Vamba
| Vamba | |
|---|---|
|
| |
| Poreklo | |
| Porodica |
Vamba (umro 682) je bio vizigotski kralj u Hispaniji između 672. i 680. Sama reč „vamba“ znači „veliki stomak“ na gotskom i po svoj prilici je bio nadimak, a ne ime.[1]
Nakon Rekesvintove smrti, vizigotski presto je ostao bez vladara[nedostaje referenca]. Iako su se još od 633. godine vizigotski kraljevi birali, to jest, nisu na presto dolazili prema naslednom pravu, uvek je naslednik ili bio tesno vezan za samog monarha ili bi monarh pre svoje smrti već odredio svog naslednika. Međutim, kako Rekesvint nije uradio ni jedno ni drugo, po prvi put se desilo da treba zaista i da se primeni elektoralni sistem kako bi vizigotska kraljevina dobila monarha[2].
Julijan Toledski nam u svom delu „Istorija o kralju Vambi“ detaljeno opisuje dan kada je Vamba izglasan za kralja[2]. Samo što je Rekesvint bio sahranjen, ugledni ljudi i zvaničnici su počeli jednoglasno da viču da žele samo Vambu za novog kralja. Kad su ga našli, bacili su se na kolena pred njega moleći ga da prihvati presto, međutim, on je to odbio. Zatim je na scenu stupio jedan grof, jedan od visokih vojnih vođa, i rekao mu pretećim tonom da će ga ubiti ukoliko ne pristane da bude kralj. Vamba, pred ovakvim pretnjama, jedino što je mogao da uradi bilo je da pristane[2].
Nekoliko nedelja nakon krunisanja 672. godine, Vamba je morao da se suoči sa ustankom Hilderiha, upravnika Nima, koji je i sam pretendovao na presto. Hilderiha su podržali Gunhild, biskup iz Magelona, kao i velika grupa Jevreja koji su ustali protiv antsemitskih progona. Vamba je poslao Flavija Paula, hispanoromanskog vojvodu da uguši ustanak. Ali, kad je stigao u Narbon, Flavije Paul je otkazao poslušnost Vambi i i sam postao pobunjenik, a njegove trupe su ga proglasile kraljem. Uskoro su se dve pobunjeničke grupe udružile.
Flavije Paul je onda poslao izaslanike Baskima da ih nagovore na pobunu. To je nateralo Vambu da sam lično povede vojsku u zapadne Pirineje i da pokori Baske.
Nekoliko nedelja kasnije, pobunjeni Flavije Paul bio je krunisan zlatnom krunom koju je pokojni kralj Rekared poklonio crkvi u Đironi. Nakon toga, vizigotski gradovi u Galiji i u velikom delu severoistočne Hispanije prešli su na Paulovu stranu. Pobuna je dobijala sve više maha sa plemićima koji su se suprotstavljali Vambi, organizovali velike vojske koje su tukle kraljevsku vojsku na bojnom polju. U međuvremenu, jevrejske ustaničke grupe pobile su plemiće koji su bili lojalni kralju.
Kao odgovor, Vamba je krenuo u pohod na provincije Hispanija Tarakonensis i Narbonsku Galiju, gde je bio centar ustanka i u roku od nekoliko dana povratio većinu gradova koje su zauzeli ustanici.
Godine 673. Vamba je postavio opsadu tvrđave kod grada koji se danas zove Kolijur i koji je bio najvažnija strateška luka smeštena u najjužnijem delu Francuske. Ovom pobedom, pobunjenici su bili odsečeni od svojih saveznika, jevrejskih trgovaca i muslimanskih gusara.
Kada je Vamba krenuo na Narbon, Paul je postavio vojskovođu Vitimera da rukovodi odbranom, a on sam se povukao u Nim. Ali, Vambine snage su brzo osvojile Narbon, a potom i Nim 3. septembra 673. Paul se predao kao i druge pobunjeničke vođe, koji su bili izvedeni pred sud i osuđeni na skalpiranje i doživotni zatvor.
