Interpol

Za ostale upotrebe, v. Interpol (razvrstavanje).

Međunarodna kriminalistička policijska organizacija, poznatija po svojoj telegrafskoj adresi kao Interpol, je organizacija koja se bavi međunarodnom policijskom saradnjom. Osnovana je 1923. godine kao Međunarodna kriminalistička policijska komisija, a svoju telegrafsku adresu usvojila je 1956. Ne treba je mešati s Međunarodnom policijom, koja ima aktivnu ulogu kao uniformisana policija u ratom zahvaćenim zemljama.

Interpol je peta po veličini međunarodna organizacija po broju država članica, posle Univerzalne poštanske unije, FIBA (Međunarodne košarkaške federacije), Ujedinjenih nacija i FIFA-e (Međunarodne fudbalske organizacije). Ima 186 zemalja članica koje Interpolu obezbeđuju budžet od 59 miliona dolara. (Poređenja radi, Evropol ima budžet od 90 miliona godišnje.) Sedište organizacije je u Lionu, Francuska. Njen sadašnji predsednik je Džeki Selebi, komesar Južnoafričke policijske službe a generalni sekretar Ronald Nobl, bivši službenik ministarstva finansija SAD. Nobl je prvi ne-Evropljanin na položaju generalnog sekretara.

Da bi zadržao političku neutralnost, ustav Interpola zabranjuje njegovo mešanje u zločine koji ne obuhvataju više zemalja članica ^[1], ili političke, vojne, verske ili rasne zločine.^[2] Njegov rad usmeren je na javnu sigurnost, terorizam, organizovani kriminal, ratne zločine, proizvodnju i prodaju droga, krijumčarenje oružja, trgovina belim robljem, pranje novca, dečju pornografiju, privredni kriminal, računarski kriminal, zločine protiv intelektualne svojine i korupciju.

U 2005. Generalni sekretarijat Intepola imao je 502 zaposlena iz 78 zemalja članica. Žene čine 52 procenta zaposlenih. Interpolov veb strane imaju prosečno 2,2 miliona poseta svakog meseca. Interpolove poternice dovele su do hapšenja 3.500 ljudi te godine.

Istorija

Interpol je osnovan u Austriji 1923. godine kao Međunarodna kriminalistička policija (ICP). Posle Anšlusa (nemačke aneksije Austrije) 1938., organizacija je pala pod uticaj Nacističke Nemačke, a sedište komisije preseljeno je u Berlin 1942. godine. Nejasno je, međutim, da li su i u kolikoj meri dosijea ICP-a korišćena za potrebe nacističkog režima.

Posle Drugog svetskog rata 1945., evropski saveznici Belgija, Francuska, Skandinavija i Velika Britanija obnovili su organizaciju pod imenom Međunarodna kriminalistička policijska organizacija. Sedište je ustanovljeno u Sen Kludu, gradu u blizini Pariza, gde je ostalo do 1989. godine, kada je preseljeno u Lion.

Metodologija

Svaka zemlja članica ima svoj Nacionalni centralni biro (NCB) u kome rade njeni državljani. Ovi biroi su tačke sa komunikaciju sa Generalnim sekretarijatom Interpola, regionalnim biroima i drugim zemljama članicama u cilju pružanja pomoći u međunarodnim istragama i otkrivanju i hapšenju odbeglih kriminalaca. Ovo je posebno važno u zemljama koje imaju više policijskih i obaveštajnih službi; centralni biro je jedinstvena komunikaciona tačka za strane službe, koje možda ne razumeju složenost sistema bezbednosti u pojedinim zemljama s kojima žele da sarađuju. Na primer, Nacionalni centralni biro SAD se nalazi u Ministarstvu pravde SAD. Na taj način se obezbeđuje odgovarajuća razmena podataka.

Interpol ima veliku bazu podataka nerazjašnjenih zločina i osuđenih i osumnjičenih kriminalaca. U bilo koje vreme država članica ima pristup određenim delovima baze podataka i njene policijske snage proveravaju informacije kadgod se desi neki veći zločin. Razlog leži u činjenici da recimo krijumčari droge ili slični kriminalci imaju međunarodne veze, i da vrše krivična dela u više zemalja.

Od 2002. godine, Interpol ima i bazu podataka o izgubljenim ili ukradenim identifikacionim i putnim dokumentima, na osnovu koje države članice mogu da provere da li su dokumenti izdati od druge zemlje validni. Često se, na primer, dešavaju zloupotrebe pasoša tako da ova baza olakšava posao carinskim službama država članica u otkrivanju lažnih pasoša. Početkom 2006. godine baza je imala preko deset miliona identifikacionih dokumenata, čiji su nestanak ili krađa prijavljeni, a očekuje se da će broj rasti s brojem zemalja koje Interpolu šalju svoje liste izgubljenih dokumenata.