Аугуст (римски цар)

Гај Јулије Цезар Аугуст Гаиус Јулиус Цаесар Аугустус
Цар Римског Царства
Владавина	16. јануар 27. пне. – 19. аугуст 14.
Насљедник	Тиберије
Потомство	Јулија Старија; Гаиус Цаесар (усвојење); Луциус Цаесар (усвојење); Тиберије (усвојење)
Пуно име	Гаиус Оцтавиус Тхуринус (од рођења до усвајања од Јулија Цезара 44. пне.); Гај Јулије Цезар (од 44. пне. до 27. пне.); Гаиус Јулиус Цаесар Аугустус (од 27. пне. до смрти 14. н.е.)
Отац	биолошки: Гаиус Оцтавиус; усвојитељ: Јулије Цезар (44. пне.)
Мајка	Атиа Балба Цаесониа
Рођен/а	23. септембар 63. пне. (римски календар) Рим, Римско Царство
Умро/ла	19. аугуст 14. н.е. (јулијански календар) (старост: 75) Нола, Италија, Римско Царство

Аугуст или Цезар Аугуст (лат. ИМП·ЦАЕСАР·ДИВИ·Ф·АВГВСТВС, 23.9. 63. пне. – 19.8. 14. н.е.), у раном животу познат као Гај Октавије, а након посвојења од стране Гаја Јулија Цезара који му је био праујак (унук Цезарове сестре Јулије) и као Гај Јулије Цезар Октавијан био је римски војсковођа и државник који је постао први римски цар. Након њега су се сви римски цареви називали "Цезар Аугуст".

Безпоговорно хисторијски оцијењен као један од највећих римских царева. Премда су његовим доласком на власт очуване дотадашње форме Римске Републике, владао је аутократски преко 40 година као једини и ником одговорни господар моћног Рима. У заслуге му се, између осталог, убраја то што је привео крају готово стогодишње раздобље грађанских ратова и донио Риму мир (Паx Романа), развој и просперитет, те ударио темеље римској империјалној величини. Именом Октавијан, у повијести је остао познат под именом Аугуст, што је уствари титула коју му је додијелио Сенат 27. пне., а значи Узвишени, па се у хисторији увријежило да се тим чином, та година рачуна и као почетак Римског Царства.

Насљедник Цезара

Римски новац направљен 41 год. пне. На једној страни је слика Марка Антонија, а на другој младог Аугуста

Аугуст је рођен у Риму, правим именом Гај Октавије Турин (лат. Гаиус Оцтавиус Тхуринус). Његов отац, такођер Гај Октавије, потјече из честите, иако не превише истакнуте обитељи, а био је на функцији намјесника Македоније прије смрти 59. пне. Његова мајка Ација била је нећакиња тада римског војсковође, а касније и диктатора, Гаја Јулија Цезара, кћер његове сестре Јулије.

Након очеве смрти његова мајка се удала за Луција Марција Филипа, који ће готово одмах након вјенчања постати конзул. О свом "новом" оцу будућем цару ће остати само лијепе успомене што нам је потврђено од његових разних даровница и поклона остарјелом очуху након што је Октавијан преузео власт у Риму. Када је имао 12 година умрла му је бака Јулија и будући Аугуст је имао част одржати говор. То је извршио тако добро да га је замијетио бакин брат Јулије Цезар који је тада био без дјеце. Када се 49. године прије нове ере Цезар побунио и освојио Рим он позива Аугуста и даје му прве државне дужности иако он има само 15 година. Двије године потом (46. пне.) Цезар га позива да му се придружи на војној кампањи у Хиспанији. Тијеком пута Октавијанов брод је потонуо, а он сам, с маленим бројем преживјелих, доспио је на непријатељско подручје. Његов успјешан пробој до Цезара је изненадио римског диктатора у чијим је очима Аугуст нагло порастао. Након тамошње побједе и повратка у Рим, Јулије Цезар схваћајучи нужност даљњег школовања свог потенцијалног насљедника шаље га заједно с политичким талентираним Гајом Меценом и војно талентираним Агрипом на подручје данашње Албаније. Тамо Октавијан добива посљедњи поклон од праујака Јулија Цезара када га овај 44 године пне. проглашава другим човјеком у држави (главни помоћник римског диктатора). Недуго потому Октавијанов доброчинитељ бива убијен.

