Борилачке вјештине

различити системи борилачких вјежби и различитих техника самоодбране

Борилачке вјештине су различити системи борилачких вјежби и различитих техника самоодбране[1], најчешће источноазијског поријекла; првенствено развијених као средство борбе без оружја. Тренутно се практикују у многим земљама, углавном у облику спортских вјежби које имају за циљ физичко и ментално побољшање.[2]

Борилачка вјештина бокс је била заступљена на античкој Тири.

Борилачке вјештине су подијељене на утврђење области, врсте, стилове и школе. Могу бити старијег и новијег времена постанка.[3] Поред тога, различити стилови борилачких вјештина се могу подијелити на унутрашње и спољашње, које се разликују на основу тренинга тијела и рада са свијешћу. Примјер унутрашње школе је тајђићуен, а спољашње чи кунг. Такође, методе обуке се могу подијелити на унутрашње (нпр. медитација) и спољашње (макивара).[4] Као заједнички назив за све борилачке вјештине и спортове поједини савремени аутори користе назив кемпо.[5] Скуп јапански борилачких вјештина се обично назива будо.

Неке борилачке вјештине су настала као мјешавина других; нпр. теквондо, карате и аикидо — настали су као мјешавина борилачких вјештина са Окинаве,[6] кенџицуа и џијуџицуа у Јапану,[7] а субак и текен у Кореји.[8] Многе борилачке вјештине, посебно источне, изучавају и медицинске науке. То се посебно односи на кинеске борилачке вјештине, које изучавају намјештање костију, практикују чи кунг, акупунктуру, акупресуру, као и друге аспекте кинеске народне медицине.[9] Борилачке вјештине такође могу бити повезане са религијом и духовношћу. Неке од њих су основали и проширили монаси (најпознатији су монаси манастира Шаолин).

Борилачке вјештине се примјењују и у савременима оружаним снагама; нпр. методе заштите од напада ножем, које се могу наћи у књигама о мачевању, као што су Fiore dei Liberi и Codex Wallerstein, које су написали непознати аутори, су интегрисане у систем обучавања америчке копнене војске 1942. године.[10] Неке борилачке вјештине су под утицајем власти на њих, постале спортови. Главни мотиви покушаја НР Кине да кинеске борилачке вјештине претворе у вушу спортове, које контролише посебна комисија, је чињеница да се обука у борилачким вјештинама сматра потенцијалном субверзивном појавом.[11]

Подјела

 
Панкратион, 2. вијек п. н. е.

Постоји велико број знатно различитих борилачких вјештина. Међутим, оне се могу подијелити на двије велике групе: оне које користе оружје и оне које не користе предмете у борби.

Ово је једна од могућих подјела борилачких вјештина, која не садржи све вјештина, али се може користи за илустрацију главних метода:

Борилачке вјештине се могу подијелити по другачијим критеријумима, као што су:

  • По традицији: историјске традиционалне вјештине, савремени стил народне борбе или савремени хибриди борилачких вјештина.
  • По области настанка: источне борилачке вјештине и западне борилачке вјештине.
  • По методи обуке: са оружјем (мачевање, борба штаповима итд.) или без оружја.
  • По примјени или сврхи: самоодбрана, борилачки спорт, кореографија или демонстрација форме, медитација итд.
  • По кинеској традицији: „унутрашњи“ или „спољашњи“ стил.

Историја

 
Детаљ рвања у фресци из гробнице 15 у Бени Хасану.

Историјске борилачке вештине

Најстарији уметнички радови који приказују сцене битки су пећинске слике из Шпаније датиране између 10.000 и 6.000. п. н. е. које приказују организоване групе у борби луковима и стрелама.[12][13]

Модерна историја

Крај 19. и почетка 20. века

Средина до крај 19. века означава почетак историје борилачких вештина као модерних спортова развијених из ранијих традиционалних система борбе. У Европи, то се односи на развој бокса и мачевања као спортова. У Јапану, исти период означава формирање модерних форми џудоа, џијуџицуа, каратеа, and кендоа (између осталих) базираних на оживљавању старих школа Едо периода борилачких вештина, које су биле потиснуте током Меиџи обнове. Модерна правила тајландског бокса потичу из 1920-их. У Кини, модерна историја борилачких вештина почиње током Нанкиншке декаде (1930-их) након оснивања Централног гуошу института 1928. године под управом Куоминтанга.[14][15]

