путује у Карпате како би истраживао за филм Носферату. Тамо открива заједницу вампира и сам постаје један од њих. Након што се вратио у Сједињене Америчке Државе, Мурнау претвара глумца Рудолфа Валентина и Наташу Рамбову у вампире како би они сачували своју лепоту. Валентино касније претвара своју фиктивну љубавницу, Елизабет Џонсон, у вампира, која потом постаје Грофица, главна антагонисткиња сезоне.

У филму Вампири против Бронкса (2020), постоји омаж Мурнауу у виду компаније под именом „Murnau Properties”, чији је лого дрворезни поглед на Влада Цепеша. „Murnau Properties” је фиктивна компанија у власништву вампира, чији је план био да преузму Бронкс кроз откуп некретнина и „аквизиције крви”.

Краткометражни аустријски филм F.W.M. Symphony (2022) заснован је на крађи Мурнауове лобање: лобања украдена из редитељеве гробнице у Берлину 2015. године постаје основа приче која спаја фиктивне и историјске чињенице.[35]

Филомграфија

[уреди | уреди извор]
Наслов на српском Оригинални наслов Година Напомене
Дечак у плавом Der Knabe in Blau 1919. Изгубљени филм; неки фрагменти су сачувани
Сатана Satanas 1920. Изгубљени филм; неки фрагменти су сачувани
Грбавац и плесачица Der Bucklige und die Tänzerin 1920. Изгубљени филм
Јанусова глава Der Janus-Kopf 1920. Изгубљени филм
Вече – ноћ – јутро Abend – Nacht – Morgen 1920. Изгубљени филм
Чежња Sehnsucht 1921. Изгубљени филм
Путовање у ноћ Der Gang in die Nacht 1921.
Уклети замак Schloß Vogelöd 1921.
Марица Marizza 1922. Углавном изгубљен; један колут сачуван
Поље у пламену Der brennende Acker 1922.
Носферату – Симфонија ужаса Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens 1922.
Фантом Phantom 1922.
Протеривање Die Austreibung 1923. Изгубљени филм
Комедија срца Komödie des Herzens 1924. Само сценариста
Финансије великог војводе Die Finanzen des Großherzogs 1924.
Последњи човек Der letzte Mann 1924.
Тартуф Herr Tartüff 1926.
Фауст Faust 1926. Последњи немачки филм
Излазак сунца: Песма о два људска бића Sunrise: A Song of Two Humans 1927.
Четири ђавола 4 Devils 1928. Изгубљени филм
Градска девојка City Girl 1930.
Табу: Прича са јужних мора Tabu: A Story of the South Seas 1931 Објављен постхумно

