Međunarodni sud pravde

Međunarodni sud pravde (obično nazivan Svetski sud ili MSP; engleski: International Court of Justice; francuski: Cour internationale de justice) je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. Sedište suda je u Palati mira u Hagu, Holandija. Osnovan je 1945. godine prema odredbama Povelje Ujedinjenih nacija, a počeo je sa radom 1946. kao naslednik Stalnog suda za međunarodno pravo. Statut Međunarodnog suda pravde, sličan statutu njegovog predhodnika, je glavni konstitutivni dokument koji ustanovljava i reguliše rad Suda. MSP ne treba mešati sa Međunarodnim krivičnim sudom, koji takođe potencijalno ima „globalnu“ nadležnost. Engleski i francuski su dva zvanična jezika suda.

Rad Suda karakteriše širok opseg sudskih aktivnosti. Glavna funkcija je rešavanje pravnih parnica podnetih od strane država i davanje i davanje pravnih saveta podnetih od strane ovlašćenih međunarodnih organa i agencija. Broj parnica pred MSP-om je bio relativno mali, ali od 1980ih je očito jačala volja da se koristi Sud, naročito među zemljama u razvoju, iako su se Sjedinjene Države povukle od prisilnog sudstva 1986, što znači da priznaju nadležnost suda od slučaja do slučaja.

Sastav Suda

MSP čine petnaest stalnih sudija izabranih od strane Generalne skupštine i Saveta bezbednosti sa spiska osoba nominovanih od strane nacionalnih grupa u okviru Stalnog arbitracionog suda. Izborni proces je uređen u članovima 4-12 statuta MSP-a. Sudije služe termin od devet godina i mogu biti ponovo izabrani. Izbori se održavaju svake treće godine, uz penzionisanje trećine sudija svaki put, kako bi se osigurao kuntinuitet u okviru suda.

Ako sudija umre za vreme mandata, praksa je da se izabere sudija iste nacionalnosti koji bi završio mandat. Ne mogu biti izabrana dva sudije iste nacionalnosti. Prema članu 9, članstvo Suda treba da predstavlja „glavne oblike civilizacije i najviše pravne sisteme sveta“. U suštini, ovo predstavlja opšte pravo, civilno pravo i socijalističko pravo (danas postkomunističko pravo). Od 1960ih svaka od pet stalnih članica Saveta bezbednosti (Francuska, Kina, Rusija, Velika Britanija, i Sjedinjene Države) su uvek imale sudiju u MSP-u. Izuzetak je Kina (republika Kina do 1971, narodna Republika Kina od 1971 pa nadalje), koja nije imala svog sudiju u Sudu od 1967. do 1985, zato što nije predložila kandidata. Pravilo o geopolitičkom sastavu radnog stola postoji uprkos činjenici da ne postoji odredba o tome u statutu Međunarodnog suda pravde.

Član 2 statuta obezbeđuje da sve sudije treba da budu „izabrane bez obzira na njihovu nacionalnost među osobama visokog moralnog karaktera“, koji su ili kvalifikovani za za najvišu sudsku dužnost u svojim zemljama ili poznati kao pravnici sa odgovarajućim poznavanjem međunarodnog prava. Nezavisnost suda je opisana u članovima 16-18. Sudija MSP-a ne mogu da budu ni na jednom drugom položaju, niti da radi kao savetnik. Sudija može biti razrešen dužnosti jedino anonimnim glasanjem ostalih članova Suda. Uprkos ovim pravilima, nezavisnost sudija MSP-a je često dovođena u pitanje. Na primer, tokom procesa Nikaragva protiv Sjedinjenih Država, Sjedinjene Države su izdale zvanično saopštenje kojim je rečeno da ne mogu da izdaju osetljive materijale pred Sudom zbog prisustva Sudija iz država Istočnog bloka.

Sudije mogu izdati zajedničku presudu ili dati zasebna mišljenja. Odluke i savetodavna mišljenja donose se većinom, a u slučaju podjednake podele mišljenja, odluka predsednika je odlučujuća. Sudije mogu dati i zasebna mišljenja u suprotnosti sa ostalima.

Ad hoc sudije

Član 31 statuta utvrđuje proceduru po kojoj ad hoc sudije zasedaju na težim parnicama pred Sudom. Ovaj sistem omogućava svakoj od strana u tim parnicama da imenuje sudiju po svom izboru (obično njihove nacionalnosti), ako se sudija njihove nacionalnosti već ne nalazi u procesu. Ad hoc sudije u potpunosti učestvuju u odlučivanju, pored stalnih sudija. Stoga, moguće je da čak sedamnaest sudija učestvuje u nekoj parnici.