Противно савјетима мајке и тамо присутних војних часника Аугуст на вијест о Цезаровој смрти иде у Италију како би преузео "очево" насљедство пошто га је овај прогласио својим главним насљедником. Његов долазак је био поздрављен од Сената који се надао овог младића, "сина" и насљедника у војсци популарног Цезара употријебити против војски цезарових убојица и Антонија. На опће изненађење сенатора Аугуст ће тијеком сљедећих 14 година најприје изиграти њих, потом цезарове убојице Касија и Брута, властите сураднике Секста Помпеја и Лепида, а на крају и самог прослављеног генерала Марка Антонија.

Аугустове најзначајније титуле

Кип Аугуста из 30. пне.

Док је тијеком грађанског рата Октавијан био немилосрдан према противницима што је довело до стварања мржње обичног становништва према окрутном вођи након побједе он постаје милостив давајући опросте готово свима (Цезарион је био изузетак). Као велики политичар он тада зна да треба придобити срца становништва како би могао наставити владати.

Прве три године након рата Октавијан, који се још од доба свога тестаментарног усвајања воли називати Цезар (због пропагандне снаге овог имена), наставља владати као тијеком рата с минималним обзиром на кршење закона. Тада 27. године прије нове ере на изненађење становништва он враћа Сенату контролу над војском и провинцијама. То давање ипак није било без гаранција пошто је те, као и претходних година, Октавијан био конзул, што га је чинило практички недодирљивим. Такођер његова политичка база се и даље налазила међу беспоговорно вјерним војницима као и свима онима који су имали економске или политичке користи од њега тијеком грађанског рата.

Да би се ријешила ова ситуација тијеком сијечња 27. пне. Сенат Октавијану дарује титуле Аугустус и Принцепс. У пријеводу значење прве је узвишени, а друге првак. Прије Октавијана титулу Принцепс су добивали старији, веома поштовани сенатори чија имена су се увијек писала прва у пописима чланова Сената. Такођер се ова титула давала особама које су се исказале у служењу државе. Због та два разлога он је заволио те титуле као и трећу, ону императора, која се до тада користила само за војне побједнике, а коју је Октавијан заслужио тијеком грађанског рата. Како је на крају требао ипак изабрати у службеним документима изданим након 27. пне. као његово име се увијек наводи Император Цаесар Аугуст.

Након смрти понтифеxа маxимуса (врховног свећеника) Марка Лепида 13. пне. Октавијан добива и ову титулу која ће се додјељивати свим римским царевима до 376. године када прелази у руке папа који је имају све до данашњих дана.

Нови политички систем

Види чланак: Принципат

Кип Аугуста у својству државног владара. Глава кипа је из периода 30 - 20 пр. н. е. док је тијело из другог вијека

Када је 27. пне. Аугуст препустио све положаје које је држао од доба грађанског рата (осим оног конзула) Сенат се нашао у недоумици што учинити, тако да једина његова конкретна одлука постаје враћање свом владару свих његових положаја. Без обзира на потпуну контролу државе Октавијан Аугуст у потпуности схваћа да га нити народ нити Сенат неће прихватити као неког источног апсолутистичког монарха него да постоји нужност стварања договора о подјели власти како би се сачувао привид опстанка републике.

У договору који ће услиједити Аугуст признаје Сенат као највиши државни орган од којег потјече сва власт у Риму. Да то не би остале само празне ријечи, принцепс (у овом случају Аугуст) ће добивати временски ограничен мандат владања. Након истека периода за који је био изабран Сенат има овласт изгласати нови мандат дотадашњем принцепсу или поставити неког другог на ту дужност. Такођер у случају смрти принцепса, без обзира на његов тестамент, он неће добити свог насљедника до тренутка када га Сенат изабере. Посљедња точка ових Аугустових уступака постаје могућност Сената да било када опозове принцепса. Ту могућност ће касније искористити римски Сенат како би опозвао мандат дан Нерону и Максимину

