Персијски залив

Персијски залив
Персијски залив
	Сателитски снимак Персијског залива
Локација	Југозападна Азија
Координате	26° С; 52° И / 26° С; 52° И 26° С; 52° И / 26° С; 52° И
Тип	залив
Земље басена	Саудијска Арабија,; Бахреин,; Катар,; Кувајт,; Ирак,; Иран,; Оман,; Уједињени Арапски Емирати
Макс. дужина	989 km
Површина	239.000 km2
Прос. дубина	36 m
Макс. дубина	102 m
Запремина	9.100 km3
Дужина обале1	5.500 km
Острва	52
Водена површина на Викимедијиној остави
	1 Shore length is not a well-defined measure.

Персијски залив је део Индијског океана.^[1] Раздваја Иран од Арабијског полуострва и има површину од 233.000 km². Дуг је 989 km, има просечну дубину од 50 метара и највећу дубину од 90 метара. На истоку долази у контакт са Оманским заливом преко Ормуског мореуза. Земље које излазе на њега су: Иран, Ирак, Кувајт, Саудијска Арабија, Бахреин, Катар и Уједињени Арапски Емирати.^[2]^[3]^[4]

Историја Персијског залива је одувек била узбуркана сукобима који су смањили његов значај у вези између истока и запада, и учинили да Црвено море постане главни пут. У шеснаестом веку залив је дошао под португалску контролу, који су га затим уступили Енглезима који су задржали контролу све до Другог светског рата и стварања Уједињених Арапских Емирата. У скорашње време се одиграло више конфликта: Иранско-ирачки рат од 1980-88, Заливски рат 1990-91 и америчка инвазија Ирака 2003.

Персијски залив и његове обале имају највеће светске резерве нафте, Ал-Сафанија је највеће светско офшор нафтно поље.

Персијски залив је смештен у југозападној Азији укљештен између данашњег Ирана (Персије) и Арабијског полуострва. Представља најсевернији огранак Индијског океана. Био је центар збивања у осмогодишњем рату вођеном између Ирана и Ирака (од 1980. до 1988. године). Овај рат познат је такође и као Први заливски рат који је настао као последица ранијих граничних сукоба. Други заливски рат вођен је између Ирака и Кувајта између 1990. и 1991. године.

Залив има велики број ловишта, као и простране коралне гребене . Обална насеља су све до 1970. године била усмерена на рибарство и вађење бисера, када је нафта преузела водећу улогу и од њих направила међународне луке и светске туристичке центре. Индустријализација и изливање нафте током ратова довели су до нарушавања екологије у овом региону.

Историјски и међународно познат као Персијски залив, ову водену површину већина арапских земаља зове Арапски залив или само Залив иако ова два назива нису међународно призната. Име Залив Ирана или Персијски залив је име које је признато од стране Међународне хидрографске организације (IHO).

Географија

Ово полузатворено море површине 251 000 km² на југозападу запљускује Арабијско полуострво, на северозападу Месопотамију, а на истоку Иранску висораван. Персијски залив дугачак је 989 km. Његову северну обалу углавном чини Иран а јужну Саудијска Арабија. Његов најужи део је мореуз Хормуз који је широк 56 km. Овај залив је веома плитак, његова максимална дубина износи 90 метара, док је просечна 50 метара.

Земље које излазе на Персијски залив су, почев од севера, Иран, затим Оман, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Катар, Бахреин, и на северозападу Кувајт и Ирак. Ове земље су такође познате и под једним заједничким називом - арапске земље Персијског залива, односно заливске земље.^[5]^[6]^[7]

Персијски залив и његове приобалне области представљају изузетно богату геолошку регију. Садржи између 55% и 68% укупних светских залиха нафте, односно 40% залиха природног гаса. У њему се налази и највеће светско офшор нафтно поље - Сафанија, које садржи 37 милијарди барела нафте. Енергетика је једна од главних ствари која уједињује заливске земље. У 2002. години Бахреин, Иран, Ирак, Кувајт, Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати произвели су око 25% светске нафте, што је приближно две трећине светских резерви, и око 35% светских резерви гаса. Према проценама Међународног монетарног фонда из 2010. године, приходи од нафте и гаса чине 61% удела у ирачком, 52% у катарском, 37% у кувајтском, 34% у оманском, 28% у саудијском, 22% у емиратском, 13% у бахреинском и 8% у иранском БДП-у.

