Vladimir Jovanović

	Vladimir Jovanović
Biografija
Datum rođenja	28. 9. 1833.
Mesto rođenja	Šabac ( Kneževina Srbija)
Datum smrti	3. 3. 1922. (dob: 88)
Mesto smrti	Beograd ( Kraljevina Jugoslavija)
Državljanstvo	Srbije
Narodnost	srpska
Veroispovest	pravoslavna
Politička partija	Liberalna stranka
Supružnik	Jelena Jovanović rođ. M. Marinković
Potomstvo	Slobodan Jovanović, Pravda M. Ristić, rođ. Jovanović
Diploma sa	Beogradski Licej
Profesija	političar, profesor Političke ekonomije
Mandat(i)
ministar finansija
24. april 1876. godine — 21. oktobar 1880. godine
Prethodnik	Milovan Janković
Naslednik	Ilija Margetić, Čedomilj Mijatović
	uredi

Vladimir Jovanović (28. septembar 1833. — 3. mart 1922.) je bio ministar finansija, potpredsednik Državnog saveta, član Senata (Gornjeg doma), profesor Političke ekonomije na Velikoj školi, ideolog Liberalna stranke, ekonomista, političar, novinar, predsednik Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije

Biografija

Rođen je u Šapcu 28. septembra 1833. godine od oca Ilije Jovanovića, ćurčije i majke Anđelije Spužić koja je bila ćerka Ostoje Spuža, Karađorđevog vojvode.

Školovao se u Šapcu, Beogradu, gde je završio Licej, i Nemačkoj, gde je studirao agronomiju. Ekonomske nauke učio je po poznatom profesoru Vilhelmu Rošeru, pripadniku nemačke istorijske škole.

Po povratku u Srbiju 1856. godine, uključuje se u liberalni krug, kome pripadaju i Jevrem Grujić, Milovan Janković, Jovan Belimarković, Alimpije Vasiljević, Ranko Alimpić i drugi.

Na Svetoandrejskoj skupštini, Jovanović je bio pomoćnik sekretara Grujića i Jovana Ilića.

Po povratku Obrenovića, Vladimir je postao sekretar Ministarstva finansija i, zatim, urednik zvaničnih Srpskih novina. Liberalima je smetao Milošev patrijarhalni način vladanja, ali su verovali u naslednika, kneza Mihaila. Ipak, Jovanovića uskoro knjaz Miloš proteruje iz zemlje. Pošto je Kodža Miloš umro, Vladimir se krajem 1860. vraća u Srbiju i opet ulazi u politiku. Formirao je list Narodna skupština, koji je ubrzo ugušen.

Zbog sukoba sa Turcima oko gradova 1862. godine, provodi u Engleskoj pola godine 1862/63, radi pridobijanja tamošnje publike za srpsku stvar. Po povratku u zemlju predaje ekonomske predmete na Velikoj školi ("političku ekonomiju, financije i političku aritmetiku"). Na skupu Društva srpske slovesnosti januara 1864. došao je u sukob sa ministrom Kostom Cukićem i ostao bez katedre, a sledeće dve godine proveo je u Švajcarskoj i još šest uglavnom u Novom Sadu. Tamo se najviše bavio novinarstvom, žestoko kritikujući režim kneza Mihaila. Sa Svetozarom Miletićem uređivao je „Zastavu“. Tokom putovanja upoznao je Gledstona, Macinija, Hercena, Bakunjina, Košuta i druge slavne ličnosti.

Oženio se na sv. Jovana, januara 1868. godine Jelenom (rođ. 1850), ćerkom Aleksandre i Maksima Marinkovića, trgovca iz Novog Sada. Dobio je sina Slobodana Jovanovića 3. decembra 1869. godine, a ćerku Pravdu juna 1871. godine. Ova imena su tada prvi put zabeležena kod Srba. Bio je to način da iskaže svoje liberalno opredeljenje. Slobodan Jovanović je bio jedan od najumnijih Srba svoga vremena i predsednik Srpske kraljevske akademije.

Jedan je od osnivača Ujedinjene omladine srpske, udruženja osnovanog radi buđenja srpske nacionalne ideje. Po ubistvu kneza Mihaila, suđeno mu je u Pešti za učešće u zaveri, ali je oslobođen usled nedostatka dokaza. U Omladini oko 1870. dolazi do sukoba između Vladimira i Svetozara Markovića, tj. liberala i socijalista, i udruženje se gasi.

