Википедија

Сугласник

Сугласник (такође и консонант) у фонетици назив је за глас који се ствара затварањем једног дела говорног тракта тако да ваздушна струја не пролази слободно од плућа до усана.

У фонолошком смислу појам сугласник се често користи за неслоготворне гласове или за полусамогласнике, тј. гласове које се фонетички сматрају самогласницима, али се понашају као сугласници у неком одређеном језику.

Сугласници у српском језику су:

  • б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, р, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш

Подела сугласника према звучности

уреди

Сугласници се према звучности деле на:

  • звучни: Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ
  • безвучни: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц
  • сонанти: М, В, Р, Л, Н, Љ, Њ, Ј (при њиховом изговору, као и при изговору самогласника, гласнице трепере, али се ипак ствара нека препрека. Ови гласови се називају гласници или сонанти.)

Подела сугласника према месту изговора (творбе)

уреди

Сугласници се према месту изговора (творбе) деле на:

Подела сугласника према начину изговора (творбе)

уреди

Сугласници се према начину изговора (творбе) деле на:

  • праскави: Бесни Консонанти Праскају, Траже Дубоке Гласове.
  • сливени: Царева Ћерка Ђакона Части Џемом.
  • струјни: Зечеви Скупљају Жирове, Шишарке, Флауте, Хлеб.
  • носни: Наш Магарац Њаче.
  • бочни: Лепа Љубав.
  • треперни: било која реч на Р.
  • полувокали: Врабац Једе.

Етимолотија

уреди

Енглеска реч consonant потиче од латинског cōnsonant-, од cōnsonāns 'звучи заједно', калка грчког σύμφωνον sýmphōnon (множина sýmphōna, σύμφωνα).[1][2]

Дионисије Трачанин назива сугласнике sýmphōna (σύμφωνα 'звучи са') јер се у грчком могу изговорити само са самогласником.[а] Он их дели у две поткатегорије: hēmíphōna (ἡμίφωνα које су 'полузвучне',[4] оне које су континуирани,[б] и áphōna (ἄφωνος 'незвучан'),[5] који одговарају плозивима.[в]

Сугласнички звуци и сугласничка слова

уреди

Реч сугласник може се користити двосмислено за гласове говора и за слова абецеде која се користе за њихово писање. На енглеском, ова слова су сугласници B, C, D, F, G, J, K, L, M, N, P, Q, S, T, V, X, Z и често H, R, W, Y.

У енглеској ортографији, слова H, R, W, Y и диграф GH се користе и за сугласнике и за самогласнике. На пример, слово Y означава сугласник/полуглас /j/ у речи yoke, самогласник /ɪ/ у myth, самогласник /i/ у funny, дифтонг /aɪ/ на sky и формира неколико диграфа за друге дифтонге, као што су рецимо say, boy, key. Слично, R обично означава или модификује самогласник у неротичним акцентима.

Сугласници наспрам самогласника

уреди

Сугласници и самогласници одговарају различитим деловима слога: Најзвучнији део слога (тј. део који је најлакше певати), који се зове слоговни врх или језгро, обично је самогласник, док су мање звучне маргине (зване почетак и кода) су типично сугласници. Такви слогови могу бити скраћени ЦВ, В и ЦВЦ, где Ц означава сугласник, а В означава самогласник. Може се тврдити да је ово једини образац који се налази у већини светских језика, а можда и примарни образац у свима њима. Међутим, разлика између сугласника и самогласника није увек јасна: у многим светским језицима постоје слоговни сугласници и неслоговни самогласници.

Једно мутно подручје је у сегментима који се различито називају полусамогласници, полусугласници или клизачи. На једној страни се налазе сегменти налик самогласницима који сами по себи нису слоговни, већ формирају дифтонге као део језгра слога, као i у енглеском boil [ˈbɔɪ̯l]. С друге стране, постоје апроксиманти који се понашају као сугласници у формирању почетака слога, али су артикулисани у знатној мери као самогласници, као y у енглеској речи yes [ˈjɛs]. Неки фонолози их моделују као да су у основи самогласник /i/, тако да би енглеска реч bit фонемски била /bit/, beet би била /bii̯t/, а yield би фонемски била /i̯ii̯ld/. Исто тако, foot би било /fut/, food би била /fuu̯d/, wood би било /u̯ud/, а wooed би било /u̯uu̯d/. Међутим, постоји (можда алофонска) разлика у артикулацији између ових сегмената, при чему [j] у [ˈjɛs] yes и [ˈjiʲld] yield и [w] од [ˈwuʷd] wooed имају више сужења и одређеније место артикулација од [ɪ] у [ˈbɔɪ̯l] boil или [ˈbɪt] bit или [ʊ] из [ˈfʊt] foot.

