Пређи на садржај

Donald O. Heb

С Википедије, слободне енциклопедије
Donald O. Heb
Puno imeDonald Olding Heb
Ime po rođenjuDonald Olding Hebb
Datum rođenja22 jul, 1904(1904-07-22)
Mesto rođenjaČester, Nova Škotska
 Kanada
Datum smrti20. avgust 1985.(1985-08-20) (81 god.)
Mesto smrtiČester, Nova Škotska
 Kanada
PrebivališteKanada
Državljanstvokanadsko
UniverzitetDelhauzi univerzitet (BA, 1925),
Makgil univerzitet (MA, 1932),
Univerzitet Harvard (PhD, 1936)
Zanimanjepsiholog
OrganizacijaNeurološki institut Montreal,
Univerzitet Kvins,
Ierksove laboratorije za primatnu biologiju,
Makgil univerzitet[1]
DelovanjeTeorija sastavljanja ćelija
NagradeČlan Kraljevskog društva[2]

Donald Olding Heb FRS[2] (22. jul 1904 – 20. avgust 1985) bio je kanadski psiholog koji je bio uticajan u oblasti neuropsihologije, gde je nastojao da izuči kako funkcija neurona doprinosi psihološkim procesima kao što je učenje. On je najpoznatiji po svojoj teoriji hebijskog učenja koju je uveo u klasičnom radu iz 1949. godine sa naslovom Organizacija ponašanja.[3] On je opisan je kao otac neuropsihologije i neuronskih mreža.[4] Jedan pregled časopisa Review of General Psychology objavljen 2002. godine, svrstao je Heba na 19. mesto po broju citacija među psiholozima 20. veka.[5] Njegova stajališta o učenju opisala su ponašanje i misao u smislu moždanih funkcija, objašnjavajući kognitivne procese u kontekstu povezanosti neuronskih sklopova.

Karijera

[уреди | уреди извор]

Godine 1928, Donald postao je diplomirani student na Univerzitetu Makgil. Ali, u isto vreme, postavljen je za direktora srednje škole Verden u predgrađu Montreala.[6] On je radio sa dvojicom kolega sa univerziteta, Kelogom i Klarkom, da popravi situaciju. Zauzeo je inovativniji pristup obrazovanju — na primer, zadavao je interesantnije školske zadatke i slao svakoga ko se loše ponaša napolje (što je školski zadatak učinilo privilegijom). Magistrirao je psihologiju na Makgilu 1932. godine pod rukovodstvom uglednog psihologa Borisa Babkina. Hebova magistarska teza, pod naslovom Uslovljeni i bezuslovni refleksi i inhibicija, pokušala je da pokaže da su skeletni refleksi posledica ćelijskog učenja.[7]

U julu 1934. Heb je primljen da studira kod Karla Lašlija na Univerzitetu u Čikagu. Njegov rad nosio je naslov „Problem prostorne orijentacije i učenja mesta“. Heb je, zajedno sa još dva studenta, pratio Lašlija na Univerzitet Harvard u septembru 1935. Ovde je morao da promeni svoju tezu. Na Harvardu je uradio svoje istraživanje teze o efektima rane vizuelne deprivacije na percepciju veličine i svetline kod pacova. Odnosno, uzgajao je pacove u mraku, a neke od njih na svetlu i upoređivao njihov mozak. Godine 1936. doktorirao je na Harvardu.[8] Sledeće godine radio je kao istraživač-asistent Lešlija i kao asistent u nastavi psihologije za Edvina G. Boringa na Radklif koledžu. Ubrzo je objavljena njegova teza na Harvardu, a on je završio tezu koju je započeo na Univerzitetu u Čikagu.

Teorije obrazovanja

[уреди | уреди извор]

Heb je bio ključan u definisanju psihologije kao biološke nauke tako što je identifikovao misao kao integrisanu aktivnost mozga.[9] Njegovi pogledi na učenje opisali su ponašanje i razmišljanje u smislu funkcije mozga, objašnjavajući kognitivne procese u smislu veza između neuronskih sklopova. Ove ideje su igrale veliku ulogu u njegovim pogledima na obrazovanje i učenje.

Heb je posmatrao motivaciju i učenje kao srodna svojstva. Verovao je da je sve u mozgu međusobno povezano i da radi zajedno. Njegova teorija je bila da sve što doživljavamo u našem okruženju pokreće skup neurona koji se nazivaju ćelijski sklop. Ovaj ćelijski sklop su misli ili ideje mozga. Ovi ćelijski sklopovi zatim rade zajedno da formiraju sekvence faza, koje su tokovi misli.[10] Kada se ovi ćelijski sklopovi i fazne sekvence formiraju, mogu se aktivirati stimulacijom iz okoline. Zbog toga, što je okruženje stimulativnije i bogatije, to više ćelijski sklopovi rastu i uče. Ova teorija je uticala na njegova verovanja u obrazovanje. Heb je verovao da je okruženje veoma važno za učenje kod dece. Deca uče tako što izgrađuju ove ćelijske sklopove i fazne sekvence. Obogaćeno okruženje sa različitim mogućnostima za senzorna i motorička iskustva doprinosi da deca razviju sklopove ćelija i fazne sekvence neophodne za nastavak učenja u odraslom dobu. Da bi to dokazali, Heb i njegove ćerke su kod kuće uzgajale pacove kućne ljubimce. Odgajajući ih u obogaćenom okruženju, pacovi su pokazali poboljšano učenje u lavirintu u odraslom dobu.[11] Ovo istraživanje obogaćivanja životne sredine doprinelo je razvoju programa Početne prednosti koji se danas koristi.

