Natalie Clifford Barney
| Natalie Clifford Barney | |
 Natalie Clifford Barney, portret iz 1905., koji je uradila njena majka Alice Pike Barney. | |
| Rođenje | 31. oktobar, 1876. Dayton, Ohio, SAD
|
| Smrt | 2. februar, 1972. Pariz, Francuska |
| Profesija | spisateljica |
Natalie Clifford Barney (31. oktobar, 1876. – 2. februar, 1972.) bila je američko-francuska spisateljica koja je živela, pisala i držala književni salon u Parizu. Pisala je poeziju, memoare i epigrame, ali verovala je da je njen život njeno pravo umetničko delo.
Njen salon, koji je ona držala preko 60 godina na levoj obali Pariza, okupljao je pisce i umetnike iz celog sveta, uključujući i neke od najznačajnijih figura francuske književnosti, kao i američke i britanske moderniste. Radila je na promociji ženskog pisanja. Organizovala je „Žensku akademiju“, kao odgovor na ekskluzivno mušku Francusku akademiju, ali je ujedno davala podršku i predstavljala inspiraciju i muškim piscima, kao što su Remy de Gourmont i Truman Capote.[1]
Živela je otvoreno kao lezbejka i počela je da objavljuje ljubavne pesme posvećene ženama pod svojim pravim imenom još 1900. godine. Podržavala je feminizam, paganizam i pacifizam. Suprotstavljala se monogamiji i imala je puno istovremenih dugih i kratkih veza, uključujući i vezu koja se stalno prekidala i nastavljala sa pesnikinjom Renée Vivien i vezu sa slikarkom Romaine Brooks, koja je trajala 50 godina. Njene ljubavne veze poslužile su kao inspiracija za mnoge romane, od provokativnog francuskog bestselera Idylle sapphique do The Well of Loneliness , verovatno najčuvenijeg lezbejskog romana 20. veka.[2]
Natalie Barney je bila ćerka Alberta Clifforda Barneya, sina bogatog proizvođača vozova iz Daytona i slikarke Alice Pike Barney[3]. Kada je imala šest godina njena porodica je provodila leto u New York u hotelu gde je Oscar Wilde držao predavanje u toku svoje američke turneje. Dok je bežala od grupe dečaka Wilde ju je pokupio, zaštitio, a zatim joj je ispričao priču[4]. Narednog dana Wilde se pridružio njoj i njenoj majci na plaži i taj razgovor je promenio Alicein život, ohrabrujući je da se bavi umetnošću uprkos neslaganju njenog muža[5]. Mnoge njene slike se danas nalaze u Smithsonian American Art Museumu[6].
Kao što je bio slučaj i sa mnogim drugim devojkama u to vreme, ni o obrazovanju Natalie se nije mnogo marilo[7]. Njeno interesovanje za francusku književnost počelo je preko dadilje, koja joj je čitala Jules Vernea naglas, tako da je brzo počela da razume francuski. Kasnije su ona i njena mlađa sestra Laura Clifford Barney bile u Les Ruches, francuskom internatu koji je osnovala feministkinja Marie Souvestre[8]. Natalie je pričala tečno francuski, bez akcenta i gotovo sva njena objavljena dela napisana su na francuskom.
Kada joj je bilo 10 godina njena porodica se preselila u Washington, D.C., provodeći leta u Bar Harboru. Kao ćerka jedne od najbogatijih porodica u gradu, koja se nije ponašala u skladu sa konvencijama, Natalie je često dospevala u novine. Jedan članak govori o tome da je ujahala u Bar Harbor galopirajući na jednom konju dok je drugog vodila na uzici, jašući pritom raširenih nogu, a ne sa strane[9].
Natalie Barney je već sa 12 godina znala da je lezbejka[10] i bila je rešena da „živi otvoreno, da ništa ne krije“[11]. Godine 1899. Natalie je srela kurtizanu Lianu de Pougy u Parizu. Otišla je kod nje kući u odevena kao paž i predstavila se kao „paž ljubavi“ koga šelje Sapfo. Iako je Liane bila jedna od najpoznatijih žena Pariza, koju su konstantno jurili bogati i ugledni muškarci, bila je očarana hrabrošću Natalie. Njihova veza nije dugo trajala, ali je opisana u romanu Idylle sapphique, koji je Liane objavila 1901. godine. Roman je samo u prvoj godini štampan 69 puta. One su u međuvremenu već bile raskinule zbog stalnih svađa u vezi sa namerama koje je imala Natalie da „spasi“ de Pougy od njenog kurtizanskog života[12].