Сенат ће с друге стране тијеком овог договора из 27. и потом 23. пне. препустити положаје принцепса, де фацто трибуна и римског цензора, војног заповједника града Рима, врховног војног заповједника и главног проконзула. Осим потпуно јасне контроле над римском војском остале титуле су давале Аугусту могућност вета у Сенату, допуштење да сједи између два конзула и носи фасцес, сазива Сенат, контролира изборе и могућност да говори први на сједницама. Након неколико година мира Сенат је са задовољством дао те све титуле Октавијану из чистог страха од могућег будућег грађанског рата ако би га се оборило. Аугустова моћ ће доћи до свог врхунца када он 23. пне. лежи тешко болестан у очекивању смрти. На опће изненађење свих који су мислили да је његов особни циљ успостава монархије он на својој самртној постељи државне документе дава свом конзулском колеги, док прстен дарује генералу Агрипи. Тим потезом он се био одрекао свога зета због чега добива готово митске карактеристике у тадашњој државној пропаганди. Када након оздрављења он одбија поновно бити конзул за сљедећу годину у Риму долази до грађанских немира којима је тамошње становништво спријечило било кога другог да постане конзул на Аугустовом мјесту. Ако не раније, тада су и најватренији републиканци у Сенату схватили народну љубав према принцепсу и чињеницу да се налазе у његовој потпуној моћи. Као знак поштовања, Аугуст је 5. вељаче 2. пне. проглашен за патрис патриае (оца домовине).

Народ

Кип Аугуста у својству врховног свећеника (Понтифеx Маxимус)

Римски народ је истински волио свога Аугуста. За ту љубав можемо наћи више него довољно разлога које је овај политички спретан владар стварао. Те манипулације можемо видјети још тијеком грађанског рата када 32 године пр. н. е. Аугуст протузаконита долази до тестамента Марка Антонија како би добио народно подршку за свој рат. Како је у тестаменту писало да римски херој и генерал Марко Антоније жели бити покопан уз египатску краљицу Клеопатру народ га је у афекту прогласио издајником и закунуо се на вјерност Аугусту (а не римској држави !!) Након побједе у рату и доласка мира мало из страха због његових окрутности тијеком рата, мало из захвалности за поновни долазак мира први пут након 20 година Сенат и народ му је додјељивао безброј титула. Неке од њих је прихваћао након првобитно жестоког одбијања, док је друге дефинитивно одбио чиме успијева створити слику себе као скромне особе која се жртвује за државу.

Ту слику он је хтио увијек задржати знајућу веома добро да му даје популарност у народу. У складу с том политиком након обје драстичне уставне промјене у његову корист 27 и 23. пне. он би напустио Италију и кренуо у инспекцију провинција док се ствари не слегну.

Осим тих чисто политичко-манипулативних игара Аугуст је стварно радио за бољитак свог становништва. Након што му је Сенат дао управљање доставом хране за Рим главни град више није имао никакве проблеме по том питању. Градња великог броја цеста, водовода и терми тијеком његове владавине је такођер свима упадала у очи. Ту дужност као и многе сличне он је прихватио "противно својим жељама" тек када му их је Сенат увалио због недостатка новца. Аугуст с друге стране је веома ријетко патио од тога пошто има потпуну политичку и економску контролу над Пиринејским полуотоком, Блиски Истоком, Египтом и Галијом. О свим тим важнијим радовима које финанцира из "властитог џепа" он издаје малене новине како би становништво за њих знало. Сличну судбину доживљавају и финанцијске кризе када држави затреба новца о чему су нам и остали записи. С друге стране нигдје се ништа не наводи о тренуцима када он посуђује новац од државе...

У успоредби с републиканским добом тијеком његове владавине провинције доживљавају економски процвјет практичким нестанком корупције. Тијеком Римске републике гувернери који управљају провинцијама знају да тијеком свог мандата од неколико година морају скупити довољно новца за наставак политичке каријере у Риму. Сада је с том традицијом у потпуности прекинуто пошто гувернери овисе у Аугусту. У случају њиховог наглог богаћења док се налазе у провинцији њима пријети истрага и могуће погубљење.