Западњачки интерес у азијске борилачке вештине се јавља крајем 19. века, услед повећања трговине између Сједињених Држава са Кином и Јапаном. Релативно мали број западњака је заправо практиковао те вештине, већ су оне више сматране видом представе. Едвард Вилијам Бартон-Рајт,[16] железнички инжењер који је студирао џијуџицу док је радио у Јапану у периоду између 1894 и 1897, био је прва особа за коју је познато да је подучавао азијске борилачке вештине у Европи.[17] Он је исто тако основао један еклектички стил назван бартицу, којим су комбиновани џијуџицу, џудо, рвање, бокс, савате и борба штаповима.[18][19][20]

Мачевање и рвање грчко-римским стилом су били укључени у Летње олимпијске игре 1896.. Светско првенство у рвању и бокс на Летњим олимпијским играма су уведени 1904. године. Традиција награђивања шампионских појаса у рвању и боксу је започела са Лонсдејлским појасом, уведеним 1909. године.[21][22][23]

20. век (1914 до 1989)

 
Брус Ли и његов учитељ Ип Ман.
 
Џеки Чен, један од најпознатијих холивудских глумаца и мајстора борилачких вештина.

Међународна боксерска асоцијација је успостављена 1920. године.[24][25] Светско првенство у мачевању се одржава од 1921. године.

Како је утицај Запада растао у Азији, већи број војних лица је боравио у Кини, Јапану и Јужној Кореји током Другог светског рата и Корејског рата, и они су били изложени локалним борилачким стиловима. Џијуџицу, џудо и карате су били први спортови који су стекли популарност у широј јавности током педесетих и шездесетих година 20. века. Делимично заслугом азијских и холивудских филмова о борилачким вештинама, већина модерних америчких борилачких вештина је била изведена из азијских претходника или су под азијским утицајем.[26] Термин кик-бокс[27][28] (キックボクシング) је креирао јапански боксерски промотер Осаму Ногучи[29] за варијанту тајландског бокса и каратеа који је он креирао током 1950-их.[30][31][32] Амерички кик-бокс је развијен током 1970-их, као комбинација бокса и каратеа.[33][34] Теквондо је развијен у контексту Корејског рата током 1950-их.[35][36][37]

Касније током 1960-их и 1970-их дошло је до повећане заинтересованости медија за кинеске борилачке вештине, услед утицаја мајстора борилачких вештина Бруса Лија.[38][39][40] Брус Ли се сматра једним од првих инструктора који су отворено подучавали кинеске борилачке вештине на Западу.[41][42] Светска првенства у џудоу се одржавају од 1956. године, Џудо је био уврштен у програм Летњих олимпијских игара од 1964.[43] Светска првенства у каратеу су уведена 1970. године,[44][45][46][47][48] и одржавају се у различитом граду сваке две године.[49]

Након „кунг фу таласа” хонгконшке акционе кинематографије током 1970-их,[50][51][52][53] велики број утицајних филмова насталих током осамдесетих година допринео је знатној мери перцепцији борилачких вештина у западној популарној култури. Тиме су обухваћени Карате Кид (1984) и Крвави спорт (1988). Ова ера је произвела неке од холивудских акционих звезда које су биле упућене у борилачке вештине, као што су Жан Клод ван Дам и Чак Норис.

Током 20. века су бројне борилачке вештине биле адаптиране за сврхе самоодбране у војној борби прса у прса. Борци из Другог светског рата, Капап (1930-е) и Крав мага (1950-е) у Израелу,[54][55][56][57] Система у Русији совјетске ере,[58][59] и Санда у Народној Републици Кини[60][61] су примери таквих система. Оружане снаге САД су биле умањиле нагласак на обуци за борбу прса у прса током периода Хладног рата, али је овај вид обуке поново заживео са увођењем LINE система 1989. године.[62][63]

Од 1990. до данас

Током 1990-их бразилски џијуџицу[64][65] је постао популаран и показало се да је ефективан на такмичењима мешовитих борилачких вештина, као што су UFC[66][67][68][69] и Прајд ФЦ.[70][71][72]

Године 1993. је одржан први Панкрас догађај.[73][74] K-1 правила кик-бокса су уведена током 1980-их на бази сеидокајкан каратеа.[75][76]

Џеки Чен и Џет Ли су проминентне филмске личности које су одговорне за промовисање кинеских борилачких вештина задњих година.

Са континуираним открићима мноштва средњевековних и ренесансних борбених приручника, пракса историјских европских борилачких вештина[77][78][79] и других Западних борилачких вештина[80][81][82][83] расте у популарности широм Сједињених Држава и Европе.