I sama Barney je doprinela jednim poglavljem romanu Idylle sapphique, u kome opisuje kako se spušta na Lianeine noge u pozorištu, dok gledaju Sarahu Bernhardt u ulozi Hamleta. U pauzi Natalie, koja u romanu nosi ime „Flossie“ upoređuje položaj Hamleta i žena: „Šta mogu da urade žene, koje osećaju strast za akcijom, kada ih nemilosrdna Sudbina drži u lancima? Sudbina nas je učinila ženama u vreme kada je zakon muškaraca jedini zakon koji se priznaje.“ I sama je napisala jedan epistolarni roman o njihovoj vezi, pod nazivom Lettres à une Connue (Pisma bivšoj poznanici). Iako nije uspela da nađe izdavača i kasnije ga je ocenila kao naivan i nespretan, roman je važan zbog toga što sadrži diskusiju o homoseksualnosti, koju Natalie Barney smatra prirodnom i poredi je sa albinizmom[13] „Moja homoseksaulnost nije greh, nije odluka i ne povređuje nikog.“
Novembra 1899. godine, Natalie Barney sreće pesnikinju Pauline Tarn, poznatiju pod pseudonimom Renée Vivien. Vivien se odmah zaljubila u Natalie, dok je Natalie ostala fascinirana njome tek kada je čula Vivien kako recituje jednu od svojih pesama[14]. Njihova ljubavna veza je za njih predstavljala i kreativnu razmenu koja ih je inspirisala da pišu. Barney je davala feminističku podlogu koju je Vivien razrađivala u svojoj poeziji. Usvojile su imaginaciju simbolista i konvencije dvorske ljubavi da bi opisale ljubav između žena i nalazile su primere heroina u istoriji. Sapfo je imala na njih posebno veliki uticaj. Učile su grčki da bi mogle da čitaju sčuvane fagmente njene poezije u originalu i obe su napisale po dramu o njenom životu[15].
Vivien je verovala u vernost, dok Natalie to nije želela da prihvati. Godine 1901., kada je Barney bila u poseti svojim roditeljima u Washingtonu, Vivien je prestala da odgovara na njena pisma. Barney je godinama pokušavala da je vrati. Pomirile su se tek 1904. godine, kada joj je Natalie poslala pesmu Je me souviens (Sećam se) o njihovoj ljubavnoj vezi. Posle pomirenja putovale su zajedno na Lezbos, gde su neko vreme živele srećno zajedno. Planirale su da osnuju pesničku školu za devojke, nalik na onu koju je Sapfo držala oko 2.500 godina ranije. Uskoro je, međutim, Vivien dobila pismo od svoje ljubavnice Hélène, baronice de Zuylen de Nyevelt i rešila je da ode u Konstantinopolj da raskine sa njom. Trebalo je da se Natalie i ona nađu u Parizu nakon toga, ali ostala je sa baronicom. Ovo je bio njihov konačni raskid.
U narednim godinama zdravlje Vivien se drastično pogoršalo. Colette, njena prijateljica i komšinica, je zabeležila da je Vivien puno pila, a potom ispirala usta parfemom da se ne bi osetio zadah alkohola, i da gotovo ništa nije jela.[16]. Na osnovu ovih navoda mnogi su kansije tumačili da je Vivien bila anoreksična, mada ova dijagnoza nije postojala za vreme njenog života. Vivien je, takođe, bila navučena na sedative, a 1908. godine je pokušala samoubistvo laudanumom. Naredne godine je umrla. Barney je pedeset godina kasnije pisala: „Nije mogla da bude spašena. Njen život je bio dugo amoubistvo. Sve se pretvaralo u prah i pepeo u njenim rukama.“
Godine 1900. Barney je objavila svoju prvu knjigu, zbirku pesama pod nazivom Quelques Portraits-Sonnets de Femmes (Neki portreti-soneti o ženama). U pesmama je koristila tradicionalnu francusku strofu (nije odobravala slobodnu strofu) i formalni, staromodni stil. Objavivši ih, Natalie je postala prva žena koje je otvoreno pisala o lezbejskoj ljubavi posle Sapfo. Njena majka je doprinela ilustracijama; slikala je žene kojima su pesme bile posvećene, nesvesna toga da slika ljubavnice ili bivše ljubavnice svoje ćerke.
