Божидар Аџија

Божидар Аџија
Божидар Аџија
Датум рођења	(1890-12-24)24. 12. 1890.
Место рођења	Дрниш Аустро-Угарска Монархија
Датум смрти	9. 7. 1941. (доб: 50)
Место смрти	Загреб Краљевина Југославија
Професија	правник
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Први свјетски рат Други свјетски рат (НОБ)
Народни херој од	26. 7. 1945.

Божидар Аџија (Дрниш, 24. 12. 1890 — Загреб, 9. 7. 1941), југославенски правник, политичар, истакнутих дјелатника на подручју радничке заштите и осигурања, популаризатор марксизма, један од првих југославенских антифашистичких публициста и народни херој Југославије.

Биографија

Божидар Аџија је рођен 24. 12. 1890 године у Дрнишу, од оца Хрвата Дамаса Аџије и мајке унијаткиње Јеле (Дерета) Аџије. Његов старији брат, Никола, био је начелник дрнишке општине. Основну школу похађао је у Дрнишу, гимназију до VII разреда у Сплиту, а потом у Задру јер је због судјеловања у протуталијанским демонстрацијама 1908 био избачен из сплитске гимназије. Као средњошколац припадао је омладини која је радила на ослобођењу и стварању заједничке државе јужнославенских народа. Привучен Масариком, студирао је у Прагу, где је докторирао право 24. 7. 1914 године. У Прагу се повезао са социјалдемократима и народним социјалистима. Публицистичку дјелатност започео је у задарском Народном листу 1914 године. По повратку у родни крај, није се стигао запослити јер је био мобилисан у Аустро-угарску војску због избијања Првог светског рата. До краја рата био је запослен као писар и преводилац у војним судовима у Сињу, Шибенику и Дубровнику. За рата је објављивао под шифрама у часопису Хрватска њива 1917 и 1918, те под псеудонимом А. Божински и Божидар Павлеков у социјалистичком тједнику Правда и Кораћевој смотри Ново друштво 1918 године. Након повратка из рата у Дрнишу је 1918 године био изабран за члана Народног вијећа СХС-а.

Након италијанске окупације појединих делова Далмације, Божидар је прешао у Загреб и тамо успоставио везу са тамошњим социјалистима. Запослио се у Земаљској благајни за потпору болесних радника и за осигурање проти незгодама па је крајем 1919 отишао у Праг гдје проучава реформе и уредбе радничке заштите и осигурања у Чехословачкој. На конференцији Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније (СДСХС), 26. и 27. 6. 1919 године, био је изабран у Главни одбор странке састављеног од десних социјалиста. Био је такођер и уредник њихова гласила-листа "Слобода". Иако се у јеку идејно-политичког сукоба унутар странке опредијелио за десницу, није прихватио њезин негативни став према лијевој опозицији. У новембру 1919 ушао је у Земаљску владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) као повјереник за социјалну скрб, али је већ у фебруару 1920 поднио оставку. Запоставио је страначку политику и почео се бавити заштитом, осигурањем, образовањем и синдикалним организовањем радника. Неко вријеме 20-их година био је дописник прашког дневника Прáво Лиду. Био је врло активан у ширењу социјалистичких идеја. 1921/22 био је тајник Југославенске матице у Загребу. Од оснивања синдикалног Савеза банковних и трговачких чиновника (СБОТИЧ) 1922 године, био је четири године главни секретар, а затим начелник правног одјељења Средишњег уреда за осигурање радника (СУЗОР) у Загребу. Од 1925 до 1928 био је главни уредник Радничке заштите, службеног гласила СУЗОР-а. Од 1928 до 1933 покренуо је и уређивао часопис Социјална мисао, те у њему писао о друштвеним, политичким и културним питањима, критизирао нацизам, социјалну политику у Краљевини Југославији, теорију о кризи социјалистичке доктрине Хендрика де Мана и анализирао узроке свјетске економске кризе. Како је Социјалној мисли окупио сураднике блиске СДСХС-у, љевичарски писци су критизирали марксизам Социјалне мисли.

Биста Божидара Аџије у Нишу.