Острва

У Персијском заливу се налази велики број малих острва. Бахреин је једно од њих, а самим тим је и заливска земља. Највеће од острва у заливу је острво Кешм, које је смештено у Хормузу и припада Ирану. Друга значајна острва су Велики Тунб, Мали Тунб и Киш, који су под управом Ирана, затим Бубијан који је под управом Кувајта, Тарут под управом Саудијске Арабије, и Далма под управом Уједињених Арапских Емирата. Последњих година дошло је до појаве стварања вештачких острва од стране неких арапских држава. Уједињени Арапски Емирати су правили вештачка острва како би створили несвакидашње туристичке атракције и тиме привукли туристе. Иако изузетно мала, ова острва су имала негативан утицај на шуме мангрове на којима су изграђена често изазивајући еколошке проблеме. Острва Персијског залива су кроз историју такође играла и значајну улогу у трговини великих колонијалних сила какве су Велика Британија и Португалија. Највеће полуострво Персијског залива је држава Катар, са својом површином од 11 500 km². Протеже се 160 km према северу затварајући Бахреински залив, односно његов јужни огранак познатији као Салвашки залив. Већи део обале Персијског залива је пешчаног састава и благог нагиба што је последица деловања плиме и осеке. Она укључује и северну пешчану обалу уз Месопотамију, односно мочварна подручја у Хорасанском каналу између Кешма и копна.

Биологија и екологија

Живи свет у Персијском заливу је веома разнолик, а због својих географских карактеристика и релативне изолације од отвореног мора, јединствен. Овај залив је станиште великог броја највеличанственијих врста биљака и животиња, од којих су неке изложене озбиљној опасности од изумирања. У њему има корала, риба, затим дугонга и китова као и многих других биљних и животињских врста које су међусобно повезане и зависе једне од других. Одличан пример ове симбиозе јесу шуме мангрова којима је за раст неопходна комбинација слане и слатке воде. Оне су уточиште разним врстама ракова, риба и инсеката који представљају главни извор хране морским птицама.

Референце

^ United Nations Group of Experts on Geographical Names Working Paper No. 61, 23rd Session, Vienna, 28 March – 4 April 2006. accessed October 9, 2010
^ Central Intelligence Agency (CIA). „The World Fact Book”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2010.
^ nationsonline.org. „Political Map of Iran”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г. Приступљено 4. 12. 2010.
^ Nations, United. „United Nations Cartographic Section (Middle East Map)”.
^ Mary Ann Tétreault; Gwenn Okruhlik; Andrzej Kapiszewski (2011). Political Change in the Arab Gulf States: Stuck in Transition. „The authors first focus on the politics of seven Gulf states: Bahrain, Iraq, Kuwait, Oman, Qatar, Saudi Arabia, and the UAE.”
^ World Migration 2005 Costs and Benefits of International Migration. International Organization for Migration. 2005. стр. 53.
^ „U.S. Official to Tour Persian Gulf Arab Lands”. The New York Times. 1987. „A leading American diplomat will start a trip to Iraq and six other Arab countries of the Persian Gulf region this week to discuss the Iran-Iraq war, Administration officials said today.”