Дана 29. новембра 2011, Унеско је уписао текјеон на свој списак Нематеријалног културног наслеђа човечанства.[84]

Оживљавање изгубљених борилачких вештина

Многе борилачке вештине које воде порекло из Јужне Индије су биле забрањен у Британском раџу.[85] Међу неколицином које једва да су опстале су каларипајату и силамбам. Ове и друге борилачке вештине су опстале путем уверавања Британских власти да се ради о форми плеса. Варма калај, борилачка вештина која се концентрише на виталне тачке, је бала виртуално нестала, али је постепено оживљена.[86]

Види још

Референце

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 163. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Андреев, Евгений. „Энциклопедия «Кругосвет»”. Архивирано из оригинала 25. 8. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2010. 
  3. ^ Draeger 1979.
  4. ^ „Неизвестное тайцзи. Часть 2”. Архивирано из оригинала 19. 1. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2013. 
  5. ^ Цит.: «Может быть, универсального определения родственных комплексов воинских искусств вообще не существует, но кэмпо представляется наиболее точным из всех возможных вариантов» . ; «Кэмпо как разветвленный, многонациональный комплекс воинских искусств» (аннотация к книге). Долин А. А, Попов Г. В. «Кэмпо — традиция воинских искусств» М. Наука. Главная редакция восточной литературы. 1990. ISBN 978-5-02-016966-1. стр. 14.
  6. ^ Nishiyama, Hidetaka; Brown, Richard C. (1991). Karate: The Art of Empty-Hand Fighting. Tuttle Publishing. стр. 16. 
  7. ^ Tanaka, Fumon (2003). Samurai Fighting Arts: The Spirit and the Practice. Kodansha International. стр. 30. 
  8. ^ Shaw, Scott (1996). Hapkido: The Korean Art of Self-Defense. Tuttle Publishing. стр. 15. 
  9. ^ „Perspective: Internal Kung Fu” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 3. 2012. г. Приступљено 15. 3. 2012. 
  10. ^ Vail, Jason (2006). Medieval and Renaissance Dagger Combat. Paladin Press. стр. 91—95. 
  11. ^ Fu 1996
  12. ^ Hamblin 2006, стр. 15.
  13. ^ Nash, George, "Assessing rank and warfare strategy in prehistoric hunter-gatherer society: a study of representational warrior figures in rock-art from the Spanish Levant" in: M. Parker Pearson & I.J.N. Thorpe (eds.), Warfare, violence and slavery in prehistory: proceedings of a Prehistoric Society conference at Sheffield University. 2005. ISBN 978-1-84171-816-3. . Archaeopress, Fully online, Bristol University
  14. ^ Sun 2003, стр. 31.
  15. ^ Vercammen 2009, стр. 114–144.
  16. ^ „findmypast.co.uk”. search.findmypast.co.uk. Приступљено 9. 1. 2018. 
  17. ^ „The Mixed Martial Arts of Victorian London | FIGHTLAND”. Fightland (на језику: енглески). Приступљено 9. 1. 2018. 
  18. ^ Reid, Craig (6. 1. 2010). „Sherlock Ho-Ho-Holmes: A Great Christmas Gift?”. Kung Fu. Архивирано из оригинала 06. 01. 2010. г. Приступљено 27. 12. 2009. 
  19. ^ Wolf, Tony & Marwood, James (2007). „The Origins of Bartitsu”. Bartitsu.org. Архивирано из оригинала 10. 2. 2018. г. Приступљено 10. 2. 2018. 
  20. ^ Wolf, Tony, ур. (2005). The Bartitsu Compendium. Lulu Publications. 
  21. ^ Holland, Gary (9. 4. 2008). „History of London Boxing”. BBC News. Приступљено 8. 4. 2018. 
  22. ^ Horrall 2001, стр. 124.
  23. ^ John, Harding. „THE LORD LONSDALE CHALLENGE BELT”. BBBofC.com. Архивирано из оригинала 02. 07. 2018. г. Приступљено 2. 7. 2018.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  24. ^ „AIBA Boxing History” (на језику: енглески). International Boxing Association. Приступљено 8. 11. 2015. 