Kada je ustanak ugušen, Jevreji iz Narbona su bili iste godine prognani. Takođe je došlo i do zvaničnog proterivanja svih Jevreja koji nisu hteli da prime hrišćanstvo kao kazna zato što su podržali ustanak.
Zatim je usledio period mira, a Vamba je to iskoristio i obnovio rimske zidine oko Toleda (674). Takođe je utvrdio druge gradove, kao što su Ondarabija (Fuenterabija), malo selo u Baskiji na granici sa Francuskom.
Tokom svoje vladavine, Vamba je takođe podčinio Asture i Rukone (Lugone) i priključio ih novoj provinciji. Asturi i Rukoni su se borili protiv vizigotske dominacije još od 5. veka kad su Vizigoti stigli na Iberijsko poluostrvo.
Međutim, pojavili su se novi neprijatelji na vratima Vizigotskog carstva, Saraceni. Hronika Alfonsa III govori o napadu Saracena sa 270 brodova koji su svi do jednog bili spaljeni. S jedne strane, malo je verovatan napad ovih razmera, a s druge strane, ni jedan drugi izvor ga ne spominje. Međutim, sasvim je moguće da je bilo manjih saracenskih napada ovog tipa. Hronika iz 754. godine, koja daje detaljan opis Vambine vladavine, govori o tome kako su „Mavri već duže vreme napadali Andaluziju i uništavali mnoge gradove“.
Zakonici i dekreti iz tog doba potvrđuju da je mir i sigurnost kraljevine je bila sve uzdrmanija kako su saracenski napadi postajali sve češći. Vamba je na primr, izdao dekret kojim se naređuje da svi podanici kraljevstva, bez obzira na veru, pa čak i ako pripadaju sveštenstvu, moraju braniti zemlju od spoljnih napadača. Ovaj zakon je napravljen u cilju sprečavanja dezerterstva. Deo zakona glasi: „Jer, kad god neprijatelj napadne provincije našeg kraljevstva (...) mnogi koji žive na granici (...) nestanu...“ Ovaj tekst takođe dokazuje da su napadi bili i te kako česti.
Da je dezerterstvo bilo ozbiljan problem u Vizigotskoj kraljevini govori drugi Vambin proglas kojim se oslobađaju robovi kako bi se popunili vojni redovi. Ovo takođe govori o slabom odzivu dobrovoljaca među Hispanorimljanima koji su činili glavninu stanovništva kojim su vladali vizigotski plemići.
Tokom građanskog rata koji je delimično izazvan pokušajima da se uvedu reforme u strukturu vojske, Vamba je bio otrovan u Pamplijegi, mestu blizu Burgosa, po Erviginoj naredbi. Ova zavera je izvršena uz pomoć Julijana Toledskog, koji je nakon toga postao duhovni vođa vizigotske crkve u znak zahvalnosti za svoje zasluge. Međutim, Julijan je sačuvao sećanje na Vambu napisavši knjigu „Istorija kralja Vambe“ (lat. Historia Wambae regís).
Od Vambine smrti pa do potpune propasti Vizigotskog kraljevstva 711. godine, kraljevstvo su potresali unutrašnji sukobi i borbe za vlast.
- Charles Julian Bishko, "Portuguese Pactual Monasticism in the Eleventh Century: The Case of São Salvador De Vacariça," Estudos de História de Portugal: Homenagen a A.H. de Oliveira Margues (Lisbon: Editorial Estampa, 1982).
- Henry Bradley, The Goths: from the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain, chapter 33. Second edition, 1883, New York: G.P. Putnam's Sons.
- Julian of Toledo, Historia Wambae regís, in Mon. Ger. Hist., Scriptores rerum Merovingicarum, V, 486-535; and cf. Dahn, Könige der Germanen, V, 207-212; 217-18; R. Altamira, Cambridge Medieval History, II, 179.
- Charles Morris, Historical Tales, the Romance of Reality: Spanish. 1898, Philadelphia: J.B. Lippincott Company.
| Prethodnik: Rekesvint |
Vizigotski kralj (672—680) |
Nasljednik: Ervig |