Сви ти разлози заједно доводе постепено међу обичним пуком до мистификације Аугуста којему се касније и додјељује титула оца домовине. С друге стране због мира и наглог економског процвата тијеком његове владавине за епоху 30 пр. н. е. - 14 н.е. се зна употријебити и појам Паx Аугуста.

Велики непотист

Без обзира на велике политичке способности, Аугуст је био непотист. У његовом погледу на свијет након Цезара увијек мора бити Цезар. Та склоност се почела указивати још почетком његове владавине када он 25. пне. удаје своју једину кћер Јулију за Марцела, сина своје сестре Октавије, који тако ускоро постаје његов насљедник. Након његове смрти ту дужност преузима генерал Марко Випсаније Агрипа, велики Аугустов пријатељ из доба грађанског рата. Када су након Марцелове смрти нове генерације из његовог обитељског круга постале пунољетне оне добивају све најпопуларније државне дужности како би постали познати. Једина по њих негативна појава тог Аугустовог размишљања је нужност женидбе унутар обитељског круга. Тако 20. пне. Агрипа и будући цар Тиберије (син Аугустове жене Ливије) добивају задатак ићи у источне провинције како би присилили Парте да врате обиљежја римске војске освојена тијеком Красовог дебакла 53. пне. Након успјешно обављеног посла Тиберије се морао оженити за Агрипину кћер послије чега постаје славни генерал који осваја Алпе заједно са својим братом Друзом (који је оженио кћер Аугустове сестре). Аугустов очекивани насљедник Гај Цезар је такођер био присиљен оженити се за потомкињу цареве сестре Октавије. Неупитна чињеница за посљедњих 30 година владавине овог цара постаје да нитко не може држати популарне државне дужности ако не спада у његов обитељски круг.

Једини конкретни дебакл ове политике постаје политичар и генерал Вар, унук Аугустове сестре Октавије, који је такођер оженио унуку од Октавије. Овај генерал ће 9. бити потпуно потучен од Арминија тијеком битке у Теутобуршкој шуми када ће изгинути 3 римске легије .

Царска обитељ и култ цара

Почевши од Аугуста уведена је још једна новина, која је раније била незамислива и потпуно страна републиканском уређењу, наиме пријелаз на наследни облик власти. Аугуст је побједу извојевао дијелом и зато што је био Цезаров насљедник, па је и сам показивао знатну бригу око властитога насљедника. Чланови царске обитељи су били у привилегираном положају и додјељиване су им разноврсне политичке и војне дужности. Аугуст није имао мушких потомака, а унутарње интриге, нарочито око његовог насљедника, у којима је главну улогу имала његова трећа жена Ливија, биле су далеко од службено прокламираних етичких вредности.

За непроцјењиви дар мира многи појединци, па чак и цијеле заједнице, у Италији и другде, спонтано су изражавали своју захвалност обожавајући Аугуста и његову обитељ као божанства. Међутим, и званично је охрабриван култ цара као фокуса заједничке лојалности у шароликом царству. Да би се нагласила превласт Италије, у провинцијама је званични култ био посвјећен Роми и Аугусту (Рома ет Аугустус). Када је требало славити тај култ, представници провинцијских заједница састајали би се на скупштини (цонсилиум провинциае) и оданде понекад, поред порука захвалности, цару упућивали и жалбе. Овај је систем настао у источним областима, гдје је одавно постојао обичај да се владари обасипају божанским почастима. На запад се ширио веома споро, али је 12. године ст.е. у галском граду Лугдуну постојала скупштина за три царске провинције у Галији. У Италији је званични култ био посвјећен Аугустовом генију (гениус Аугусти), а у самом је Риму био спојен са култом духа предака (Ларес цомпитāлес). Његови главни свештеници (севĭри Аугустāлес) били су обично ослобођеници. I сенат и цар имали су врховну контролу над том установом: сенат је могао одбити постхумну деификацију цара (његово проглашење за божанство), а цар је могао прихватити или одбити приједлог из неке провинције да се установи култ цара или да се изгради храм за тај култ, те предлоге око обредних детаља.