Vraća se u Srbiju 1872. godine, pokreće list Budućnost i radi poslove sekretara u više ministarstava.

Od sredine 1872. Vladimir Jovanović sa porodicom živi u Beogradu, gde 1875. postaje član Narodne skupštine. Aprila 1876. godine postaje ministar finansija u vladi čiji je zadatak oslobodilački rat s Turcima. Kredit u inostranstvu nije bilo moguće dobiti, pa su preostali prinudni zajam u zemlji i rekvizicije. Drugi rat 1877/78. finansirala je Rusija, koja je i sama zaratila sa Turskom, pa je sve išlo mnogo lakše. Gubi mesto ministra kada predlaže porez na trgovce, kako bi isplatio ratne dugove. Ministar je kratko i 1880, a cela liberalska vlada pada na pitanju trgovinskog ugovora sa Austrougarskom.

Žestok je kritičar sledeće, naprednjačke vlade. Uzastopno je biran za predsednika Srpskog učenog društva, ali nije izabran u Akademiju nauka kada je formirana 1886. godine. Počasni član Srpske kraljevske akademije postao je 10. februara 1892.

Posle abdikacije kralja Milana 1889. dugogodišnji je član Državnog saveta. Umro je 3. marta 1922. u Beogradu, dočekavši svoj ideal – ujedinjeno Srpstvo.

Jedna ulica u samom centru grada Šapca nosi njegovo ime kao sećanje na ovog znamenitog rođenog Šapčanina.

Ideje

Za liberalnu grupu kojoj je pripadao, ali i ponajviše za Vladmira Jovanovića osnovne tačke programa svodile su se na sveto trojstvo nauke, slobode i nacije.

Nauka je davala, kako je verovao Vladimir, kritički instrumentarijum kojim će se analizirati postojeće institucije i pokazati sva njihova slabost i neutemeljenost u razumu. Liberali su bili pravi zastupnici prosvetiteljskog racionalizma i uverenja u veliku spoznajnu snagu razuma u proninicanju svih, pa i najsuptilnijih pitanja kao što su ona verska ili moralna. Tako su težili ne samo da naučno dokažu nevaljalost političkog poretka u Srbiji, već i da konstruišu drugi, koji bi bio zasnovan na poslednjim dostignućima nauke, a ona je, verovali su, govorila u prilog slobode. Tako Vladimir kaže: “Jednakost u slobodi, ili slobodu jednaku za sve i za svakoga, nauka osveštava kao osnovno načelo u prirodnome zakonu društva”. Očigledno je da je Vladimirovo shvatanje o nauci bilo znatno drugačije od savremenog i da se tada nije radilo o nauci u strogom smislu, već o izjednačavanju sopstvene političke filozofije sa naukom. Izgleda da mu je nedovoljnom izgledala odbrana liberalnih principa klasičnim argumentima, pa je tražio neko jače ili uverljivije sredstvo. Ako, dakle, nauka nešto kaže, onda spora više ne može biti.

Savremenom liberalizmu, posle neuspeha konstruktivističkih pokušaja tokom poslednja dva veka istorije, nije blisko veliko Jovanovićevo poverenje u snagu razuma i iz toga izvedenu ideju da je moguće i dobro zasnovati društvene i državne institucije na razumu i grandioznim shemama. Više poverenja ima se u uglavnom spontani, organski razvoj institucija, zasnovan na decentralizovanoj aktivnosti ljudi i selekciji institucija na “tržišan” način.

Sloboda je za Jovanovića bila najviši ideal i vrednost i temelj individualnog i društvenog života. “Svako stanje koje je protivno slobodi, u kome oni što se nalaze u društvu ne bi smeli da izraze svoju sopstvenu prirodu, da razviju svoj um, svoju savest i svoju volju, bilo bi odricanje prava i dužnosti što se izvode iz same prirode čoveka i društva, i što su jednaki za sve ljude i narode”. Svaki čovek je, po rođenju i jednakom pravu, sposoban da uživa slobodu i brine se o sebi, svom razvoju i svojoj budućnosti. Slobode su one klasične političke - pravo na život, imovinu, mišljenje i izražavanje mišljenja (i slobodu štampe), udruživanje, kretanje, glasanje i slično.