  25. ^ „The Olympic Family” (PDF). Library.la84.org. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 07. 2015. г. Приступљено 9. 7. 2015. 
  26. ^ Berreby, David (28. 8. 1988). „The Martial Arts as Moneymakers”. The New York Times. Приступљено 4. 12. 2010. 
  27. ^ Martin, Andy (17. 4. 1995). „Is it just karate without the philosophy? Not according to Big Daddy Chris Ozar reigning from Jersey City. He's been kickboxing for years.”. The Independent. London. Приступљено 20. 8. 2010. 
  28. ^ „Kickboxing climbs up to be at par with other martial arts”. The Economic Times. 19. 7. 2009. Приступљено 25. 11. 2010. 
  29. ^ Inc., Active Interest Media (фебруар 1972). Black Belt. Active Interest Media, Inc. стр. 35. ISSN 0277-3066. 
  30. ^ „Directory : Kick-boxing is the hottest workout in town, thanks to a streetwise fighter called Catwoman. Here's where to get your kicks.”. The Los Angeles Times. 17. 7. 1992. Приступљено 21. 12. 2010. 
  31. ^ „Offering a Fighting Chance to Get in Shape”. The Los Angeles Times. 22. 5. 1998. Приступљено 21. 12. 2010. 
  32. ^ „Powerful! Kickboxing Is A Killer, Thriller Workout”. Chicago Tribune. 18. 8. 1998. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 25. 11. 2010. 
  33. ^ Matuszak, Sascha. „Trying to Reignite Kickboxing in the USA | FIGHTLAND”. Fightland.vice.com. Архивирано из оригинала 23. 02. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2016. 
  34. ^ „This sport needs a role model To its followers, kickboxing is the best of both worlds”. Chicago Tribune. 6. 12. 1992. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 25. 11. 2010. 
  35. ^ „Brief History of Taekwondo”. Long Beach Press-Telegram. 2005. 
  36. ^ Sik & Myung 1999
  37. ^ Gillis 2008
  38. ^ „Bruce Lee Lives Documentary”. Архивирано из оригинала 29. 6. 2012. г. 
  39. ^ „From Icon to Lifestyle, the Marketing of Bruce Lee”. The New York Times. 11. 12. 2009. Приступљено 3. 6. 2011. 
  40. ^ „Bruce Lee's 70th birth anniversary celebrated”. The Hindu. India. 30. 11. 2010. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 3. 6. 2011. 
  41. ^ „Jeet Kune Do”. absolutedefense.net. Архивирано из оригинала 17. 7. 2014. г. Приступљено 27. 5. 2014. 
  42. ^ Stein, Joel (14. 6. 1999). „Bruce Lee: With nothing but his hands, feet and a lot of attitude, he turned the little guy into a tough guy”. The Time 100. New York. Архивирано из оригинала 5. 6. 2010. г. Приступљено 7. 6. 2010. 
  43. ^ Grant, T.P. „History of Jiu Jitsu: Judo Grows Into An Olympic Sport”. Приступљено 18. 5. 2017. 
  44. ^ Coleman, Jim (септембар 1992). „Questions and Answers with Wuko's Head Man”. Black Belt. 30 (9): 30—33. Приступљено 8. 11. 2014. 
  45. ^ Inc., Active Interest Media (новембар 1974). Black Belt. Active Interest Media, Inc. стр. 34. ISSN 0277-3066. 
  46. ^ Malaysia welcome extra category Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2012). Thestar.com.my (2008-11-19). Приступљено 2011-05-14.
  47. ^ Sports: Three fighters, one heart. Sptimes.com. Приступљено 2011-05-14.
  48. ^ Mmegi Online :: Karate team leaves for WFK Championships Архивирано на сајту Wayback Machine (24. децембар 2019). Mmegi.bw (2010-10-22). Приступљено 2011-05-14.
  49. ^ Olympic Bid Sports Capsules – Olympics – ESPN. Sports.espn.go.com (2009-06-14). Приступљено 2011-05-14.
  50. ^ Bordwell 2000
  51. ^ Dannen 1997
  52. ^ Logan 1995
  53. ^ Teo 1997
  54. ^ When Things Seem Odd: Polly and the Internal Guardian, FriesenPress, 12 January 2016, By Michael Joseph Legare. ISBN 978-1-4602-7751-5.
  55. ^ Green, Thomas A. Martial Arts of the World: En Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 307. ISBN 9781576071502. Приступљено 13. 4. 2017. 