Рес гестае диви Аугусти

Аугуст се окушао и у књижевности: према античким свједочанствима, написао је једну мању пјесму, збирку епиграма и друга мања дјела, али нам се ништа од тога није сачувало. За историју римске књижевности од велике је важности његов аутобиографски спис у којем је описао своја политичка и војна дјела. Тај је спис био уклесан пред царевим маузолејем у Риму, одакле је преписиван и постављан по многим градовима Царства. Један такав препис откривен је 1555. године у Анкари, па му одатле и назив Споменик из Анкаре (Монументум Анцyранум). За његово је откриће био заслужан и хрватски хуманист Антун Вранчић. Други му је назив, по самој садржини, Дјела божанског Аугуста (Рес гестае диви Аугусти).

Процват културе и умјетности

Дуготрајно раздобље мира у доба Аугустове владавине веома се повољно одразило на развој културе и умјетности. У то доба свој највећи процват доживљава римска књижевност, напосе поезија. Један од блиских Аугустових пријатеља био је богати витез Гај Цилније Меценат, који је као велики љубитељ умјетности увиђао и њену пропагандну снагу у слављењу цареве политике. Он је око себе окупио и материјално помагао круг пјесника, међу којима су била имена из самог врха цијеле римске књижевности: Вергилије, Хорације и др. У то вријеме стварају Тибул, Проперције и Овидије, те историчар Тит Ливије. Настављајући се с једне стране на сопствену традицију, а с друге стране прихватајући утјецаје грчке умјетности, књижевност тога доба се у спокоју »аугустовскога мира« (паx Аугуста) развила до свога врхунца, па се то раздобље обично и назива »златним вијеком« римске књижевности. Аутори у својим делима често величају Аугуста и његову владавину славећи старе идеале које је Аугуст желео обновити својим политичким програмом.

Осим књижевности велики процват у Аугустово доба доживљавају архитектура и ликовне умјетности. Према речима старих писаца, Рим је из града од опеке прерастао у град од мрамора. Подижу се позоришта, водоводи, терме, храмови. Многе грађевине финанцирао је Аугустов војсковођа и зет Марко Випсаније Агрипа, који је дао саградити и велелепни храм свих богова ― Пантеон. I Форум је обновљен и украшен новим зградама. Посебно је мјесто заузео »Жртвеник мира« (Ара Пацис), богато украшен орнаментима и барељефима. На њему је благостање и плодност италског тла приказивала је персонификација Италије као жене-хранитељке. Други сачувани рељеф приказује Аугустову обитељ у верској поворци. Сва ова дјела требало је да одражавају снагу Рима и узвисе јулијевску обитељ и самог Аугуста.

Војска и вањска политика

Велика већина тадашњих политичара није схваћала поуку римских грађанских ратова из 1. вијека п. н. е - моћ из Сената је након Маријанских реформи прешла у руке војске. За разлику од њих Аугуст је тога био потпуно свјестан па је почео уводити реформе како би лојалност римских легија везао уз своју личност. Основни проблем овог раздобља је што учинити с војницима након што постану престари за војску. Тијеком грађанских ратова побједник би најчешће одузео земљу пораженима и потом је додијелио својим ветеранима.

Та ефикасна политика тијеком рата се није могла проводити без грађанских ратова пошто су сви ветерани тражили земљу у Италији, а не некој "забаченој" провинцији. Како би се то ријешило Аугуст оснива први мировински фонд у повјести. По њему војници су требали служити између 16 и 20 година након чега би им се из царевог мировинског фонда купило земљиште. Тим потезом лојалност свих војника је везана уз цара пошто су знали да их за лојално служење на крају чека награда.

Ипак нити с тим "поклоном" Аугуст није могао бити потпуно сигуран тако да се основна војна политика цијеле његове владавине свела на смањивање војних снага на најмању могућу мјеру. Нигдје се то није боље приказало него у тренутку завршетка грађанског рата. Једним потезом пера он смањује број римских легија с 60 на 28 смањујући тако истовремено финанцијски притисак на државни буџет.

