Organosumporno jedinjenje
Organosumporna jedinjenja su organska jedinjenja koja sadrže sumpor.[1] Ona se često asociraju sa materijama lošeg mirisa, mada su pojedini organosumporni derivati među najslađim poznatim jedinjenjima, e.g., saharin. Organosumporna jedinjenja su sveprisutna u prirodi — sumpor je esencijalan za život. Od 20 proteinskih aminokiselina, dve (cistein i metionin) su organosumporna jedinjenja. Sumpor je isto tako prisutan u antibioticima penicilinima (prikazanim dole) i sulfa lekovima. Dok sumporni antibiotici spasavaju živote, sumporni Iperit je najsmrtonosniji agens za vođenje hemijskog rata. Fosilna goriva, ugalj, nafta, i prirodni gas, koji su izvedeni iz drevnih organizama, nužno sadrže organosumporna jedinjenja, i njihovo uklanjanje je u glavnom fokusu rafinerija nafte.
Sumpor i kiseonik pripadaju halkogenoj grupi periodnog sisstema, zajedno sa selenijumom i telurom, i stoga se očekuje da organosumporna jedinjenja imaju slična svojstva sa jedinjenjima ugljenika i tih elemenata, što je i tačno u izvesnoj meri.
Klasični hemijski test za detekciju sumpornih jedinjenja je Kariusov halogeni metod.
Klase organosumpornih jedinjenja
[уреди | уреди извор]Organosumporna jedinjenja se mogu klasikovati na osnovu sumporne funkcionalne grupe. Kategorije su ovde (približno) navedene po redu njihove zastupljenosti.
-
Alicin, aktivno jedinjenje ukusa drobljenog belog luka
-
Difenil disulfid, reprezentativni disulfid
-
Dibenzotiofen, komponenta sirove nafte
-
Perfluorooktansulfonska kiselina, kontroverzni surfakant
-
Lipoinska kiselina, esencijalni kofaktor četiri mitohondrijalna enzimska kompleksa.
-
Osnovna struktura penicilina, gde je "R" varijabilna grupa.
Tioetri, tioestri, tioacetali
[уреди | уреди извор]Ova jedinjenja karakterišu C−S−C veze[2] U odnosu na C−C veze, C−S veze su duže, pošto je atom sumpora veći od atoma ugljenika, i za oko 10% su slabije. Reprezentativne dužine veza u sumpornim jedinjenjima su 183 pm za S−C jednostruku vezu metantiolu i 173 pm u tiofenu. C−S energija disocijacije veze za tiometan je 89 kcal/mol (370 kJ/mol) relativno na metanovih 100 kcal/mol (420 kJ/mol) i kad se vodonik zameni metil grupom energija se smanjuje do 73 kcal/mol (305 kJ/mol).[3] Jednostruka veza između ugljenika i kiseonika je kraća od C−C veze. Energije disocijacije veze za dimetil sulfid i dimetil etar su respektivno 73 i 77 kcal/mol (305 i 322 kJ/mol).
Tioetri se tipično pripremaju alkilacijom tiola. Oni se mogu pripremiti putem Pumererovog preuređenja. U jednoj imenovanoj reakciji zvanoj Ferario reakcija fenil etar se konvertuje u fenoksatin dejstvom elementarnog sumpora i aluminijum hlorida.[4]
Tioacetali i tioketali sadrže C−S−C−S−C niz veza. Oni predstavljaju potklasu tioetara. Tioacetali su korisni pri „inverziji polarnosti” karbonilnih grupa. Tioacetali i tioketali se isto tako mogu koristiti za zaštitu karbonilne grupe u organskoj sintezi.
Tioestri imaju opštu strukturu R−CO−S−R. Oni su srodni sa regularnim estrima, ali su reaktivniji.
Gornje klase sumpornih jedinjenja takođe postoje u zasićenim i nezasićenim heterocikličnim strukturama, često u kombinaciji sa drugim heteroatomima, kao što je ilustrovano tiiranom, tiirenom, tietanom, tietom, ditietanom, tiolanom, tianom, ditianom, tiepanom, tiepinom, tiazolom, izotiazolom, i tiofenom, između ostalih. Zadnja tri jedinjenja predstavljaju specijalnu klasu heterocikličnih jedinjenja koja sadrže sumpor i koja su aromatična. Rezonantna stabilizacija tiofena je 29 kcal/mol (121 kJ/mol) relativno na 20 kcal/mol (84 kJ/mol) za kiseonični analog furan. Razlog za postojanje ove razlike je veća elektronegativnost usled kiseoničnog odvlačenja elektrona ka sebi na račun aromatičnog prstena. Tio grupe u svojstvu aromatičnih supstituenata su manje efektivne kao aktivirajuće grupe u odnosu na alkoksi grupe. Dibenzotiofen (pogledajte strukturnu formulu), triciklično heterociklično jedinjenje koje sa sastoji od dva benzenova prstena spojena sa centralnim tiofenskim prstenom, prisutno je u znatnim količinama u težim frakcijama nafte, zajedno sa svojim alkil supstituisanim derivatima.