Kritika je bila generalno pozitivna, međutim izbegavalo se pominjanje lezbejskih tema. U nekim kritikama pesme su čak i krivo pokazane, kao na primer u Wachington Mirror, koji je objavio da Barney „piše ode o muškim usnama i očima, i to ne kao početnica“[17]. Međutim, u žutoj štampi se pojavio naslov Sappho Sings in Washington (Sapfo peva u Washingtonu), koji je naveo njenog oca da kupi i uništi preostale primerke knjige, kao i štamparske ploče.[18]
Da bi izbegla očevo protivljenje, Barney je svoju sledeći knjigu Cinq petits dialogues grecs (Pet malih grčkih dijaloga) objavila pod pseudonimom Tryphé. Prvi dijalog je smešten u antičkoj Grčkoj i sadrži dugačak opis Sapfo, koja je „vernija svojoj nestalnosti, nego drugi svojoj vernosti“. Ostali dijalozi govore o prednosti paganizma nad hrišćanstvom.[19] Godine 1902. umire njen otac i ostavlja joj znatno bogatstvo. Time je bila oslobođena od potrebe da krije svoj identitet i više nije koristila pseudonime.
Je me souviens je objavljena 1910. posle smrti Vivien. Iste godine Barney je objavila Actes et entr’actes (Činovi i međučinovi), zbirku kratkih drama i pesama.
Barney nije shvatala svoju poeziju jednako ozbiljno kao Vivien; govorila je da joj je jedina ambicija da od svog života stvori poeziju.[20]. Njene predstave su izvođene jedino u njenom vrtu u amaterskoj produkciji i često im je nedostajala koherentnost radnje. Posle 1910. godine pisala je uglavnom samo epigrame i memoare, po kojima poznatija. Poslednja knjiga poezije Poems & Poemes:Autres Alliances pojavila se 1920. godine.
Barney je vodila salon – nedeljno okupljanje na kome se diskutovalo o književnosti, muzici, umetnosti i drugim temama - preko 60 godina. Njena namera je bila da da podršku spisateljicama, dok je istovremeno primala i najznačajnije muške pisce svog vremena.
Salon je nastao iz okupljanja koje je Barney držala u svojoj kući u Neuilly-sur-Seine u prvim godinama 1900-ih, koja su se sastojala od čitanja poezije, pozorišnih nastupa (u kojima je ponekad učestvovala Colette), a jednom je igrala i Mata Hari, koja je u vrt ujahala kako Lady Godiva na belom konju.[21]
Godine 1909. napustila je Neuilly i iznajmila pavillon u Rue Jacob, 20 u Quartier latin u Parizu, gde je držala salon do kasnih 1960-ih. U produžetku pavillona nalazio se vrt sa dorskim „Hramom prijateljstva“ u jednom uglu. Česti gosti u ovo vreme bili su Pierre Louÿs, Paul Claudel, Philippe Berthelot i prevodilac J. C. Mardrus.
Za vreme Prvog svetskog rata u salonu su se okupljali protivnici rata. Henri Barbusse je jednom čitao delove svog anti-ratnog romana Le Feu, a Barney je vodila Kongres žena za mir. Među posetiocima za vreme rata bili su i Oscar Milosz, Auguste Rodin i pesnik Alan Seeger, koji je tu dolazio na odsustva iz Legije stranaca do svoje smrti 1916.
Ranih 1920-ih Ezra Pound je bio čest gost i blizak prijatelj Natalie. Njih dvoje su planirali da daju finansijsko izdržavanje Paulu Valéryu i T. S. Eliotu, kako bi ovi mogli da prestanu da rade i da se posvete samo svom pisanju, međutim Valéry je našao drugog patrona, a Eliot je odbio grant. Pound je upoznao Natalie sa avangardnim kompozitorom George Antheilom, koji je u njenom salonu održao premijeru svoje Simfonije za pet instrumenata, kao i Prvi gudački kvartet, iako je Natalie naginjala više tradicionalnoj muzici.