  56. ^ „Pure Krav Maga - Self Defense Mastery(TM): Eli Avikzar the Second in Israeli Defense Force Krav Maga Chief Instructor”. kravmaganewyork.blogspot.com. Архивирано из оригинала 04. 07. 2017. г. Приступљено 02. 11. 2018. 
  57. ^ „Krav Maga Federation - Israeli Martial Arts and Self-Defense”. kravmagainc.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 02. 11. 2018. 
  58. ^ „Systema at Black Belt magazine website”. Black Belt. Архивирано из оригинала 29. 1. 2018. г. Приступљено 6. 2. 2014. 
  59. ^ „What is Systema?”. Club Nagaika (на језику: енглески). 20. 5. 2016. Архивирано из оригинала 28. 03. 2019. г. Приступљено 15. 8. 2018. 
  60. ^ „The Professor of Sanshou”. Kung Fu Magazine. Архивирано из оригинала 10. 06. 2011. г. Приступљено 30. 5. 2010. 
  61. ^ Journal of Chinese Martial Studies 01.2009. Chinese Martial Studies. стр. 21. GGKEY:129RZSNXXP1. 
  62. ^ Todd, Tank. „Ron Donvito and the L.I.N.E. System”. Fight Times. ISSN 1176-8266. Приступљено 25. 5. 2008. 
  63. ^ Tan, Michelle; Holmes, Erik (29. 1. 2008). „Combatives training inspires Air Force”. Архивирано из оригинала 29. 7. 2012. г. Приступљено 18. 4. 2017. „We have always produced the smartest airmen ... ready to go out and do the mission ... but now we are producing warriors 
  64. ^ „Brazilian Jiu-Jitsu”. Black Belt Magazine. Архивирано из оригинала 7. 2. 2016. г. Приступљено 7. 2. 2016. 
  65. ^ Virgílio, Stanlei (2002). Conde Koma – O invencível yondan da história (на језику: Portuguese). Editora Átomo. стр. 72—73. ISBN 978-85-87585-24-0. 
  66. ^ „Fighting art used in the UFC”. Ufc.com. Архивирано из оригинала 23. 5. 2010. г. Приступљено 7. 11. 2010. 
  67. ^ „WME-IMG Renames Parent Company as Endeavor”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 4. 2018. 
  68. ^ Kroll, Justin (9. 10. 2017). „WME-IMG Renames Holding Company Endeavor”. Variety. Приступљено 19. 4. 2018. 
  69. ^ Gross, Josh (20. 3. 2011). „UFC buys rival Strikeforce”. ESPN. Приступљено 2. 7. 2011. 
  70. ^ „Total Attendance”. tapology.com. Приступљено 19. 3. 2015. 
  71. ^ Grant, T. P. (2. 5. 2013). „MMA Origins: Fighting For Pride”. BloodyElbow. Приступљено 4. 9. 2016. 
  72. ^ „What role did boxer Muhammad Ali play in early MMA? Let 'Ali vs. Inoki' author Josh Gross explain”. MMAjunkie. 13. 6. 2016. Приступљено 4. 9. 2016. 
  73. ^ „The origins, history and rules from the early days of Pancrase circa 1993 - Bloody Elbow”. bloodyelbow.com. Архивирано из оригинала 01. 04. 2014. г. Приступљено 27. 5. 2014. 
  74. ^ Finnegan, Antony (21. 7. 2001). „Guy Mezger Interview”. SFUK. Архивирано из оригинала 31. 12. 2001. г. Приступљено 22. 6. 2016. 
  75. ^ Inc., Active Interest Media (август 2002). Black Belt. Active Interest Media, Inc. стр. 45. ISSN 0277-3066. 
  76. ^ „Daniel Ghita gives us insight into K-1's future and a fragmented kickboxing world”. Liverkick.com. Архивирано из оригинала 07. 01. 2016. г. Приступљено 29. 10. 2015. 
  77. ^ Leoni 2010a
  78. ^ Leoni 2010b
  79. ^ A., Thimm, F. R. G. S., Carl (1896). A Complete Bibliography of Fencing and Duelling. Pelican Publishing. стр. 9. ISBN 978-1-4556-0277-3. 
  80. ^ Hand 2006.
  81. ^ Hand 2003.
  82. ^ Hand 2005.
  83. ^ Wagner 2008.
  84. ^ „UNESCO Culture Sector - Intangible Heritage - 2003 Convention”. unesco.org. 
  85. ^ „Reviving the Lost Martial Arts of India - The Armchair Lounge”. The Armchair Lounge (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 1. 3. 2016. 
  86. ^ Manoharan, Suresh K. „History of Varmakalai”. www.varmam.org. Приступљено 1. 3. 2016. 

Литература

Спољашње везе