Tioli, disulfidi, polisulfidi
[уреди | уреди извор]Tiolna grupa ima strukturu R−SH. Tioli su strukturno slični alkoholnoj grupi, ali te dve funkcionalne grupe imaju veoma različita hemijska svojstva. Tioli su u većoj meri nukleofilni, kiseliji, i podložniji oksidaciji. Kiselost se može razlikovati za 5 pKa jedinica.[5]
Razlika u elektronegativnosti između sumpora (2,58) i vodonika (2,20) je mala i stoga vodonično vezivanje nije prominentno kod tiola. Alifatični tioli formiraju monoslojeve na zlatu, koji su značajni u nanotehnologiji.
Pojedini aromatični tioli se mogu formirati putem Hercove reakcije.
Disulfidi R−S−S−R sa kovalentnim vezom između dva atoma sumpora su važni za unakrsno povezivanje: u biohemiji za savinje i stabilnost pojedinih proteina, i u hemiji polimera za unakrsno vezivanje gume.
Duži sumporni lanci su isto tako poznati, kao što je prirodni proizvod varacin, koji sadrži neobični pentatiepinski prsten (lanac sa 5 atoma sumpora ciklizovan u benzenski prsten).
Sulfoksidi, sulfoni i tiosulfinati
[уреди | уреди извор]Sulfoksid, R−S(O)−R je S-oksid tioetra, sulfon, R−(O)2−R je S,S-dioksid tioetra, tiosulfinat, R−S(O)−S−R je S-oksid disulfida, a tiosulfonat, R−S(O)2−S−R je S,S-dioksid disulfida. Sva ova jedinjenja su dobropoznata u ekstenzivnim hemijskim reakcijama, na primer dimetil sulfoksid, dimetil sulfon i alicin (vidi crtež).
Sulfimidi, sulfoksimidi, sulfondiimini
[уреди | уреди извор]Sulfimidi (zvani i sulfilimini) su sumporno–azotna jedinjenja sa strukturom R2S=NR′, azotni analog sulfoksida. Oni su interesantni u delu koji se odnosi na farmakološka svojstva. Kada su dve različite R grupe vezane za sumpor, sulfimidi su hiralni. Sulfimidi formiraju stabilne α-karbanione.[6]
Sulfoksimidi (zvani i sulfoksimini) su tetrakoordinatne sumporno–azotna jedinjenja, izoelektronski sa sulfonima, u kojima je jedan atom sulfona zamenjen supstituentom azotom, npr. R2S(O)=NR′. Kada su dve različite R grupe vezane za sumpor, sulfoksimidi postaju hiralni. Veći deo interesa za ovu klasu jedinjenja potiče od otkrića da je metionin-sulfoksimin (metionin-sulfoksimin) inhibitor sintaze glutamina.[7]
Sulfonediimini, poznati i kao sulfodiimini, sulfodiimidi ili sulfonediimidi, su tetrakoordinatna sumporno–azotna jedinjenja, izoelectrična sa sulfonima. Kod njih su atomi kiseonika u sulfonu zamenjena atomom azota, kao supstituentom, npr. R2S(=NR′)2. Zanimljivi su zbog njihove biološke aktivnosti i kao gradivni blokovi za heterocikličnu sintezu.[8]
S-Nitrozotioli
[уреди | уреди извор]S-Nitrozotioli, poznati i kao tionitriti, jedinjenja su koji sadrže nitrozo grupu koja je vezana za tiolski atom sumpora, npr. R−S−N=O. Značajnu pažnju privukli su u biohemiji, jer služe kao donori nitrozonijum jona, NO+ i azot-oksida, NO, koji mogu poslužiti kao signalni molekuli u živim sistemima, posebno u vezi sa širenjem krvnih sudova (vazodilatacijom).[9]
Sumporni halidi
[уреди | уреди извор]Širok je spektar organosumpornih spojeva koji su poznati po sadržaju jednog ili više halogenskih atoma ("X" u hemijskim formulama koje slede) vezan za jedan atom sumpora, na primer: sulfenil-halidi, RSX; sulfinil-halidi, RS(O)X; sulfonil-halidi, RSO2X; alkil i arilsumporni trihloridi, RSCl3 i trifluoridi, RSF3;[10] te alkil- i arilsumpornni pentafluoridi, RSF5.[11] Manje poznati su dialkilsumporni tetrahalidi, pretežno kao tetrafluoridi, npr. R2SF4.[12]
