Пређи на садржај

Sajani

С Википедије, слободне енциклопедије
Sajani
Pogled na Munki Sardik, najviši vrh Sajana
Najviša tačka
Najviša tačkaMunki Sardik
Nadmorska visina3492 m
Koordinate51°43′08″ SGŠ; 100°36′53″ IGD / 51.718889° SGŠ; 100.614722° IGD / 51.718889; 100.614722 Koordinate: 51°43′08″ SGŠ; 100°36′53″ IGD / 51.718889° SGŠ; 100.614722° IGD / 51.718889; 100.614722
Geografija
MasivJužnosibirske planine
Jezero planinskih izvora
Zapadni Sajan, Ergaki planine

Sajanske planine ili Sajani (ruski: Саянские горы ili Саяны; mongolski: Соёны нуруу; staroturkijski: 𐰚𐰇𐰏𐰢𐰤 [Kögmen], tokom perioda Plavih Turkijaca[1]) su planinski lanac u južnom Sibiru, Rusija (Republika Tuva[2][3][4]) i severnoj Mongoliji. U prošlosti je služio kao granica između Mongolije i Rusije.[5]

Visoki vrhovi Sajanskih planina i prohladna jezera jugozapadno od Tuve stvaraju pritoke koje se spajaju i postaju jedna od glavnih reka Sibira, reka Jenisej, koja teče severno do Arktičkog okeana preko 3.400 kilometara (2000 milja). Ovo je zaštićeno i izolovano područje, koje je Sovjetski Savez držao zatvorenim od 1944. godine.[6]

Geografija

[уреди | уреди извор]
Viseća stena, Zapadni Sajan, Ergaške planine

Zapadni Sajan

[уреди | уреди извор]

Na 92°I zapadni Sajanski sistem probija Ulug-Hem (rus. Улуг-Хем) ili gornja reka Jenisej,[7][8][9] a na 106°, na njegovom istočnom kraju, on se završava iznad depresije doline Selenga-Orhon. Sa Mongolske visoravni uspon je u celini blag, dok je sa ravnica Sibira znatno strmiji, uprkos činjenici da je venac maskiran širokim pojasom drugih venaca alpskog karaktera, npr. lanci Usinsk, Oja, Tunka i Kitoj.

Između proboja Jeniseja i jezera Huvsgul na 100° 30'I, sistem nosi i ime Jergik-tajga. Flora je uglavnom siromašna, mada viši krajevi nose dobre šume ariša, bora, kleke, breze i jove, sa rododendronima i vrstama Berberis i Ribes. Lišajevi i mahovine oblače mnoge gromade koje su rasute po gornjim padinama.[10]

Period ledenog doba

[уреди | уреди извор]
Sajanske planine u avgustu

U ovom području koje trenutno ima samo male cirkularne ledenike, tokom ledenog doba glečeri su se spuštali sa 3492 m visokog masiva Munku Sardik koji se nalazi zapadno od Bajkalskog jezera i sa 12.100 km² produženog potpuno zaleđenog granitno-gnajsnog platoa (2300 m nv) Istočno-Sajanskih planina, kao i istočno povezanih vrhova visokih 2600 – 3110 m u dolini Tunkinskaja, spajajući se sa oko 30 km širokom matičnim glečerom. Njegov jezik glečera koji se spuštao na istok, do jezera Bajkal, završavao se na 500 m n.v. (51°48’28.98"S/103°0’29.86"I). Planine Hamar Daban bile su okrunjene velikim ledenim pokrivačem koji je ispunjavao reljef dolina. Iz njenih dolina, npr. gornje doline Slujanka (51°32’S/103°37’I), ali i kroz paralelne doline poput doline Snirsdaja, izlazni lednici su tekli na sever do Bajkalskog jezera. Ledenik Snirsdaja doline je bio odvojen, između ostalih izlaznih lednika, na oko 400 m nadmorske visine do Bajkalskog jezera (51°27’S/104°51’I). Ledenička snežna linija glečera (Virmsko ledeno doba = poslednji glacijalni period = MIS 2) (ELA) kao altitudni limit između područja hranjenja glečera i zone ablacije nalazila se u ovim planinama između 1450 i 1250 m n.v. To odgovara depresiji snežne linije od 1500 m u odnosu na trenutnu visinu snežne linije. Pod uslovima uporedivog odnosa padavina, ovo bi moglo proizaći iz glacijalne depresije prosečne godišnje temperature od 7,5 do 9 °C za poslednje ledeno doba u odnosu na današnju.[11][12]

Poreklo uzgajanja irvasa

[уреди | уреди извор]
Jesenja šuma u istočnim Sajanskim planinama, Burjatija, Rusija.

Prema Sevjanu Izrajleviču Vajnštejnu uzgoj Sajanskih irvasa, kako su ga istorijski praktikovali Evenki, „najstariji je oblik uzgajanja irvasa i povezan je sa najranijim pripitomljavanjem irvasa od strane samojedske populacije tajge Sajanskih planina na prelazu u prvi milenijum nove ere (...) Sajanski region očigledno je mesto poreklo ekonomskog i kulturnog kompleksa lovaca-stočara koji se i danas vide među raznim Evenki grupama i narodima sajanskog područja.”