Godine 1927. Barney je osnovala Académie des Femmes (Akademiju žena), kao odgovor na Francusku akademiju, koja u to vreme nije imala nijednu ženu u sastavu. Među članicama su se našle Colette, Gertrude Stein, Anna Wickham, Rachilde, Lucie Delarue-Mardrus, Mina Loy, Djuna Barnes i (posthumno) Renée Vivien. Akademija žena nije bila formalna organizacija. Čitanja su se održavala kao deo redovnog salonskog okupljanja petkom.
Drugi posetioci salona u toku 1920-ih bili su André Gide, Anatole France, Max Jacob, Louis Aragon i Jean Cocteau, zatim od pisaca na engleskom jeziku: Ford Madox Ford, W. Somerset Maugham, F. Scott Fitzgerald, Sinclair Lewis, Sherwood Anderson, Thornton Wilder, T. S. Eliot i William Carlos Williams, zatim, nemački pesnik Rainer Maria Rilke, bengalski pesnik Rabindranath Tagore, novinarka Janet Flanner, noinarka i aktivistkinja Nancy Cunard, onda Harry Crosby, Peggy Guggenheim, Mercedes de Acosta je dovela Gretu Garbo, Sylvia Beach, slikarka Tamara de Lempicka, Marie Laurencin i Isadora Duncan.
Godine 1929. Natalie je nacrtala dijagram za svoju knjigu Aventures de l’Esprit sa preko 100 imena ljudi koji su posetili njen salon. Prva polovina knjige sadrži sećanja na 13 muškaraca koji su dolazili u salon, a druga polovina je imala po jedno poglavlje posvećeno članicama Akademije žena. Izdavač, međutim, nije ispoštovao ovaj rodni balans na koricama knjige, gde su navedena 7 imena muškaraca, a zatim dodato: „... et quelques femmes. “ (... i neke žene.)
Od modernista koji su boravili u Parizu, Ernest Hemingway nikada nije posetio salon. James Joyce je dolazio par puta, ali nije bio zainteresovan. Marcel Proust nikada nije bio na okupljanjima petkom, ali je jednom bio u Rue Jacob 20 da bi razgovarao sa Natalie o lezbejskoj kulturi u sklopu istraživanja za „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Njegova poseta je bila više puta odlagana zbog njegog lošeg zdravlja, a kada se napokon desila, bio je isuviše nervozan da bi pokrnuo temu zbog koje je došao.[22]
Èparpillements (1910.) bila je njena prva zbirka pensées – bukvalno, misli. Ova književna forma bila je povezana sa francuskom salonskom kulturom u 17. veku. Natalie je pisala kratke pensées, koji su obično bili epigrami od jedne rečenice, poput „Ima više zlih ušiju nego zlih jezika.“ ili „Biti u braku znači ne biti ni sam, ni sa nekim.“
Njena književna karijera je dobila zamah kada je poslala primerak Èparpillements piscu, filozofu i kritičaru Remy de Gourmontu, koji je živeo povučeno od kada se oboleo od lupus vulgarisa. Bio je toliko impresioniran njenim radom da ju je pozvao na jedno od svojih subotnjih okupljanja na koja su dolazili uglavnom samo njegovi najbliži prijatelji. Ona je unela promenu u njegov život, navela ga je na večernje vožnje automobilom, večere u Rue Jacob, maskembale, čak i kratke vožnje Senom. Duge razgovore koje su vodili on je kasnije preveo u seriju pisama, objavljenu pod nazivom Mercure de France, u kojima nju oslovljava kao l’Amazone. Umro je 1915. godine, ali njen nadimak je ostao – čak i na grobnoj ploči je identifikovana kao „Amazonka Remya de Gourmonta“.