Примери

уреди

Недавно изумрли убихски језик имао је само 2 или 3 самогласника али 84 сугласника;[6] таски језик има 87 сугласника према једној анализи, 164 према другој, плус неких 30 самогласника и тонова.[7] Типови сугласника који се користе у разним језицима нису универзални. На пример, скоро свим аустралијским језицима недостају фрикативи; великом проценту светских језика недостају звучне стопе као што су /b/, /d/, /ɡ/ као фонеме, иако се могу појавити фонетски. Већина језика, међутим, укључује један или више фрикатива, при чему је /s/ најчешћи, и течни сугласник или два, при чему је /l/ најчешће. Апроксимант /w/ је такође широко распрострањен, и практично сви језици имају један или више назала, иако врло мали број њих, као што је централни дијалект ротокаског језика, немају ни толико. Овај потоњи језик има најмањи број сугласника на свету, са само шест.

Чести случајеви

уреди

Најчешћи сугласници у ротичном америчком енглеском (то јест, они који се најчешће појављују током говора) су /n, ɹ, t/. (/ɹ/ је мање уобичајен у неротичким акцентима.)[8] Најчешћи сугласник у многим другим језицима је /p/.[9]

Најуниверзалнији сугласници широм света (односно они који се појављују у скоро свим језицима) су три безвучна заустављања /p/, /t/, /k/ и два назална /m/, /n/. Међутим, чак ни ових уобичајених пет није потпуно универзално. На неколико језика у близини пустиње Сахаре, укључујући арапски, немају /p/. Неколико језика Северне Америке, као што је мохошки, немају обе лабијале /p/ и /m/. Вичитском језику Оклахоме и неким западноафричким језицима, као што је ијоски, недостаје сугласник /n/ на фонемском нивоу, али га користе фонетски, као алофон другог сугласника (од /l/ у случају ијоског, и од /ɾ/ у вичитском). Неколико језика на острву Бугенвил и око Пјуџет Саунда, као што је макаски, немају у потпуности оба назала [m] и [n], осим у специјалним регистрима говора као што је говор беба. 'Језику кликања' Нǁнг недостаје /t/,[г] а колоквијалном самоанском недостају оба алвеолара, /t/ и /n/.[д] Упркос 80-ак сугласника убихског, недостаје му обични веларски /k/ у домаћим речима, као и сродном адишким и кабардијским језицима. Постоји неколико упадљивих изузетака, као што су шавантски и тахићански језик — који немају никакве дорзални сугласнике — скоро сви други језици имају бар један веларни сугласник: већина од неколико језика који немају једноставно /k/ (тј. звук који се генерално изговара [k]) имају сугласник који је веома сличан.[ђ] На пример, просторна карактеристика северозападне обале Пацифика је да је историјски *к постало палатализовано у многим језицима, тако да је санички, на пример, имао /tʃ/ и /kʷ/, али не и обично /k/;[10][11] Слично томе, историјски *к у језицима северозападног Кавказа постало је палатализован у /kʲ/ у изумрлом убихском и у /tʃ/ у већини черкеских дијалеката.[12]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Dionysius Thrax:
    σύμφωνα δὲ τὰ λοιπὰ ἑπτακαίδεκα· β γ δ ζ θ κ λ μ ν ξ π ρ σ τ φ χ ψ. σύμφωνα δὲ +λέγονται+, ὅτι αὐτὰ μὲν καθ᾽ ἑαυτὰ φωνὴν οὐκ ἔχει, συντασσόμενα δὲ μετὰ τῶν φωνηέντων φωνὴν ἀποτελεῖ.
    The remaining seventeen are consonants: b, g, d, z, th, k, l, m, n, x, p, r, s, t, ph, ch, ps. They are called 'sounded with' because they do not have a sound on their own, but, when arranged with vowels, they produce a sound.[3]
  2. ^ Dionysius Thrax:
    τούτων ἡμίφωνα μέν ἐστιν ὀκτώ· ζ ξ ψ λ μ ν ρ σ. ἡμίφωνα δὲ λέγεται, ὅτι παρ᾽ ὅσον ἧττον τῶν φωνηέντων εὔφωνα καθέστηκεν ἔν τε τοῖς μυγμοῖς καὶ σιγμοῖς.
    Of these, eight are half-sounded: z, x, ps, l, m, n, r, s. They are called 'half-sounded' because, though a little weaker than the vowels, they are still harmonious [well-sounding] in their moaning and hissing.[3]
  3. ^ Dionysius Thrax:
    ἄφωνα δέ ἐστιν ἐννέα· β γ δ κ π τ θ φ χ. ἄφωνα δὲ λέγεται, ὅτι μᾶλλον τῶν ἄλλων ἐστὶν κακόφωνα, ὥσπερ ἄφωνον λέγομεν τὸν τραγωιδὸν τὸν κακόφωνον.
    Nine are unsounded: b, g, d, k, p, t, th, ph, ch. They are called 'unsounded' because, more than the others, they are discordant [ill-sounding], just as we call the ill-sounding tragedist 'unsounded'.[3]
  4. ^ Nǀu has /ts/ instead. Hawaiian is often said to lack /t/, but it actually has a consonant that varies between [t] and [k].
  5. ^ Samoan words written with the letters t and n pronounce them as [k] and [ŋ] except in formal speech. However, Samoan does have another alveolar consonant, /l/.
  6. ^ The Niʻihau–Kauaʻi dialect of Hawaiian is often said to have no [k], but as in other dialects of Hawaiian it has a consonant that varies between [t] and [k].