Jednakost je Jovanović takođe shvatao na klasičan način – kao jednakost u slobodi. Kako je sam rekao, zalagao se za “jednakost u slobodi, što se i pravda zove”, verujući da “jednakost u društvu samo se slobodom opredeljuje”. Time se, u stvari, založio za shvatanje da jednakost označava jednakost pred zakonom, a ne jednakost dohodaka ili imovine, kako su uveravali socijalisti.

Nacionalno pitanje jako je priraslo srcu Vladimira Jovanovića. Bio je dobar Srbin i jedan od najvećih rodoljuba svoga vremena. Za njega nije bilo dileme da li mogu zajedno da idu snažni nacionalni osećaji i zalaganje za liberalne ideje. Verovao je da se u prvom slučaju radi o borbi za spoljašnju slobodu, a u drugom za unutrašnju i da protivrečje ne postoji. Bio je to liberalni mancinijevski nacionalizam, zasnovan na načelu pravedne borbe za nacionalno oslobođenje, a bez imperijalističkih namera prema drugima. “Narodnost je večna ljubav za slobodu i za pravo i za napredak... ona je uzor čovečanskog usavršavanja u svom rodu i bratske jednakosti među ljudima” i “etapa u priblizavanju svetskom bratstvu”, propovedao je Vladimir.

Srpski narod bio je za Vladimira oličenje svega najboljeg, jedna idealizacija koja teško da je imala utemeljenje u stvarnosti. Srbenda ljubi slobodu i prosvetu, traži da državna uprava bude što prostija i jevtinija, želi da svoj hleb jede u znoju lica svog i da bude u skladu sa samim sobom i svetom, uzdiže duh narodni i divi se slavi predaka, ne smeće s uma braću koja cvile pod tuđinskim ropstvom, bori se za slobodu i jednakost... Kako reče Slobodan Jovanović za oca, “ta je slika imala biti dokaz da Srbi imaju uslova za svoju vlastitu kulturu i za slobodan politički život”. Verovao je da je patriotizam velika duhovna snaga, koja se samo političkim slobodama može probuditi. “On je toliko polagao na patriotizam i junaštvo srpskoga naroda, da se neki put činilo da on više živi u narodnim pesmama nego u stvarnosti”. Otuda i njegov veliki angažman u Omladini i kasnije učešće u ratnoj vladi.

Određenu protivrečnost između idealizovane slike srpskog naroda i njegovog stvarnog izgleda tih decenija Vladimir je objašnjavao izvesnim manjkom znanja. Stoga je na liberalnom barjaku reč prosveta bila ispisana zlatnim slovima. Kada se srpski narod obrazuje, tada će do punog izražaja doći sve njegove prirodne, kulturne i političke (patrijarhalne) vrline.

Zanimljiv je jedan Jovanovićev razgovor sa knezom Mihailom, ne samo kao slika njihovog odnosa, već i ideja o političkim prilikama u Srbiji. Vladimir je razlagao kako je narodu potrebna politička sloboda, uključujući i opoziciju i slobodu štampe, i kako jedino ona može doneti toliko potreban napredak. Mihailo je video stvari sasvim drugačije: tvrdio je da se jednoj skuprštini sastavljenoj od nepismenih seljaka ne može dati vlast kao engleskom parlamentu i da se šačici srpskih intelektualaca, nabrojao ih je dvanaest, ne sme prilagođavati politički sistem zemlje. Uveravao je Vladimira i da Srbija nema vremena da čeka da prosveta prosvetli narod, u skladu sa liberalnim planovima, već da je potrebna snažna, pametna i brižna centralna uprava. Bila je to klasična rasprava između konzervativca i liberala u nerazvijenoj zemlji.

Kako je rekao Vladimirov sin Slobodan, idealizam Vladimirov i njegovih istomišljenika bio je veliki i patio je od manjka realizma. Činilo im se da je zaista moguće sve ono što je njihovo rezonovanje, uz pomoć “nauke”, pokazalo za tačno. Zanemarivali su postojeće znatne prepreke, odnosno umanjivali njihov domašaj. I zaista, čitanje tekstova Vladimira Jovanovića donosi osećaj prevelikog doktrinarstva, osećaj jedne sheme koja ima malo života u sebi i kroz koju poprilično duva i na teorijskom planu.