Литература

Lewis, H. A. G. (1995). The Times Concise Atlas of The World (VII. изд.). London: Times Books. ISBN 9780723007180. OCLC 312240273. Архивирано из оригинала 23. 04. 2009. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Shupe, John F. (1992). National Geographic Atlas Of The World (VI. изд.). Washington D. C.: National Geographic Society. ISBN 9780870448348. OCLC 26503774.
Alai, Cyrus (15. 12. 2000). „iv. Cartography of Persia”. Geography. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Aʿlam, Hušang (15. 12. 1999). „ii. Salt Water Fishes”. Fish. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Aʿlam, Hušang (15. 12. 1999). Fisheries. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Anderson, Steven (15. 12. 1999). „i. Fauna of Persia”. Fauna. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
(језик: српскохрватски) Anić, Vladimir (2002). Jojić, Ljiljana, Matasović, Ranko, ур. Perzijski zaljev. Hrvatski enciklopedijski rječnik. Zagreb: Novi Liber. ISBN 9789536045211. OCLC 52411892.
Coad, Brian W. (15. 12. 1999). „i. Freshwater Fishes”. Fish. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Cunha, João Teles (20. 7. 2009). „i. Relations With Persia in the Early Modern Age (1500-1750)”. Portugal. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Ehlers, Eckart (15. 12. 1992). Climate. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Ehlers, Eckart (15. 12. 2004). „ii. Southwestern Persia”. Hydrology. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Ferrier, Ronald W. (15. 12. 1985). „i. Safavid to Zand Periods”. Anglo-Iranian Relations. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Floor, Willem (15. 12. 1996). Dutch-Persian Relations. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Floor, Willem (15. 12. 2004). „ii. Islamic Period”. Hormuz. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Frey, Wolfgang; Kürschner, Harald; Probst, Wilfried (15. 12. 1999). „ii. In Persia”. Flora. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
(језик: српскохрватски) Ladan, Tomislav (2005). Perzijski zaljev. Hrvatski obiteljski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža. ISBN 9789536748174. OCLC 455955725.
Potts, Daniel Thomas (20. 7. 2005). „i. In Antiquity”. Persian Gulf. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Potts, Daniel Thomas (15. 8. 2009). „i. Pre-Islamic Period”. Maritime Trade. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Scott, Derek A. (15. 12. 1989). Birds in Iran. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
(језик: српскохрватски) Vujić, Antun (2002). Perzijski zaljev. Opća i nacionalna enciklopedija. XVI. Zagreb: Pro Leksis. ISBN 9789537224165. OCLC 555147430. ^{[мртва веза]}
Wright, Denis (15. 12. 2002). „ii. An Overview of Relations: Safavid to the Present”. Great Britain. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University.
Abdih, Yasser; Barajas, Adolfo; Rasmussen, Tobias; Schimmelpfennig, Axel (oktobar 2010). Regional Economic Outlook - Middle East and Central Asia (PDF). World Economic and Financial Survey. Washington D. C.: International Monetary Fund. ISBN 9781589069527. OCLC 657596576.
(језик: арапски)Alsharhan, A. S. (2008). Perry, Richard J., ур. Terrestrial Environment of Abu Dhabi Emirate (PDF). Abu Dhabi: Environment Agency. ISBN 9789948408338. OCLC 423074684. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 05. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Bosworth, Clifford Edmund (1988). „Nearchus in Susiana”. Ур.: Will, Wolfgang; Heinrichs, Johannes. Zu Alexander der Grösse: Festschrift Gerhard Wirth zum 60. Geburtstag am 9.12.86. Amsterdam: Verlag Adolf M. Hakkert. ISBN 9789025609337. OCLC 18204616.
Carp, Erik (1980). Directory of Wetlands of International Importance in the Western Palearctic. Gland: International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. ISBN 9782880323004. OCLC 7506424.
Coogan, Michael David (2009). A Brief Introduction to the Old Testament: The Hebrew Bible in Its Context. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195332728. OCLC 488667600.
Cook, Andrew S. (1990). Survey of the shores and islands of the Persian Gulf 1820-1829. Slough, Berkshire: Archive Editions. ISBN 9781852071905. OCLC 24590823.
Farrokh, Kaveh (2007). Shadows in the Desert: Ancient Persia at War. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 9781846031083. OCLC 76936414.