Ovaj sistem može izgledati čudno kada se uporedi sa domaćim sudovima, ali njegova svrha je da ohrabri zemlje da podnose parnice pred Sud. Na primer, ako država zna da će imati sudskog službenika koji može učestvovati u razmatranjima slučaja i ponuditi ostalim sudijama mišljenje iz perspektive te države, ta zemlja onda može biti voljnija da se obrati nadležnosti Suda. Iako ovakav sistem ne odgovara u porpunosti prirodi ovok Suda, obično ima male praktične posledice. Ad hoc sudije obično (ali ne i uvek) glasaju u korist države koja ih je imenovala i stoga anuliraju sopstvene glasove.

Komore

Uobičajeno, Sud zaseda u punom sastavu, ali u poslednjih petnaest godina u određenim prilikama je zasedao po komorama. Članovi 26-29 statuta dozvoljavaju Sudu da formira manje komore, obično tri ili pet sudija, koji bi razmatrali slučaj. Dva tipa komora su predviđeni prema članu 26: prvi, komore specijalne kategorije slučajeva, i drugi, formiranje ad hoc komora za saslušavanje pojedinačnih slučajeva. U 1993. uspostavljena je specijalna komora, prema članu 26(1) statuta MSP-a, kako bi se bavio pitanjima životne sterine (iako ova komoranikada nije korišćena).

Ad hoc komore su mnogo češće sastavljanje. Na primer, komora je korišćena pri saslušanju Slučaj Majnski zaliv (Sjedinjene Države protiv Kanade). U tom slučaju, strane su jasno dale do znanja da će povući slučaj ukoliko Sud ne imenuje sudije u komoru koji su prihvatljivi za obe strane. Presude komore imaju manji značaj nego presuge celog suda.

Trenutni sastav

Od 6. februara 2006 sudijski kadar je sledeći:

Predsednik: Gospođa Rosalin Higins (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Podpredsednik: Un Šavkat Al-Khasavneh (Jordan)

Pored predsednika i podpredsednika, sudije MSP-a su:

Rejmond Ranđiva (Madagaskar)
Ši Điujong (Narodna Republika Kina)
Abdul G. Koroma (Sijera Leone)
Gonzalo Para Arenguren (Venecuela)
Tomas Burgental (Sjedinjene Američke Države)
Hisaši Ovada (Japan)
Bruno Sima (Nemačka)
Peter Tomka (Slovačka)
Roni Abraham (Francuska)
Ser Kenet Kejt (Novi Zeland)
Bernardo Sepulveda Amor (Meksiko)
Mohamed Benouna (Maroko)
Leonid Skotnjikov (Ruska Federacija)

Primena prava

Glavni članak: Koreni međunarodnog prava

Pri odlučivanju o slučaju, Sud konsultuje međunarodno pravo kao što je predviđeno članom 38. Član 38 statuta MSP predviđa da pri donošenju odluke Sud mora uzeti u obzir međunarodne konvencije, međunarodne običaje, i „civilne pravne principe priznate od strane civilizovanih nacija“. Takođe se može pozvati na akademska pisanja i predhodne sudske odluke kako bi se pomoglo tumačenje zakona, iako Sud nije formalno obavezan na svoje predhodne odluke prema doktrini iznenadnog odlučivanja. Odluke Suda obavezuju samo strane u pojedinačnim parnicama, a ne sve zemlje. Prema članu 38(1)(d), međutim, Sud može ponovo razmatrati predhodno donešene odluke. U stvarnosti, MSP retko poništava svoje predhodno donete doluke i tretira ih kao presedan na sličan način kao i vrhovni sud u civilnom pravnom sistemu. Pored toga, međunarodni pravnici često se rukovode presudama MSP-a kao presudama od najviše vrednosti.

Ako se strane slože, mogu dat Sudu slobodu da odlučuje ex aequo et bono („fer i pravično“), dajući slobodu MSP-u da donese nepristrasnu odluku zasnovanu na tome šta je pravično pod datim okolnostima. Sud koji se rukovodi principom ex aequo et bono na neki način deluje slično posredniku. Međutim, ova odredba još nije korišćena u sudskoj istoriji.

Povezano

Eksterni linkovi