Vladimir je bio demokrata. Često je govorio i pisao, oslanjajući sa prevashodno na Milovu Predstavničku vladu, o potrebi da svaka vlast bude zasnovana na opštoj narodnoj volji. Prednost je davao republikanskom uređenju, ali je prihvatao i ustavno monarhijsko. Srbija bi trebalo, po Jovanoviću, da postane “strogo ustavna i demokratijsko-predstavnička država, u kojoj bi prava i dužnosti, sloboda i odgovornost, nauka i pravda za sve i za svakoga bili jednako ujamčeni”. Ipak, liberali su, mada Vladimir u manjoj meri, bili više slobodnjaci nego demokrate. Verovali su da bi narod ipak trebalo da vodi inteligencija. Vladimiru je veliki uzor bio britanski parlamentarizam, gde vlada demokratija, ali i gde gornji dom umerava preterivanja donjeg i pruža priliku višim slojevima da, u opštem interesu, utiču na poslove.

Vladimir Jovanović je formulisao politički program liberalne stranke, koji je istovremeno bio i njegov:

Nacionalna suverenost, a na osnovu narodnog “prava da slobodno i nezavisno određuje sebe i svoju sudbu” i da ne trpi “strano mešanje” “u domaće odnose i poslove”.
Ustavnost, kao “slobodan izraz narodne volje” izražen kroz slobodno izabranu narodnu skupštinu.
Ustavna monarhija, ne kao izraz najboljeg državnog uređenja već kao slobodan izbor naroda na Svetoandrejskoj skupštini.
Ministarska odgovornost pred narodnom skupštinom, kao jemstvo političke slobode.
Sloboda štampe, kao uslov političkih sloboda i liberalnih reformi.
Poresko i budžetsko pravo narodne skupštine, kao jako sredstvo ograničavanja svake vlasti od strane skupštine.
Jamčenje lične, religiozne, ekonomske i političke slobode, “kao osnove naprednog fizičkog, umnog i moralnog razvitka narodnog”.
Rad za opšte dobro, radi postizanja “državnog jedinstva i javnog reda”.
Pozitivna spoljna politika, zasnovana na “bratskoj uzajamnosti među narodima” i usmerena na sticanje simpatija za srpski narod.

Vladimir Jovanović bio je pod uticajem ideja francuske revolucije i francuskih pisaca liberalne orijentacije (Monteskje, Konstan, Tokvil, Bastija), ali i, još više, engleskih mislilaca, pre svega Mila i Spensera. Na njega je puno u praktičnijem, političkom angažmanu uticao italijanski revolucionarni nacionalista Macini.

Vladimir je bio načelan čovek. Borio se na više frontova – za političke slobode, za nacionalnu ideju, za prosvetu naroda, za demokratiju, za štednju i unapređenje ekonomije. Iako u praktičnom radu nije imao puno uspeha, ostaje zapamćen kao glavni ideolog liberalne struje svoga vremena.

Glavno delo mu je Politički rečnik, čiji je samo prvi deo (odrednice A-D) objavljen 1872. godine. Napisao je i veći broj radova o nacionalnom pitanju, ekonomiji i finansijama, poljskoj privredi i slično. U njegovoj zaostavštini ostalo je u rukopisu obimno memoarsko delo Uspomene, koje je objavljeno 1989. godine.

Meteorološki rad

Vladimir Jovanović je jedno vreme bio upravnik Topčiderske ekonomije. Zahvaljujući njemu u Ekonomiji je 1858. godine instalirana meteorološka stanica, koja je radila u okviru tek uspostavljene mreže meteoroloških stanica Srbije Vladimira Jakšića. Mnogo se zainteresovao za meteorološku problematiku pa je napisao i prvi domaći meteorološki udžbenik, pod nazivom „Klimatologija“. Objavljen je 1863. godine kao prvi prilog XVII sveske „Glasnika Društva srbske slovesnosti“ - ima 182 stranice.

Galerija

Slobodan Jovanović, sin Vladimira Jovanovića.
Vladimir M. Jovanović, ugledni pesnik, sestrić V. Jovanovića

U popularnoj kulturi

Vladimir Jovanović se pojavljuje kao jedan od likova u TV-seriji Svetozar Marković gde ga je tumačio Petar Kralj.

Literatura

Slobodan Jovanović: Iz istorije i književnosti II, Sabrana dela tom 12, 887 strana, Beograd. 1991. ISBN 978-86-13-00435-6.
Boško Mijatović: Vladimir Jovanović: nepokolebljivi liberal [1] Arhivirano 2016-03-02 na Wayback Machine-u

Povezano

Spoljašnje veze