Barney je 1920. izdala Pensées d'une Amazone (Misli Amazonke), njen najotvoreniji politički rad. U prvom delu razvija feminističke i pacifističke teme, opisujući rat kao „nevoljno i kolektivno samoubistvu uvedeno od strane muškarava“. U ratu, kaže, „muškarci su očevi smrti, kao što su žene majke života: hrabro i bez izbora“. Epigramska forma otežava da se razume njeno stanovište; ideje su predstavljene samo da bi bile odbačene, a neke misli se kose sa drugima. Neki kritičari tumače da Natalie tvrdi da se agresija koja vodi do ratova vidi u svim muškim odnosima.
Drugi deo Pensées d'une Amazone sadrži istorijske spise o homoseksualnosti sa njenim komentarima. Pokrila je takođe i teme koje se tiču alkohola, prijateljstva, starosi, književnosti.
The One Who is Legion, or A.D.'s After-Life (1930.) je njena jedina knjiga napisana na engleskom i ujedno njen jedini roman. Knjigu je ilustrovala Romaine Brooks. Govori o osobi, poznatoj jedinko po inicijalima A.D., koja je izvršila samoubistvo i koja je vraćena u život kao hermafrodit. A.D. čita knjigu o svom životu. Knjiga u knjizi pod naslovom The Love-Lives of A.D. je zbirka himni, pesama i epigrama, vrlo sličnim drugim delima Natalie.
Natalie je praktikovala i zagovarala ono što bi se danas nazivalo poliamorijom. Još 1901. u Cinq petits dialogueq grecs ona piše u korist većeg broja veza i protiv ljubomore; u Èparpillements piše: „Ljudi su neverni onima koje vole da ne bi njihov šarm postao samo navika.“
Jednom je sastavila listu osoba, podeljenu u tri kolone: veze, polu-veze i avanture. Colette se našla na listi polu-veza, dok je, recimo, umetnica i buduća dizajnerka Eyre de Lanux, sa kojom je Natalie imala aferu u prekidima nekoliko godina, stavljena na listu avantura. Među vezama – odnosima koje je ona smatrala najvažnijim – našli su se Olive Custance, Renée Vivien, Elisabeth de Gramont, Romaine Brooks i Dolly Wilde. Od voih, tri najduže veze bile su sa de Gramont, Brooks i Wilde. Od 1927. ona je bila u sve tri veze istovremeno, što je prekinuto tek smrću Dolly Wilde. Njene kraće veze su se često razvijale u trajno prijateljstvo.
Elisabeth de Gramont, vojvotkinja od Clermont-Tonnerre, bila je spisateljica poznata po svojim memoarima. Vukući preklo od Henrija IV, odrasla je među aristokratijom. Gledala je na ovaj život privilegija i bogatstva sa žaljenjem i postala je poznata kao „crvena vojvotkinja“, zbog svoje podrške socijalizmu. Udala se i dobila je dve ćerke do 1910. kada sreće Natalie Barney. Njen muž je bio nasilan[23] i kasnije su se razveli. Godine 1918. ona i Natalie su potpisale bračni ugovor u kome potvrđuju da „nijedna zajednica neće biti jaka kao ova zajednica, nijedna veza tako nežna, nijedan odnos tako trajan.“[24]
De Gramont je prihvatila nemonogamnu vezu sa Natalie, uvek je pozivala i Romaine Brooks kada je pozivala Barney na odmor u selu. Njihova veza je trajala do smrti Elisabeth, 1954.
Najdužu vezu Natalie je imala sa američkom slikarkom Romaine Brooks, koju je sreča oko 1914. godine. Brooks je radila portrete, koji su bili prepoznatljivi po tamnoj paleti sive, crne i bele. Tokom 1920-ih radila je slikala je članice iz društvenog kruga Natalie, uključujući i samu Natalie i de Gramont.
Brooks je tolerisala ljubavne veze koje je Natalie imala, pa i sama je imala par, ali je bila ljubomorna kada bi nova ljubavnica postala ozbiljna. Obično bi samo napustila grad, ali je jednom postavila ultimatum da Natalie bira između nje i Dolly Wilde i Barney je popustila. Dok je bila odana Natalie, ipak nije želela da žive zajedno kao stalni par, mrzela je Pariz i prijatelje Natalie, kao i njena stalna druženja i želela je da bude sama. Da bi joj udovoljila, izgradile su letnju kuću sa dva odvojena krila, spojena samo trpezarijom. Brooks je putovala dosta po Evropi i provodila puno vremena u Italiji, bez Barney. Ostale su zajedno duže od 50 godina.