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „F.W. Murnau”. www.allmovie.com. Архивирано из оригинала 17. 9. 2017. г. Приступљено 28. 12. 2017. 
  2. ^ а б „F. W. Murnau Killed in Coast Auto Crash.”. The New York Times. 12. 3. 1931. Архивирано из оригинала 23. 7. 2018. г. Приступљено 22. 1. 2009. 
  3. ^ „Votes for Sunrise A Song of Two Humans (1927)”. British Film Institute. 2012. Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 3. 10. 2016. 
  4. ^ а б в „F. W. Murnau”. TCM. Архивирано из оригинала 21. 7. 2015. г. 
  5. ^ „Plumpe, Heinrich” (на језику: немачки). www.deutsche-biographie.de. Архивирано из оригинала 10. 12. 2018. г. Приступљено 28. 12. 2017. 
  6. ^ а б „Friedrich Wilhelm Murnau”. internettrash.com. Архивирано из оригинала 24. 3. 2005. г. 
  7. ^ Hergemöller, Bernd-Ulrich (2010). Mann für Mann. LIT Verlag. ISBN 978-3-643-10693-3. Архивирано из оригинала 13. 11. 2020. г. Приступљено 19. 9. 2020. 
  8. ^ Room, Adrian (2012). Dictionary of Pseudonyms: 13,000 Assumed Names and Their Origins (5 изд.). McFarland. стр. 340. ISBN 978-0-7864-5763-2. 
  9. ^ а б в г Eisner, Lotte H. (1973). Murnau. University of California Press. ISBN 978-0-520-02285-0. 
  10. ^ A Week to Remember: F.W. Murnau Los Angeles Public Library via Internet Archive. Retrieved March 27, 2024.
  11. ^ MURNAU, F.W. Encyclopedia.com. Retrieved March 27, 2024.
  12. ^ Faust DVD review – Philip French on Murnau's symphony of light and dark The Guardian. Retrieved March 27, 2024.
  13. ^ „F. W. Murnau” (на језику: немачки). www.filmportal.de. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 28. 12. 2017. 
  14. ^ „F. W. Murnau Biography”. Biography.com. стр. 1. Архивирано из оригинала 15. 3. 2018. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  15. ^ Hall, Phil. „THE BOOTLEG FILES: "NOSFERATU"”. Film Threat. Архивирано из оригинала 1. 11. 2013. г. Приступљено 29. 4. 2013. 
  16. ^ Brockmann, Stephen (2015). A critical history of German film. Camden House. ISBN 978-1-57113-468-4. 
  17. ^ Isenberg, Noah (2009). Weimar Cinema : an essential guide to classic films of the era. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13054-7. 
  18. ^ „Sunrise: A Song of Two Humans (1927)”. Turner Classic Movies. Архивирано из оригинала 5. 4. 2012. г. Приступљено 20. 4. 2016. 
  19. ^ DiMare, Phillip C., ур. (2011). Movies in American History: An Encyclopedia [3 volumes]: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 755. 
  20. ^ fionapleasance (21. 6. 2013). „Tabu: A Story of the South Seas”. Mostly Film. Архивирано из оригинала 17. 10. 2018. г. Приступљено 17. 10. 2018. 
  21. ^ Spoto, Donald (1983). The Dark Side of Genius: The Life of Alfred Hitchcock. Great Britain: William Collins, Sons. стр. 68. ISBN 0-00-216352-7. 
  22. ^ Kaes, Anton (2009). Shell shock cinema : Weimar culture and the wounds of war. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03136-1. OCLC 282966375. 
  23. ^ а б Welter, Volker (новембар 2017). „Schloss Murnau, Hollywood, CA 90068”. Cabinet - A Quarterly of Art and Culture (63): 41. 
  24. ^ Ankerich, Michael (1993). Broken Silence. 
  25. ^ "Nevada, U.S., Death Index, 1980-2012." Nevada State Health Division, Office of Vital Statistics. State Death Index. Nevada Department of Health and Human Services, Carson City, Nevada. Ancestry.com.
  26. ^ Transcript of the coroner's inquest for Frederick [sic] Wilhelm Murnau, held on March 11, 1931 in Santa Barbara, California. Santa Barbara Superior Court. Case number 1195.
  27. ^ Hollywood Daily Citizen; March 20, 1931.
  28. ^ „'Nosferatu' director F.W. Murnau's skull stolen by grave robber”. Mercury News. Associated Press. 15. 7. 2015. Архивирано из оригинала 28. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  29. ^ Wilson, Scott (2016). Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons (3rd изд.). McFarland & Company, Inc. ISBN 978-0-7864-7992-4. 
  30. ^ „Nosferatu director's skull believed stolen”. BBC News. 15. 7. 2015. Архивирано из оригинала 2. 11. 2018. г. Приступљено 15. 7. 2015. 
  31. ^ Smith, Nigel M. (14. 7. 2015). „Nosferatu director's head stolen from grave in Germany”. The Guardian. Архивирано из оригинала 27. 5. 2017. г. Приступљено 15. 7. 2015. 
  32. ^ Atkinson, Michael (26. 1. 2001). „The truth about film-maker FW Murnau”. The Guardian. Архивирано из оригинала 27. 8. 2017. г. Приступљено 27. 1. 2018. 
  33. ^ „Stahnsdorf and the search for F.W. Murnau's stolen skull”. 12. 3. 2022. 
  34. ^ Bernstein, Richard (25. 3. 1998). „Nosferatu: The Imagined Life of a Film Pioneer”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 10. 7. 2016. 
  35. ^ „F.W.M.–Symphonie”. fwms.film. Приступљено 2023-03-24. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Фридрих Вилхелм Мурнау на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Вилхелм_Мурнау&oldid=28814353”