Floor, Willem (2006). The Persian Gulf: A Political and Economic History of Five Port Cities, 1500-1730. Washington D. C.: Mage Publishers. ISBN 9781933823126. OCLC 475828315.
Ghazban, Fereydoun; Motiei, Homayoun (2009). Petroleum geology of the Persian Gulf. Tehran: Tehran University Press. ISBN 9789640394205. OCLC 642876795.
Kamal, Yusuf (1987) [1933.]. Sezgin, Fuat, ур. Monumenta Cartographica Africae et Aegypti. Veröffentlichungen des Institutes für Geschichte der Arabisch-Islamischen Wissenschaften. III. 1.-6. Frankfurt: Johann Goethe-Universität. OCLC 762348161.
Kiyāni Haftlang, Kiyānoosh (2003). Rajabi, Azitā, ур. A Survey of the Geography of Iran. Tehran: Center for International Cultural Studies. ISBN 9789649449135. OCLC 254565470.
(језик: немачки) Lazar, M. (1986). Dörflinger, Johannes; Kretschmer, Ingrid; Wawrik, Franz; Tomasi, Elisabeth, ур. Lexikon zur Geschichte der Kartographie. Wien: F. Deuticke. ISBN 9783700545620. OCLC 15129923.
Marsh, Helene (2002). Dugong: Status Report and Action Plans for Countries and Territories (PDF). Early Warning and Assessment Report Series. I. Nairobi: United Nations Environment Programme. ISBN 9789280721300. OCLC 51040880. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 07. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Metz, Helen Chapin (1994). Nyrop, Richard F., ур. Persian Gulf States: A Country Study. Area handbook series. DL. Washington D. C.: Library of Congress. ISBN 9780844407937. OCLC 82850615.
Mojtahed Zadeh, Pirouz (2006). Boundary Politics and International Boundaries of Iran. Boca Raton, Florida: Universal Publishers. ISBN 9781581129335. OCLC 182432238.
Pirazzoli, Paolo Antonio; Pluet, Jean (1991). World Atlas of Holocene Sea-Level Changes. Elsevier oceanography series. LXIII. Amsterdam: Elsevier. ISBN 9780444890863. OCLC 24141866.
Riegl, Bernhard M.; Purkis, Samuel J. (2012). Coral Reefs of the Gulf: Adaptation to Climatic Extremes. Coral Reefs of the World. V. 3. Dordrecht; New York: Springer. ISBN 9789400730076. OCLC 761857916.
Soucek, Svatopluk (2008). The Persian Gulf: It's Past and Present. Costa Mesa: Mazda Publishers. ISBN 9781568591209. OCLC 55871214.
Spalding, Mark D.; Collins, Lorna; Kainuma, Mami (2010). World Atlas of Mangroves. London; Washington D. C.: Earthscan. ISBN 9781844076574. OCLC 717326414.
Wilson, Arnold Talbot (2011) [1928.]. The Persian Gulf. London: Routledge. ISBN 9780415608497. OCLC 750814765.
Zohary, Michael (1973). Geobotanical Foundations of the Middle East. Geobotanica Selecta. III. Stuttgart: G. Fischer. ISBN 9789026501579. OCLC 641510.
Aghajanloo, Ameleh; Dolatshahi Pirouz, Moharam; Montazeri Namin, Masoud (2011). Numerical Simulation of Tidal Currents in Persian Gulf (PDF). World Academy of Science, Engineering and Technology. LVIII. Tehran: University of Tehran. ISSN 2010-3778. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 05. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Anderson, Steven (1979). Synopsis of the Turtles, Crocodiles, and Amphisbaenians of Iran. Proceedings of the California Academy of Sciences. XLI. 22. San Francisco: California Academy of Sciences. OCLC 5627236.
Braulik, Gillian T. (2010). Marine mammal records from Iran (PDF). Journal of Cetacean Research and Management. XI. 1. Amsterdam: Elsevier. ISSN 1561-0713. OCLC 618572348.
Carter, Robert A.; Challis, K.; Priestman, S. M. N.; Tofighian, H. (2006). The Bushehr Hinterland: Results of the first season of the Iranian-British Archaeological Survey of Bushehr Province, November-December 2004. Journal of the British Institute of Persian Studies. XLIV. London: British Institute of Persian Studies. ISSN 0578-6967. OCLC 102700107.
Daryaee, Touraj (2003). The Persian Gulf in Late Antiquity (PDF). Journal of World History. XIV. Honolulu: University of Hawaii Press. ISSN 1045-6007. OCLC 366526889. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2014. г. Приступљено 03. 10. 2020.
FAO (1997). „8. Western Indian Ocean”. Review of the State of World Fishery Resources: Marine Fisheries. FAO Fisheries Circular. CMXX. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISSN 0429-9329. OCLC 37692668.
(језик: француски) Gensheimer, Thomas Robert (1984). The Role of Shell in Mesopotamia: Evidence for Trade Exchange with Oman and the Indus Valley. Paléorient. X. 1. Paris: CNRS Editions. ISSN 0153-9345. OCLC 4649029696.