Dolly Wilde je bila bratanica Oscara Wildea i poslenja u porodici koja je nostila to prezime. Bila j epoznata po svojim oštroumnim primedbama, ali, za razliku od strica, nikada nije uspela da ih odštampa. Radila je kao prevoditeljka i često su je drugi izdržavali, među kojima i Natalie Barney, koju je srela 1927.
Kao i Vivien, Wilde je naginjala samodestrukciji. Puno je pila, bila je navučena na heroin i nekoliko puta je pokušala samoubistvo.
Godine 1939. otkriven joj je rak dojke i ona je odbila operaciju i podvrgla se alternativnim lečenjima. Naredne godine Drugi svetski rat ih je odvojio; otišla je iz Pariza u Englesku, dok je Barney otišla sa Brooks u Italiju. Umrla je 1941., ali razlog smrti nije razjašnjen – moguće je da je overdozirala.
Stavovi Natalie Barney u toku Drugog svetskog rata su kontroverzni. Godine 1937., Una, Lady Troubridge se žalila da je Barney „pričala puno nedoklepanih gluposti o tiraniji fašizma“[25] Barney je i sama bila delom Jevrejka i, pošto je provela rat u Italiji, rizikovala je da bude deportovana u koncentracioni logor – to je izbegla samo zahvaljujući tome što je pisala sestri da joj pošalje potvrdu da je krštena. Ipak, budući da se nalazila u Italiji i da nije imala drugih informacija o ratu, verovala je fašističkoj propagandi koje je Saveznike prikazivala kao agresore, pa je pro-fašizam delovao kao logičan izbor u skladu sa njenim pacifizmom. U neobjavljenim memoarima, koje je pisala za vreme rata, jasno se vidi njen pro-fašistički i antisemitistički stav. Čak je i citirala Hitlera sa odobravanjem.[26]
Moguće je da su antisemitistički savovi u njenim memoarima imali namenu da dokažu da nije Jevrejka[27], ali moguće je i da je bila pod uticajem antisemitističkog radijskog programa koji je vodio Ezra Pound.[28]. Ipak, pomogla je jevrejskom paru da pobegnu iz Italije[29]. Do kraja rata njene simpatije su se promenile i počela je da podržava Saveznike.
Letnja kuća koju su ona i Brooks izgradile – Villa Trait d’union, bila je uništena u bombardovanju. Posle rata Brooks je odbila da živi sa Barney u Parizu i ostala je u Italiji, ali su se često posećivale. Njihova veza je ostala monogamna do sredine 1950-ih, kada je Barney srela svoju poslednju novu ljubav, Janine Lahovary, ženu bivšeg rumunskog ambasadora. Lohovary je uspela da zadobije prijateljstvo Romaine Brooks, a Barney je uverila Brooks da je njihva veza na prvom mestu i funkcionisale su u stabilnom ljubavnom trouglu.
Natalie je od 1949. ponovo počela da drži salonska okupljanja, koja su privlačila mlade pisce, za koje je salon bio ujedno i deo istorije, kao i mesto gde se stiče književna reputacija. Truman Capote je bio neredovan gost skoro deset godina. Alice B. Toklas je redovno dolazila posle smrti Gertrude Stein. Petkom tokom 1960-ih su dolazile i Mary McCarthy i Marguerite Yourcenar, koja je 1980., osam godina po smrti Natalie, postala prva žena – članica Francuske akademije.
Kasnih 1960-ih Brooks se povukla i postala je paranoidna i depresivna. Odbijala je da vidi doktore, koje je Barney slala. Ljuta zbog prisustva Lohoveryjeve poslednjih godina, kada se nadala da će vreme provoditi sama sa Natalie, konačno je raskinula njihovu vezu. Barney je nastavila da joj piše, ali nije dobijala odgovore. Brooks je umrla decembra, 1970; a Natalie Barney 2. februara, 1972.