С тако смањеним војним снагама Аугусту неки велики будући ратови више нису били интересантни. То је најбоље приказано 4. године када његов унук и престолонасљедник Гај Цезар умире од ране коју му је издајнички нанио партски официр тијеком мировних преговора. Без обзира на то Аугуст потврђује мировни споразум. С таквом војном ситуацијом он у вањској политици води само "нужне" ратове чији циљ постаје заокруживање римског територија. У складу с таквом политиком римска војска осваја посљедња независна брдовита подручја Пиринеје, Алпе, обални дијелови Афричке обале Средоземног мора, дио Мале Азије након чега је Сирија добила копнену везу с Дарданелима. Једина два "озбиљнија" пројекта ове владавине што траје 45 година су освајање онога што ће постати римска провинција Далмација (чиме се Италија копненим путем повезала с Грчком) и покушај помицања границе с ријеке Рајне на Елбу. Након Варове катастрофе тај пројект ће до краја Аугустове владавине бити стављен на чекање.

Како би надокнадио недостатак властитих војника у заштити Римских граница Октавијан је измислио посебни оквир вањске политике. Малена вазална краљевства тијеком његове владавине неће бити анектирана него задржавају ограничену самосталност. Циљ те политике је била подјела обрамбеног терета с тим државицама. Таквих државица је било много али као најпознатији примјери у повјест су ушли Мауританија, Јудеја и Трација који су чували сјеверно-афричку, азијску и балканску границу Царства.

Оставштина

Гледајући из данашње перспективе, Аугуст је отац данашње еуропске цивилизације (као што је Ћин Ши Хуангди за кинеску). Прије његове владавине, римска држава се налазила готово 100 година у социјалним немирима, грађанским ратовима и под влашћу разних диктатора (Гај Марије, Сула, Цезар). Тој политички оронулој творевини он је својим реформама дао још много година живота. У данашњем политичком смислу најважнија посљедица његових реформи је преживљавање идеје да власт потјече од народа (републиканска идеја) пошто је она била основа његовог политичког сустава. Ако гледамо утјецај његових реформи на свакодневни живот људи, његова оставштина су полиција, ватрогасци и мировинско осигурање пошто су они основани тек тијеком његове владавине.

Гледајући из Аугустове перспективе насљедници нису схваћали потребу де јуре политичке равнотеже између аутократске владавине и старе републике. Он је самостално владао 41 годину (27. пне. - 14.), а сви његови потомци ће бити ликвидирани у сљедећих 54. Принцепси који долазе након њега су постепено уништавали његов политички програм својим несхваћањем ситуације. Тиберије одустаје од нужности сталног реизбора како би се задржао републикански привид, Калигула жели постати и де фацто апсолутистички владар, а Клаудија изабире војска намјесто Сената, док Нерон толико троши државно благајну и уништава државу да је након њега завршила владавина цијеле Јулијевско-Клаудијевске династије. Такођер својим реформама будући цареви увећавају римску војску нарушавајући тако равнотежу цивилне и војне администрације што ће резултирати генералима који се боре за царску круну (криза 3 вијека). Без обзира на који начин ће будући цареви долазити на власт они ће као своју титулу увијек узимати Аугустово име.

Смрт

Осјећајући да му се ближи крај живота Аугуст је тијеком прољећа 14. године донио одлуку о насљеђивању. Но, та одлука требала је бити донесена суптилно тако да се народ не препадне аутокрације монархије. Народ је хтио да он за свог насљедника прогласи популарног Германика (син Тиберијевог брата Друза), али он је то дјеломично одбио сматрајући да је он с мање од 40 година премлад за највишу државну дужност. Истовремено жељећи уредити насљеђивање државе на дуже раздобље он за свог насљедника проглашава Тиберија који би потом, према договору с Аугустом, требао поставити Германика за свог насљедника. Тијеком коловоза 14. године Аугустово здраствено стање се драстично погоршало па је позван Тиберије како би као насљедник био уз њега тијеком посљедњих дана живота. Аугуст је умро 19. коловоза 14. године, а његово посљедње ријечи су биле:

Да ли вам се свидјела моја представа?