Hassanzadeh, Smaeyl; Hosseinibalam, Fahimeh; Rezaei-Latifi, Ali (decembar 2011). Three-dimensional numerical modeling of thermohaline and wind-driven circulations in the Persian Gulf. Applied Mathematical Modelling. XXXV. 12. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0307-904X. OCLC 742790546. doi:10.1016/j.apm.2011.05.040.
Höpner, Thomas; Ebrahimipour, Hossein; Maraschi, S. M. Kazem (2000). Five Intertidal Areas of the Persian Gulf (PDF). Wadden Sea Newsletter. II. Wilhelmshaven: Common Secretariat for the Protection of the Wadden Sea. ISSN 0922-7989. OCLC 183079704. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 08. 2004. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Kämpf, Jochen; Sadrinasab, Masoud (2005). The circulation of the Persian Gulf: a numerical study (PDF). Ocean Science. II. 3. Göttingen: Copernicus Publications. ISSN 1812-0784. OCLC 4663773705.
Khordagui, Hosny; Al-Ajmi, Dhari (1993). Environmental impact of the Gulf War: An integrated preliminary assessment. Environmental Management. XVII. 4. New York: Springer. ISSN 0364-152X. OCLC 4662305681. doi:10.1007/BF02394670.
Konyuhov, A. I.; Maleki, B. (2006). The Persian Gulf Basin: Geological history, sedimentary formations, and petroleum potential. Lithology and Mineral Resources. XLI. 4. Moscow: Springer. ISSN 0024-4902. OCLC 441541275. doi:10.1134/S0024490206040055.
Kramp, Paul Lassenius (1956). Medusae of the Iranian Gulf (PDF). Videnskabelige meddelelser fra Dansk naturhistorisk forening. CXVIII. Copenhagen: Selskabets Bestyrelse. ISSN 0373-3874. OCLC 8858169. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 09. 2020. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Lambeck, Kurt (1996). Shoreline reconstructions for the Persian Gulf since the last glacial maximum (PDF). Earth and Planetary Science Letters. CXLII. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0012-821X. OCLC 4654267232. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 10. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Larsen, Torben Bjørn (1987). „Biogeographical Aspects of Middle Eastern and Arabian Butterflies”. Ур.: Krupp, Friedhelm; Schneider, Wolfgang; Kinzelbach, Ragnar. Proceedings of the Symposium on the Fauna and Zoogeography of the Middle East. Tübinger Atlas des Vorderen Orients. XXVIII. Wiesbaden: Ludwig Reichert. OCLC 492346183.
Mojtahed Zadeh, Pirouz (23. 4. 2004). The Persian Gulf in the Geographical Views of the Ancient World (PDF). International Seminar on the Historical Cartography of the Persian Gulf in 16 to 18 centuries. Tehran: Persian Gulf Online. ^{[мртва веза]}
Pous, S. P.; Carton, X.; Lazure, P. (2004). „1. Strait of Hormuz”. Hydrology and circulation in the Strait of Hormuz and the Gulf of Oman-Results from the GOGP99 Experiment (PDF). Journal of Geophysical Research. CIX. 12. Richmond, Virginia: William Byrd Press for Johns Hopkins Press. ISSN 0148-0227. OCLC 108669339. doi:10.1029/2003JC002145.
Redmount, Carol Ann (1995). The Wadi Tumilat and the "Canal of the Pharaohs". Journal of Near Eastern Studies. LIV. 2. Chicago: University of Chicago Press. ISSN 0022-2968. OCLC 86412126.
Ross, David A.; Uchupi, Elazar; White, Robert S. (1986). The geology of the Persian Gulf-Gulf of Oman Region: A synthesis. Reviews of Geophysics. XXIV. 3. Washington D. C.: American Geophysical Union. ISSN 8755-1209. OCLC 4664371907. doi:10.1029/RG024i003p00537.
Smith, Robert W. (11. 9. 1981). Continental Shelf Boundaries: The Persian Gulf (PDF). Limits in the Seas. XCIV. Washington D. C.: United States Department of State - Office of the Geographer. ISSN 1932-3204. OCLC 246283519.
Tabatabaie, Taybeh; Amiri, Fazel (15. 9. 2011). Evaluation of the impact of industrial sewage pollution on marine benthic communities (PDF). Journal of Water Supply: Research and Technology - AQUA. LX. 6. London: International Water Association Publishing. ISSN 0003-7214. OCLC 753768963. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Thoppil, Prasad G.; Hogan, Patrick J. (2010). Persian Gulf response to a wintertime shamal wind event. Deep-Sea Research. LVII. 8. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0967-0637. OCLC 649166136. doi:10.1016/j.dsr.2010.03.002.