- Quelques portraits, sonnets de femmes, poèmes (1900)
- Cinq Petits dialogues grecs (sous le pseudonyme de Tryphê) (1902)
- Actes et entr' actes (1910)
- Éparpillements (1910)
- Je me souviens, roman (1910)
- Pensées d'une amazone ; Les sexes adverses, la guerre et le féminisme ; Choses de l'amour ; Pages prises au roman que je n'écrirai pas (1920)
- Poems et poèmes, autres alliances (1920)
- Aventures de l' esprit (1929)
- Nouvelles pensées de l'amazone (1939)
- Souvenirs indiscrets (1960)
- Un Panier de framboises (1979)
- Traits et portraits. Suivi de l'Amour défendu (1963)
- Poems & Poèmes: Autres Alliances (1920.) –dvojezična zbirka poezije
• The One Who Is Legion (1930.)
- ↑ Schenkar, Joan - Truly Wilde: The Unsettling Story of Dolly Wilde, Oscar’s Unusual Niece. , Basic Books, New York, 2000. ISBN 0-465-08772-8, str.161-181.
- ↑ Uloga Natalie Barney u romanima Idylle sapphique i The Well of Loneliness je obrađena kod Suzanne Rodriguez, Wild Heart: A Life: Natalie Clifford Barney and the Decadence of Literary Paris. New York: HarperCollins, 2002. ISBN 0-06-093780-7. str. 94-95. i 273-275. Što se tiče slave romana The Well of Loneliness pogledati članak: Ray Anne Lockard Brooks, Romaine Arhivirano 2009-07-13 na Wayback Machine-u na glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture
- ↑ Rodriguez, str. 18-19.
- ↑ Rodriguez, str. 31. Barney pominje ovaj slučaj u Advanture of the Mind, str. 31.
- ↑ Rodriguez, str. 30-31.
- ↑ Alice Pike Barney: Biography Arhivirano 2021-05-13 na Wayback Machine-u, Smithsonian American Art Museum
- ↑ Rodriguez, str.62.
- ↑ Rodriguez, str. 39.
- ↑ Rodriguez, str. 59-60. i 191.
- ↑ Rodriguez, str. 52.
- ↑ Rodriguez, 272.
- ↑ Rodriguez, 88-103
- ↑ Rodriguez, 95.
- ↑ Rodriguez, 105-106.
- ↑ Jay, Karla - The Amazon and the Page. Bloomington: Indiana University Press, 1988. ISBN 0-253-20476-3, str. 63. i 67.
- ↑ Colette 83-103.
- ↑ Wachington Mirror, 9. mart, 1901. Citirano u Rodriguez, 121.
- ↑ Rodriguez, 123
- ↑ Wickes, George - The Amazon of Letters. – New York: Putnam, 1976. ISBN 0-399-11864-0, str 50-52.
- ↑ Barney, A Perilous Advantage, str. 19.
- ↑ Schenkar, 144
- ↑ Rodriguez, 250-251
- ↑ Rodriguez, 196-199
- ↑ Francesco Rapazzini, „Elisabeth de Gramont, Natalie Barney’s „eternal mate“[mrtav link]“
- ↑ Souhami, Diana - The Trials of Radclyffe Hall. New York: Doubleday, 1999. ISBN 0-385-48941-2., str. 332.
- ↑ Livia, Anna - "The Trouble with Heroines: Natalie Clifford Barney and Anti-Semitism. " (1992) - Barney, A Perilous Advantage, 181-193., str 192-193.
- ↑ Livia (1992), 191. Rodriguez, 315, ovo naziva plauzibilnom teorijom.
- ↑ Rodriguez, 317
- ↑ Livia (1992), 192-193
- Jay, Karla (1988). The Amazon and the Page. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-20476-3.
- Rodriguez, Suzanne (2002). Wild Heart: A Life: Natalie Clifford Barney and the Decadence of Literary Paris. New York: HarperCollins. ISBN 0-06-093780-7.
- Souhami, Diana (2005). Wild Girls: Paris, Sappho, and Art: The Lives and Loves of Natalie Barney and Romaine Brooks. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-34324-8.
- Wickes, George (1976). The Amazon of Letters. New York: Putnam. ISBN 0-399-11864-0.