Tioketoni, tioaldehidi i srodna jedinjenja
[уреди | уреди извор]Jedinjenja sa dvostrukim vezama između ugljenika i sumpora relativno su neuobičajena, ali uključuju važna jedinjenja ugljenik disulfida, karbonil sulfida i difosgena. Tioketoni (RC(=S)R') su neuobičajeni s alkil supstituenatom, ali jedan primer je tiobenzofenon. Tioaldehidi su i dalje ređi, što je odraz nedostatka prostorne zaštite („tioformaldehid” postoji kao ciklični trimer). Tioamidi, sa formulom R1C(=S)N(R2)R3, mnogo su češći. Oni su obično dobijaju reakcijom amida s Lavesonovim reagensom. Izotiocijanati, s formulom R-N=C=S, nalaze se prirodno. Biljna hrana sa karakterističnim ukusima po izotiocijanatima uključuje vasabi, hren, senf, rotkvicu, prokelj, potočarke (rod Tropaeolum) i kapare.
Klase organosumpornih jedinjenja
[уреди | уреди извор]Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Block, E. (1978). Reactions of Organosulfur Compounds. Academic Press. ISBN 978-0-12-107050-2.
- ^ Organic chemistry IUPAC Blue Book. Rules C-5: Compounds Containing Bivalent Sulfur http://www.acdlabs.com/iupac/nomenclature/79/r79_25.htm
- ^ Handbook of Chemistry and Physics (81st изд.). CRC Press. ISBN 978-0-8493-0481-1.
- ^ Suter, C. M.; Maxwell, Charles E. „Phenoxthin [Phenoxathiin]”. Org. Synth. 18: 64. doi:10.15227/orgsyn.018.0064.; Coll. Vol., 2, стр. 485
- ^ Cremlyn, R. J. (1996). An Introduction to Organosulfur Chemistry. Chichester: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-95512-2.
- ^ García Ruano, J. L.; Cid, M. B.; Martín Castro, A. M.; Alemán, J. (2008). „Acyclic S,S-Dialkylsulfimides”. Ур.: Kambe, N. Science of Synthesis. 39. Thieme. стр. 352—375. ISBN 978-1-58890-530-7.
- ^ Drabowicz, J.; Lewkowski, J.; Kudelska, W.; Girek, T. (2008). „S,S-Dialkylsulfoximides”. Ур.: Kambe, N. Science of Synthesis. 39. Thieme. стр. 154—173. ISBN 978-1-58890-530-7.
- ^ Drabowicz, J.; Lewkowski, J.; Kudelska, W.; Girek, T. (2008). „S,S-Dialkylsulfonediimines”. Ур.: Kambe, N. Science of Synthesis. 39. Thieme. стр. 173—180. ISBN 978-1-58890-530-7.
- ^ Zhang, Y.; Hogg, N. (2005). „S-Nitrosothiols: cellular formation and transport”. Free Radical Biol. Med. 38 (7): 831—838. PMID 15749378. doi:10.1016/j.freeradbiomed.2004.12.016.
- ^ Braverman, S.; Cherkinsky, M.; Levinger, S. (2008). „Alkylsulfur Trihalides”. Ур.: Kambe, N. Science of Synthesis. 39. Thieme. стр. 187—188. ISBN 978-1-58890-530-7.
- ^ Sheppard, W. A. (1962). „Arylsulfur Pentafluorides”. J. Am. Chem. Soc. 84: 3064–3072. doi:10.1021/ja00875a006.
- ^ Drabowicz, J.; Lewkowski, J.; Kudelska, W.; Girek, T. (2008). „Dialkylsulfur Tetrahalides”. Ур.: Kambe, N. Science of Synthesis. 39. Thieme. стр. 123—124. ISBN 978-1-58890-530-7.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Cremlyn, R. J. (1996). An Introduction to Organosulfur Chemistry. Chichester: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-95512-2.
- Handbook of Chemistry and Physics (81st изд.). CRC Press. ISBN 978-0-8493-0481-1.
- Block, E. (1978). Reactions of Organosulfur Compounds. Academic Press. ISBN 978-0-12-107050-2.