Polo
Polo (od tibetanskog pulu (lopta) je igra konjanika s loptom i štapom pomoću kojeg učesnici guraju malu drvenu loptu u protivnički gol, nastojeći da protivniku daju što više golova, a prime što manje.
Veruje se da je polo nastao još pre nove ere. u Persiji, odakle se širio na istok u Tibet, Indiju, Kinu, Koreju i Japan, a na zapad do današnjeg Istanbula. Stara persijska književnost obiluje opisima ove igre. Tako je u epskoj poemi Šah-name persijskog pesnika Firdusija (oko 950 – oko 1020) opisan jedan „međunarodni polo meč“ između Irana i Turana. Vremenom polo dobija obeležje sporta: igra se po utvrđenim pravilima, sa određenim brojem učesnika (4-8), na propisanim i uređenim terenima.
Igra je 1869. preneta iz Indije u Englesku, gde ubrzo posle prvog meča (1871) stiče popularnost. Godine 1874. osnovan je vodeći savez za polo u Velikoj Britaniji (The urlingham Polo Association), koji danas predstavlja Međunarodni polo-savez. Iz Velike Britanije širi se u evropske zemlje od Francuske i Španije do Rusije. U SAD je polo prvi put igran 1883., a savez za polo je osnovan 1890.
U igri učestvuju dve ekipe, svaka sa po četiri jahača. Teren (275 m h 180 m) je pokriven travom. Ako je ograđen može biti nešto manji (oko 160 m). Utakmica ima najviše 8 delova ili šukera (chukkers), svaki po 7,5 minuta između kojih je odmor od 3 minute u kojem se mogu uvesti sveži konji. Na polovini igre je odmor od 15 minuta. Najčešće meč traje 6 šukera (ukupno oko jedan sat).
Gol (vrata) su na sredini kraćih strana terena., obeležena stubovima sa rasponom od 7,5 metara.
Takmičari udaraju poltu štapom od bambusa, koji na donjem kraju, ima drvenu glavu u obliku deblje cigare, dužine 20 do 23 cm. Štap i glava ne čine pravi ugao i pri udaranju lopte manji ugao treba da je okrenut konju. Dužina i težina štapa zavise od telesne građe igrača, i dužina je obično od 122 do 147 cm, treba da je tolika da iz pravilno sedećeg položaja može dodirnuti zemlju. Gornji deo drške obložen je kožom i završava se kožnom omčom, koja se stavlja na ruku tako da visi na zglobu desne ruke.
Lopta je od vrbova korena, prečnika 8—8,5 cm, teška 125 do 130 grama. U toku igre dobro odmeren i izveden udarac može da pošalje loptu na udaljenost od 100 m.
Odelo jahača je triko-košulja sa kratkim rukavima, bele čakšire i čizme, tropski šešir sa uloškom od plute ili aluminijuma koji štiti od eventualnog udarca štapa ili lopte. Mamuze moraju biti bez točkića. Rukavice su obavezne. Igrač ima pravo na mali korbač, koji se drži u levoj ruci. Jahači nose štitnike za kolena.
Upotrebljava se „englesko“ sedlo težeg tipa za jahanje. Konj je zauzdan punom uzdom, sa viljuškom (martingal). Sve četiri konjske noge su bandažirane, kako bi se zaštitili najosetljiviji delovi cevanice od slučajnog udrca štapa ili lopte. Da konji ne bi mahanjem repa ometali udarac, repovi su im podvezani i uvučeni u kožne futrole. Danas se za polo najčešće koriste konji koji su proizvod punokrvne engleske i arapske rase i dobro građenih, čvrstih i zbijenih, omanjih kobila domaće rase. Konji treba da su dovoljno brzi, čvrste konstitucije, krotke naravi, inteligentni da uspešno prođu prethodnu obuku. Obuka traje 2. godine i više, pa je zato cena obučenih konja veoma visoka. Za takmičenje se uzimaju obično konji stari od 6 - 12 godina. Pre svake utakmice konji prolaze obavezan veterinarski pregled.
Utakmicu sude trojica sudija, od kojih su dvojica na konjima (po jedan za svaku polovinu igrališta), a odluke donose sporazumno. Ako terenske sudije nisu saglasne, odluku donosi vrhovni sudija koji se nalazi pored bočne linije terena ili na povišenoj tribini.
Osim na otvorenom, postoji varijanta pola u dvorani, i tada se tim sastoji od tri jahača.
Polo je najpopularniji u Argentini, Pakistanu, Engleskoj i SAD gde postoje i profesionalne lige. Polo je pet puta bio na programu Olimpijskih igara:Pariza 1900., London 1908, Antverpen 1920, Pariz 1924 i Berlin 1936.