Покренуо је и водио културно-просвјетну дјелатност загребачке Радничке коморе гдје је као предсједник Радничке академије и прочелник Културно-просвјетног одсјека организирао течајеве и знанствено-популарна предавања за раднике, потицао оснутак радничког казалишта, радио на формирању Музеја рада те утемељио Радничку читаоницу 23. 11. 1926 и Радничку библиотеку 8. 1. 1927. Божидар је био један од првих који је упозоравао на фашистичку опасност, остајући изван ортодоксне комунистичке идеологије. За есеј о Максиму Горком, 1928 године, добио је награду Друштва хрватских књижевника. Почетком 30-их година напустио је социјалдемократске и реформистичке идеје. У чланку "Којим путевима", 1932, позвао је радничку класу на устанак и револуцију. Аутор је бројних стручних и популарних студија и брошура из филозофског, политичког, економског, социолошког и других подручја.

После петомајских избора 1935, радио је на стварању Јединствене радничке партије. Незадовољан радом Социјалистичке партије Југославије (СПЈ), исте године пришао је Комунистичкој партији Југославије (КПЈ). Од те године предсједник је Главног иницијативног одбора КПЈ, те је с партијским друговима радио на оснутку Јединствене радничке странке и организирају Народне фронте. Линију и акцију КПЈ је популаризирао у многобројним чланцима у легалном и илегалном партијском тиску. Био је један од главних бораца за политику Народне фронте у Краљевини Југославији. Од 1934 више пута се састајао са Јосипом Брозом Титом. 1936 објавио је студију Карл Маркс, коју је жандармерија забранила 1939, а од 1937 до 1938 с Огњеном Прицом је уређивао часопис Знаност и живот. Сурађивао је и у напредним часописима Књижевник од 1936 до 1939 и Култура 1937 године. На оснивачком конгресу Комунистичке партије Хрватске (КПХ) 1. и 2. 8. 1937. године, на предлог Тита, изабран је за члана Централног комитета КПХ, али у њ није ушао како би се могао потпуно посветити раду у Иницијативном одбору КПЈ. 1939 Божидар је био један од главних сурадника партијског часописа Израз, те главни уредник тједника Наше новине. Судјеловао је у раду редакције Политичког вјесника 1940 године.

Крајем лета 1937, поновно је покренуо питање стварања легалне радничке партије, Странке радног народа (СРН). Био је на челу Главног иницијативног одбора странке са седиштем у Загребу. Због револуционарне дјелатности и илегалног партијског рада хапшен је и изведен пред Суд за заштиту државе у новембру 1936, у септембру 1938, потом у децембру 1939 кад је заточен у казнионици у Лепоглави, одакле је као тежак болесник пуштен крајем 1940.

Ноћу са 30. на 31. 3. 1941, жандармерија владе Цветковић-Мачек га је поновно ухапсила и затворила у затвору на Савској цести у Загребу. По уласку Wехрмацхтових трупа у Загреб био је предан усташама које су га потом пребациле у концентрациони логор Керестинец. Почетком Другог светског рата, у априлу 1941, усташе су преузеле логор за интернацију комуниста од југословенске жандармерије у Керестинцу, заједно са свим заточеницима. 9. 7. 1941 године, у знак одмазде за атентат на усташког агента, усташе су у парку Максимир стрељале Отокара Кершованија, Огњена Прицу и седморицу комуниста, међу којима и Божидара као духовног зачетника народног отпора.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 26. 7. 1945.године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја Југославије.

Пуно улица дан данас, у многим градовима (Београд, Крагујевац, Загреб, Ђаково, и др.) бивше СФР Југославије, као и многи споменици и институције носе име Божидара Аџије.

Дела

• Капитализам и социјализам, (1920)
• Делницке законодавстви в Југославии, (1925)
• Увод у радничко осигурање, (1925)
• Међународна организација рада, (1926)
• Десет година руске револуције, (1928)
• Од Платона до Маркса, (1929)
• Чланци и расправе, (1952)
• Избор чланака, (1961)

Литература

Портал НОБ Сегмент искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• „Народни хероји Југославије”. Београд: Младост. 1975. 
• "Енциклопедија Југославије" (књига прва). Загреб: Југославенски лексикографски завод. 1980.

Вањске везе

• Аџија Дамаса Божидар
• Биографија Божидара Аџије на сајту Народног универзитета „Божидар Аџија“ Архивирано 2008-03-23 на Wаyбацк Мацхине-у