- „Alice Pike Barney: Biography”. Smithsonian American Art Museum. Arhivirano iz originala na datum 2021-05-13. Pristupljeno 2006-09-03.
- Barnes, Djuna; with an introduction by Susan Sniader Lanser (1992). Ladies Almanack. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-2280-4.
- Barney, Natalie Clifford; trans. John Spalding Gatton (1992). Adventures of the Mind. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-1178-2.
- Barney, Natalie Clifford; ed and trans. Anna Livia (1992). A Perilous Advantage: The Best of Natalie Clifford Barney. Norwich, VT: New Victoria Publishers Inc.. ISBN 0-934678-38-3.
- Benstock, Shari (1986). Women of the Left Bank: Paris, 1900–1940. Texas: University of Texas Press. ISBN 0-292-79040-6.
- Castle, Terry (2003). The Literature of Lesbianism. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-12510-0.
- Colette; Herma Briffault, trans. (2000). The Pure and the Impure. New York: New York Review of Books. ISBN 0-940322-48-X.
- Conley, John J. (2002). The Suspicion of Virtue: Women Philosophers in Neoclassical France.. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-4020-3.
- Conover, Anne (2001). Olga Rudge and Ezra Pound: "What Thou Lovest Well...". New Haven & London: Yale University Press. ISBN 0-300-08703-9.
- Delarue-Mardrus, Lucie; trans. Anna Livia (1995). The Angel and the Perverts. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-5098-2.
- Denkinger, Marc (1937). „Remy de Gourmont Critique”. PMLA 52 (4).
- Faderman, Lillian (1981). Surpassing the Love of Men. New York: William Morrow & Co.. ISBN 0-688-010396-6.
- Flanner, Janet (1979). Paris was Yesterday: 1925-1939. New York: Penguin. ISBN 0-14-005068-X.
- Hall, Radclyffe (1981). The Well of Loneliness. New York: Avon. str. 352. ISBN 0-380-54247-1.
- Haskell, Susan; Zora Martin Felton. „Record Unit 7473, Alice Pike Barney Papers, circa 1889-1995”. Smithsonian Institution Archives. Pristupljeno 2006-09-03.
- Inness, Sherrie A. (20. 10. 2005.). „Novel: Lesbian”. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Arhivirano iz originala na datum 2012-12-08. Pristupljeno 19. 09. 2006.
- Livia, Anna (1995). "Introduction: Lucie Delarue-Mardrus and the Phrenetic Harlequinade." In Delarue-Mardrus, 1-60.
- Livia, Anna (1992). "The Trouble with Heroines: Natalie Clifford Barney and Anti-Semitism." In Barney, A Perilous Advantage, 181-193.
- Lockard, Ray Anne (2002). „Brooks, Romaine”. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Arhivirano iz originala na datum 2009-07-13. Pristupljeno 21. 09. 2006.
- Love, Heather (Summer 2000). „Hard Times and Heartaches: Radclyffe Hall's The Well of Loneliness”. Journal of Lesbian Studies 4 (2): 115-128.
- Rapazzini, Francesco (Fall 2005). „Elisabeth de Gramont, Natalie Barney's 'eternal mate'”. South Central Review (Johns Hopkins University Press) 22 (3).[mrtav link]
- Schenkar, Joan (2000). Truly Wilde: The Unsettling Story of Dolly Wilde, Oscar's Unusual Niece. New York: Basic Books. ISBN 0-465-08772-8.
- Secrest, Meryle (1974). Between Me and Life: A Biography of Romaine Brooks. Garden City, NY: Doubleday. str. 275. ISBN 0-385-03469-5.
- Souhami, Diana (1999). The Trials of Radclyffe Hall. New York: Doubleday. ISBN 0-385-48941-2.
- Stimpson, Catharine R. (1981). „Zero Degree Deviancy: The Lesbian Novel in English”. Critical Inquiry 8 (2): 363-379.
- Weiss, Andrea (1995). Paris Was a Woman: Portraits From the Left Bank. San Francisco: Harper San Francisco. ISBN 0-06-251313-3 -153.
- The Natalie Barney website Arhivirano 2012-02-20 na Wayback Machine-u
- The Temple of Friendship at ruevisconti.com (francuski sa dosta slika)