Preci modernih grupa Evenka naseljavali su područja u blizini Sajanskih planina i velika je verovatnoća da su učestvovali u procesu pripitomljavanja irvasa zajedno sa samojedskim stanovništvom.[13] Lokalne starosedelačke grupe koje su do danas zadržale svoj tradicionalni način života žive gotovo isključivo na području istočnih Sajanskih planina.[14] Međutim, lokalne zajednice uzgajanja irvasa bile su pod velikim uticajem rusifikacije i sovjetizacije, pri čemu su mnogi Evenki izgubili svoj tradicionalni način života, a grupe poput naroda Mator i Kamas bile su potpuno asimilovane.[15]

Prema Juhi Janhunenu i drugim lingvistima, domovina uralskih jezika nalazi se u Južnom Centralnom Sibiru u regionu Sajanskih planina.[16][17]

Nauka

[уреди | уреди извор]

The Sayan Solar Observatory is located in these mountains (51° 37′ 18″ N 100° 55′ 07″ E / 51.62167° С; 100.91861° И / 51.62167; 100.91861) at an altitude of 2,000 meters.[18]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bartold, V. V. (1935) 12 Vorlesungen uber die Geschichte der Turken Mittelasiens Deutsche Gesellschaft für Islamkunde, Berlin, p. 46, OCLC 3673071
  2. ^ „Chapter 1. The Fundamentals of the Constitutional System | The Constitution of the Russian Federation”. Constitution.ru. Приступљено 22. 2. 2018. 
  3. ^ Alatalu, Toomas (1. 1. 1992). „Tuva. A State Reawakens”. Soviet Studies. 44 (5): 881—95. JSTOR 152275. doi:10.1080/09668139208412051. 
  4. ^ Toomas Alatalu (1992). „Tuva: a State Reawakens”. Soviet Studies. 44 (5): 881—895. JSTOR 152275. doi:10.1080/09668139208412051. 
  5. ^ „Sayan Mountains”. Приступљено 2006-12-25. 
  6. ^ „Tuva and Sayan Mountains”. Geographic Bureau - Siberia and Pacific. Архивирано из оригинала 2015-11-26. г. Приступљено 2006-10-26. 
  7. ^ Прокофьев, Александр Андреевич (30. 8. 1990). Избранное : стихотворения, поэмы. ISBN 9785280009615 — преко Google Books. 
  8. ^ Мирнова, Светлана (5. 9. 2017). Реки, моря и океаны. Вся вода на Земле. Litres. ISBN 9785457593909 — преко Google Books. 
  9. ^ „Yenisei River”. Hammond Quick & Easy Notebook Reference Atlas & Webster Dictionary. Hammond. април 2006. стр. 31. ISBN 0843709227. 
  10. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Sayan Mountains”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 276. 
  11. ^ Grosswald, M. G.; Kuhle, M. (1994):Impact of Glaciations on Lake Baikal. International Project on Paleolimnology and Late Cenozoic Climate No. 8. (Eds: Shoji Horie; Kazuhiro Toyoda (IPPCCE)) Universitätsverlag Wagner, Innsbruck, 48–60.
  12. ^ Kuhle, M. (2004):The High Glacial (Last Ice Age and LGM) glacier cover in High- and Central Asia. Accompanying text to the mapwork in hand with detailed references to the literature of the underlying empirical investigations. Ehlers, J., Gibbard, P. L. (Eds.). Extent and Chronology of Glaciations, Vol. 3 (Latin America, Asia, Africa, Australia, Antarctica). Amsterdam, Elsevier B.V., pp. 175-199.
  13. ^ „Evenki Reindeer Herding: A History”, Cultural Survival, Приступљено 30. 12. 2014 
  14. ^ Vainshtein, Sev’yan I. (1971), „The Problem of the Origins of Reindeer Herding in Eurasia, Part II: The Role of the Sayan Center in the Diffusion of Reindeer Herding in Eurasia”, Sovetskaya Etnografiya, 5: 37—52 
  15. ^ Forysth, J. (1991). „The Siberian Native Peoples Before and After the Russian Conquest”. Ур.: Wood, A. The History of Siberia: From Russian Conquest to Revolution. London: Routledge. стр. 69–91. ISBN 0-415-05873-2. 
  16. ^ Janhunen, Juha (2009). „Proto-Uralic—what, where, and when?” (PDF). The Quasquicentennial of the Finno-Ugrian Society. Helsinki. стр. 57—78. 
  17. ^ Dziebel, German. „On the Homeland of the Uralic Language Family” (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-21. 
  18. ^ „Sayan Solar Observatory”. Institute of Solar-Terrestrial Physics, Russian Academy of Sciences - Siberian branch. Приступљено 2016-12-03. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Sajani на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sajani&oldid=28422168”