Zibaei, Mansour (februar 2012). Technical Efficiency Analysis of Fisheries: Toward an Optimal Fleet Capacity. Sustainable Agriculture Research. I. 1. Toronto: Canadian Center of Science and Education. ISSN 1927-050X. OCLC 4815073749. doi:10.5539/sar.v1n1p96.
EIA (30. 12. 2011). World Oil Transit Chokepoints (PDF). Washington D. C.: U.S. Energy Information Administration.
Reuters (8. 6. 2010). Bahrain says $3 bln bridge with Qatar on track. London: Reuters. Архивирано из оригинала 21. 10. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Sheridan, Rob (18. 5. 2012). Ras Tanura Tankers Had 8.18 Million Tons of Capacity Last Week. New York: Bloomberg Businessweek.
Tehran Times (2. 3. 2008). Khark Achaemenid inscription still imperiled. Tehran: Tehran Times. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Tehran Times (11. 4. 2012). Persian Gulf name distorters are uncivilized: Ahmadinejad. Tehran: Tehran Times. Архивирано из оригинала 27. 06. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.
AAPA (2011). World Port Rankings (2010) (PDF). Alexandria, Virginia: American Association of Port Authorities.
CIA (2012). Coastline. The World Factbook. Washington D. C.: Central Intelligence Agency. 1553-8133. Архивирано из оригинала 16. 07. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020.
FAO Yearbook (2010). Fishery and Aquaculture Statistics (PDF). Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 9789250066981. OCLC 712524835. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020.
Froese, Rainer; Pauly, Daniel (30. 6. 2003). Fish Species in Persian Gulf. Kiel: FishBase.
IHO (1953). „40. Gulf of Oman; 41. Gulf of Iran (Persian Gulf)”. Limits of Oceans and Seas (PDF). Special publication (International Hydrographic Bureau). XXIII (III. изд.). Monaco: International Hydrographic Organization. OCLC 5887104. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2020.
(језик: персијски)Statistical Centre of Iran (2006). „1.19. Number and area of zones protected by Iran department of environment”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2020.
UN OLA (6. 5. 2010). Bahrain. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (3. 2. 2012). Iran. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (20. 10. 2011). Iraq. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (3. 2. 2012). Kuwait. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (9. 9. 2010). Oman. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (6. 1. 2010). Qatar. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (3. 2. 2012). Saudi Arabia. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UN OLA (9. 12. 2011). UAE. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN.
UNESCO MAB (25. 6. 2010). Asia (PDF). World Network of Biosphere Reserves. III. Paris: UNESCO Man and the Biosphere Programme.
UNGEGN (4. 4. 2006). Historical, Geographical and Legal Validity of the Name: Persian Gulf (PDF). 23rd Session. LXI. Vienna: United Nations Group of Experts on Geographical Names.
UNWTO (2012). Tourism Highlights (PDF). Madrid: World Tourism Organization. OCLC 39303515. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 07. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020.

Спољашње везе

[unstats.un.org-1] United Nations Group of Experts on Geographical Names Working Paper No. 61, 23rd Session, Vienna, 28 March – 4 April 2006. accessed October 9, 2010

[2] Central Intelligence Agency (CIA). „The World Fact Book”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2010.

[3] tionsonline.org. „Political Map of Iran”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г. Приступљено 4. 12. 2010.

[4] Nations, United. „United Nations Cartographic Section (Middle East Map)”.

[5] Mary Ann Tétreault; Gwenn Okruhlik; Andrzej Kapiszewski (2011). Political Change in the Arab Gulf States: Stuck in Transition. „The authors first focus on the politics of seven Gulf states: Bahrain, Iraq, Kuwait, Oman, Qatar, Saudi Arabia, and the UAE.”

[6] World Migration 2005 Costs and Benefits of International Migration. International Organization for Migration. 2005. стр. 53.

[7] „U.S. Official to Tour Persian Gulf Arab Lands”. The New York Times. 1987. „A leading American diplomat will start a trip to Iraq and six other Arab countries of the Persian Gulf region this week to discuss the Iran-Iraq war, Administration officials said today.”

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]