Референце

уреди
  1. ^ σύμφωνος. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project
  2. ^ Robert K. Barnhart, ed., Chambers Dictionary of Etymology, Previously published as The Barnhart Dictionary of Etymology, originally ©1988 The H.W. Wilson Company; Edinburgh, reprinted 2001: Chambers Harrap Publishers Ltd., p. 210.
  3. ^ а б в Dionysius Thrax. τέχνη γραμματική (Art of Grammar), ς´ περὶ στοιχείου (6. On the Sound)
  4. ^ ἡμίφωνος in Liddell and Scott
  5. ^ ἄφωνος in Liddell and Scott
  6. ^ Georges Dumézil and Tevfik Esenç, 1975, Le verbe oubykh: études descriptives et comparatives. Adrien Maisonneuve: Paris.
  7. ^ Naumann, Christfied (2008). "The Consonantal System of West !Xoon". 3rd International Symposium on Khoisan Languages and Linguistics. Riezlern.
  8. ^ The most common sounds in spoken English The Language Nerds.
  9. ^ „World Language Statistics and Facts”. www.vistawide.com. Архивирано из оригинала 2019-01-14. г. Приступљено 2019-01-13. 
  10. ^ Ian Maddieson and Sandra Ferrari Disner, 1984, Patterns of Sounds. Cambridge University Press
  11. ^ „The World Atlas of Language Structures Online: Absence of Common Consonants”. Архивирано из оригинала 2009-06-01. г. Приступљено 2008-10-28. 
  12. ^ Viacheslav A. Chirikba, 1996, Common West Caucasian: the reconstruction of its phonological system and parts of its lexicon and morphology, p. 192. Research School CNWS: Leiden.

Литература

уреди
  • Baumbach, E. J. M (1987). Analytical Tsonga Grammar. Pretoria: University of South Africa. 
  • Doke, Clement M (1926). The Phonetics of the Zulu Language. Bantu Studies. Johannesburg: Wiwatersrand University Press. 
  • Maddieson, Ian (1984). Patterns of Sounds. Cambridge University Press. ISBN 0-521-26536-3. 
  • Fujimura, Osamu (1961). „Bilabial stop and nasal consonants: A motion picture study and its acoustical implications”. Journal of Speech and Hearing Research. 4 (3): 233—47. PMID 13702471. doi:10.1044/jshr.0403.233. 
  • Guthrie, Malcolm (1948). The classification of the Bantu languages. London: Oxford University Press. 
  • International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association. Cambridge University Press. 
  • International Phonetic Association (2015). International Phonetic Alphabet. International Phonetic Association. 
  • Keating, Patricia; Lahiri, Aditi (1993). „Fronted Velars, Palatalized Velars, and Palatals”. Phonetica. 50 (2): 73—101. PMID 8316582. S2CID 3272781. doi:10.1159/000261928. 
  • Ladefoged, Peter (1960). „The Value of Phonetic Statements”. Language. 36 (3): 387—96. JSTOR 410966. doi:10.2307/410966. 
  • Ladefoged, Peter (2001). A Course in Phonetics  (4th изд.). Boston: Thomson/Wadsworth. ISBN 978-1-413-00688-9. 
  • Ladefoged, Peter (2005). A Course in Phonetics  (5th изд.). Boston: Thomson/Wadsworth. ISBN 978-1-413-00688-9. 
  • Ladefoged, Peter; Johnson, Keith (2011). A Course in Phonetics (6th изд.). Wadsworth. ISBN 978-1-42823126-9. 
  • Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-19815-4. 
  • Lodge, Ken (2009). A Critical Introduction to Phonetics. New York: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-8873-2. 
  • Maddieson, Ian (1993). „Investigating Ewe articulations with electromagnetic articulography”. Forschungberichte des Intituts für Phonetik und Sprachliche Kommunikation der Universität München. 31: 181—214. 
  • Maddieson, Ian (2013). „Uvular Consonants”. Ур.: Dryer, Matthew S.; Haspelmath, Martin. The World Atlas of Language Structures Online. Leipzig: Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology. 
  • Scatton, Ernest (1984). A reference grammar of modern Bulgarian. Slavica. ISBN 978-0893571238. 
  • Barry, W. J. (2006). „Phoneme”. Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language & Linguistics (2nd изд.). Elsevier. стр. 345—350. ISBN 978-0-08-044854-1. doi:10.1016/B0-08-044854-2/00009-2. 
  • Crystal, David (1971). Linguistics. Baltimore: Penguin. 
  • Loos, Eugene E., ур. (1997). „What is a phone?”. LinguaLinks: Glossary of linguistic terms. SIL International. Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  • „Urdu: Structure of Language”. Language Information Service (LIS) – India (на језику: енглески). Mysore: Central Institute of Indian Languages. 2008. Приступљено 1. 2. 2016. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сугласник&oldid=27554934”