Početna prednost je program za decu predškolskog uzrasta u porodicama sa niskim primanjima. Cilj programa je da pripremi decu za uspeh u školi kroz program ranog učenja koji pruža kognitivno stimulativne obrazovne aktivnosti. Prema nalazima u studiji o učešću Početne prednosti i spremnosti za školu, puno radno vreme učešća u programu je bilo povezano sa višim akademskim veštinama kod dece manje obrazovanih roditelja.[12]

Jedna dugoročna studija Harta i Rislija pratila je 42 dece i njihove porodice tokom dve godine. Studija se fokusirala na rano usvajanje jezika i ulogu doma i porodice u rastu učenja reči i razvoju jezika. Rezultati njihovog istraživanja su pokazali da su dva najvažnija aspekta u usvajanju jezika ekonomske prednosti domova za decu i učestalost jezičkih iskustava. Studija je pokazala da deca u domovima nižeg socio-ekonomskog statusa, sa manje ekonomskih resursa, uče manje reči i usvajaju rečnik sporije od dece profesionalnih roditelja sa višim socio-ekonomskim statusom i pristupom raznovrsnijem i obogaćenom rečničkom iskustvu.[13]

Heb je verovao da bi obezbeđivanje obogaćenog okruženja za učenje u detinjstvu bio koristan i u učenju odraslih, pošto se drugi tip učenja javlja kao odraslih. Ovaj drugi tip učenja je brže i pronicljivije učenje, jer su sklopovi ćelija i fazni nizovi već kreirani i sada se mogu preurediti na bilo koji način.[14] Hebijanska teorija učenja podrazumeva da svako iskustvo sa kojim se osoba susreće postaje postavljeno u mrežu moždanih ćelija. Zatim, svaki put kada se određena radnja ili misao ponavlja, veza između neurona se jača, menjajući mozak i jačajući učenje. Pojedinac, u suštini, trenira svoj mozak. Što osoba ima izazovnija nova iskustva i praktikovanje, to se više novih veza stvara u njenom mozgu.

Izabrane publikacije

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Biographies of Donald Olding Hebb Архивирано 2011-11-25 на сајту Wayback Machine
  2. ^ а б Milner, P. M.; Milner, B. (1996). „Donald Olding Hebb. 22 July 1904-20 August 1985”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 42: 192—204. PMID 11619332. doi:10.1098/rsbm.1996.0012. 
  3. ^ Hebb, D. O. (1949). The Organization of Behavior: A Neuropsychological Theory. New York: Wiley and Sons. ISBN 9780471367277. 
  4. ^ Jean-Pierre Didier, Emmanuel Bigand. Rethinking Physical and Rehabilitation Medicine: New Technologies Induce New Learning Strategies. Springer, 2010. ISBN 978-2-8178-0033-2. He was also part of the now revealed secret agency that tested volunteered solitary confinement prisoners, Putting them through tests that can cause madness and delusion that makes humans love inanimate objects and imagining fake objects/scenarios.
  5. ^ Haggbloom, Steven J.; Warnick, Renee; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; et al. (2002). „The 100 most eminent psychologists of the 20th century.”. Review of General Psychology. 6 (2): 139—152. doi:10.1037/1089-2680.6.2.139. 
  6. ^ Milner, Peter M. (август 1986). „Donald Oldlng Hebb (1904-1985)” (PDF). Trends in Neurosciences. 9: 347—351. S2CID 53204563. doi:10.1016/0166-2236(86)90107-4. Приступљено 23. 7. 2020. 
  7. ^ „Theses from Notable Alumni, 1931-1960”. Highlights from McGill Theses and Dissertations. McGill University Library. Приступљено 17. 1. 2019. 
  8. ^ „Donald Olding Hebb Fonds, MG1045”. McGill Archival Collections Catalogue. McGill University Archives. Приступљено 17. 1. 2019. 
  9. ^ Brown, R.M.; Milner, P.M. (2003). „The Legacy of Donald O. Hebb: More than the Hebb Synapse”. Nature Reviews Neuroscience. 4 (12): 1013—1019. PMID 14682362. S2CID 205499831. doi:10.1038/nrn1257. 
  10. ^ Hebb, D.O. (1949). The Organization of Behavior: A Neuropsychological Theory. New York, NY: John Wiley & Sons. 
  11. ^ Brown, R.E. (2006). „The Life and Work of Donald Olding Hebb”. Acta Neuroligica Taiwanica. 15 (2): 127—142. PMID 16871901. 
  12. ^ RaeHyuck, L.; Fuhua, Z. (2014). „Head Start Participation and School Readiness: Evidence from the Early Childhood Longitudinal Study-Birth Cohort”. Developmental Psychology. 50 (1): 202—215. PMC 4050643 Слободан приступ. PMID 23527496. doi:10.1037/a0032280. 
  13. ^ Hart, B.; Risley, T.R. (1995). Meaningful Differences in the Everyday Experience of Young American Children. Baltimore, MD: Brookes Publishing Co. 
  14. ^ Olson, H.H.; Hergenhahn, B.R. (2013). An Introduction to Theories of Learning. Upper Saddle River, NJ: Pearson. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
Библиотечки ресурси о
Donald O. Heb
Аутор Donald O. Heb

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Donald O. Heb на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Donald_O._Heb&oldid=28519725”