То је рекао јер је и у том тренутку веома добро знао да је својом глумом успио продати апсолутистичку диктатуру републиканском Риму.

Након смрти Аугуст је био кремиран, а његови посмртни остаци су стављени у Аугустов маузолеј, а сам Аугуст је уврштен међу богове у пантеон. Они су се тамо налазили све до 410. године када су их Готи тијеком пљачке града разасули.

Како Рим тада без обзира на данашње раширене претпоставке и хисторијске интерпретације није био монархија проћи ће готово мјесец дана прије него што ће Сенат изгласати резолуцију којом Тиберије 18.9. 14. године постаје нови цар.

Повезано

• Јулијевци-Клаудијевци

Извори

Интернетски извори

• Рес Гестае Диви Аугусти
• Светонијева биографија
• Римска повијест Касија Дија
• Аугустов живот из пера Николе од Дамаска
• Тхе Виа Иулиа Аугуста Архивирано 2006-11-17 на Wаyбацк Мацхине-у
• Галерија античке умјетности: Аугуст
• Аугустов хумор Архивирано 2007-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у

Књиге

• Боурне, Елла. "Аугустус ас а Леттер-Wритер," (Књига 49, 1918.): 53–66.
• Боwерсоцк, Г. W. (1990). Курт А. Раафлауб анд Марк Тохер (урд.). ур. Бетwеен Републиц анд Емпире: Интерпретатионс оф Аугустус анд хис Принципате. Беркелеy. стр. 380–394. ИСБН 0-520-08447-0. 
• Бунсон, Маттхеw (1994). Енцyцлопедиа оф тхе Роман Емпире. Неw Yорк: Фацтс он Филе Инц. ИСБН 0-8160-3182-7
• Цхисхолм, Киттy анд Јохн Фергусон. (1981.). Роме: Тхе Аугустан Аге; А Соурце Боок. Оxфорд. ИСБН 0-19-872108-0.
• Касије Дио, Тхе Роман Хисторy: Тхе Реигн оф Аугустус, Лондон, Пенгуин Боокс, 1987., ИСБН 0-14-044448-3.
• Ецк, Wернер (2003.) Тхе Аге оф Аугустус. Оxфорд. (тврди увез, ИСБН 0-631-22957-4; меки увез, ИСБН 0-631-22958-2).
• Едер, Wалтер. (2005.). "Аугустус анд тхе Поwер оф Традитион," ур. Карл Галинскy, 13-32. Цамбридге, Неw Yорк (тврди увез, ИСБН 0-521-80796-4; меки увез, ИСБН 0-521-00393-8).
• Еверитт, Антхонy (2006.) Аугустус: Тхе Лифе оф Роме'с Фирст Емперор. ИСБН 1400061288.
• Греен, Петер (1990). Алеxандер то Ацтиум: Тхе Хисторицал Еволутион оф тхе Хелленистиц Аге. Хелленистиц Цултуре анд Социетy. Беркелеy, ЦА; Лос Ангелес; Лондон. ИСБН [[Посебно:БоокСоурцес/0-520-05611-6 (тврди увез); ИСБН 0-520-08349-0 (меки увез)|0-520-05611-6 (тврди увез); ИСБН 0-520-08349-0 (меки увез)]]. 
• Груен, Ерицх С. (2005). "Аугустус анд тхе Макинг оф тхе Принципате,", ур. Карл Галинскy, 33-51. Цамбридге, МА; Неw Yорк; (тврди увез, ИСБН 0-521-80796-4; меки увез, ИСБН 0-521-00393-8).
• Келсалл, Малцолм. "Аугустус анд Попе," (Књига 39, бр. 2, 1976.): 117–131.
• Роwелл, Хенрy Тхомпсон. (1962.). Тхе Центерс оф Цивилизатион Сериес: Волуме 5; Роме ин тхе Аугустан Аге. Норман. ИСБН 0-8061-0956-4

Вањске везе

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Гај Јулије Цезар Октавијан Аугуст
	У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Аугуст

Претходник:	Римски цар 27. пне. – 14. н.е.	Насљедник:
нема		Тиберије 14. н.е. – 37 н.е.