Пређи на садржај

Арт Нуво

С Википедије, слободне енциклопедије
Арт нуво
У смеру казаљке на сату са горње леве стране: станица Париског метроа Абес, Ектор Гимард (1900); Литографија Алфонса Мухе (1898); Зидни ормар Луја Мажорела; Унутрашњост хотела Тасел у Бриселу, Виктор Орта (1892–1893); Лампа Луиса Комфорта Тифанија (1900–1910).
Године активностиоко 1883–1914
ЗемљаЗападни свет

Арт нуво (/ˌɑːрт нуːˈвоʊ, ˌɑːр/; француски: [aʁ nuvo]) је интернационални стил уметности, архитектуре и примењене уметности, посебно декоративне уметности. Ова стил је познат под различитим називима на различитим језицима: нем. Jugendstil на немачком, итал. Stile Liberty на италијанском, Модернисме на каталонском, а такође познат и као модерни стил на енглеском. Био је популаран између 1890. и 1910. током периода прелепе епохе,[1] и био је реакција против академске уметности, еклектицизма и историзма архитектуре и декорације 19. века. Често је био инспирисан природним облицима као што су вијугаве кривине биљака и цвећа.[2] Остале карактеристике сецесије биле су осећај за динамику и покрет, често дат асиметријом или шиљастим линијама, и коришћење савремених материјала, посебно гвожђа, стакла, керамике и касније бетона, за стварање необичних облика и већих отворених простора.[3]

Један од главних циљева сецесије био је да разбије традиционалну разлику између ликовне уметности (посебно сликарства и скулптуре) и примењене уметности. Највише се користио у дизајну ентеријера, графици, намештају, стакленој уметности, текстилу, керамици, накиту и металним радовима. Стил је одговар водећим теоретичарима из 19. века, као што су француски архитекта Ежен Виоле ле Дик (1814–1879) и британски ликовни критичар Џон Раскин (1819–1900). У Британији је био под утицајем Вилијама Мориса и покрета за уметност и занат. Немачке архитекте и дизајнери су тражили Гесамткунстwерк („потпуно уметничко дело“) који би ујединио архитектуру, намештај и уметност у унутрашњости у заједничком стилу, да би подигао и инспирисао становнике.[3]

Прве сецесијске куће и унутрашња декорација појавиле су се у Бриселу током 1890-их, у архитектури и дизајну ентеријера кућа које су пројектовали Пол Анкар, Хенри ван де Велде, а посебно Виктор Орта, чији је Хотел Тасел завршен 1893.[4][5][6] Брзо се преселио у Париз, где га је адаптирао Ектор Гимард, који је видео Ортино дело у Бриселу и применио стил за улазе у нови Париски метро. Свој врхунац достигао је на Међународној изложби у Паризу 1900. године, која је представила сецесијска дела уметника као што је Луј Тифани. Појавио се у графичкој уметности на постерима Алфонса Мухе и стаклених предмета Ренеа Лалика и Емила Галеа.

До 1914. и са почетком Првог светског рата, сецесија је у великој мери исцрпљена. Током 1920-их, као доминантни архитектонски и декоративни уметнички стил замењен је Арт деком, а затим модернизмом.[7] Стил арт нуво је почео да добија позитивнију пажњу критичара крајем 1960-их, са великом изложбом дела Ектора Гимара у Музеју модерне уметности 1970. године.[8]

Именовање

[уреди | уреди извор]

Термин Арт Нуво је први пут употребљен 1880-их у белгијском часопису L'Арт Модерне да опише рад Лес Вингт, двадесет сликара и вајара који траже реформу кроз уметност. Име је популаризовао Маисон де л'Арт Ноувеау („Кућа нове уметности“), уметничка галерија коју је 1895. отворио у Паризу француско-немачки трговац уметнинама Зигфрид Бинг. У Британији се уобичајено користио француски израз Арт Ноувеау, док се у Француској често називао термином Стyле модерне (сродно британском термину модерни стил), или Стyле 1900.[9] У Француској су га понекад називали и Стyле Јулес Верне (по романописцу Жилу Верну), Стyле Мéтро (по жељезним и стакленим улазима у метро Ектора Гимара), Арт Белле Éпоqуе, или Арт фин де сиèцле.[10]

Арт Нуво је повезан, али није идентичан са стиловима који су се појавили у многим земљама Европе отприлике у исто време. Њихова локална имена су се често користила у тим земљама да описују цео покрет.

  • У Белгији су га понекад називали Стyле цоуп де фоует („стил бича“), Палинг Стијл („стил јегуље“), или Стyле ноуилле („стил резанаца“) од стране његових клеветника.[10]
  • У Британији је, поред сецесије, био познат и као модеран стил, или, због дела Глазговске школе, као глазговски стил.
  • Термин Модерн се такође користи у Азербејџану, Казахстану, Русији и Украјини, а Модернас у Литванији. За сликарство је коришћен и назив покрета Мир Искусства („свет уметности“).
  • У Немачкој и Скандинавији се звао Реформстил („реформски стил“), или Југендстил („омладински стил“), по популарном немачком уметничком часопису тог имена,[10] као и Wелленстил („стил таласа“), или Лилиенстил („стил љиљана“).[9] Сада се зове Југенд у Финској, Шведској и Норвешкој, Јуугенд у Естонији и Јūгендстилс у Летонији. У Финској се звао и стил Калевала Стyле.
  • У Данској је познат као Скøнвирке („дело лепоте“).
  • У Аустрији и суседним земљама тада у саставу Аустроугарске, Wиенер Југендстил, или Сецессионсстил („сецесијски стил“), по уметницима бечке сецесије (мађ. szecesszió, чеш. secese, слч. secesia, пољ. secesja).
  • У Италији су га често називали стилом слободе, по Артуру Ласенбију Либертију, оснивачу лондонске компаније Либертy & Цо, чији су дизајни текстила били популарни. Понекад се звао и Стиле флореале („цветни стил“), или Арте нуова („нова уметност“).[10]
  • У Сједињеним Државама, због повезаности са Луисом Комфором Тифанијем, понекад су га називали „Тифанијевим стилом“.[3][11][9][12]
  • У Холандији се звао Ниеуwе Кунст („нова уметност“), или Ниеуwе Стијл („нови стил“).[11][9]
  • У Португалији, Арте нова.
  • У Шпанији, Модернисмо, Модернисме (на каталонском) и Арте јовен („Млада уметност“).
  • У Швајцарској, Стил Сапин („стил јеле“).[9]
  • У Јапану, Широ-Ума.[13]
  • У Румунији, Арта 1900 („уметност 1900“), Арта Ноуă („нова уметност“) или Ноул Стил („нови стил“).[14]

Историја

[уреди | уреди извор]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Нови уметнички покрет је имао своје корене у Британији, у цветном дизајну Вилијама Мориса и у покрету уметности и заната који су основали Морисови ученици. Рани прототипови стила укључују Црвену кућу са Морисовим ентеријером и архитектуром Филипа Веба (1859), и раскошну паунову собу од Џејмса Абота Мекнила Вислера. Нови покрет је такође био под јаким утицајем прерафаелитских сликара, укључујући Дантеа Габријела Росетија и Едварда Берн-Џонса, а посебно британских графичара 1880-их, укључујући Селвина Имиџа, ​​Хејвуда Самнера, Волтера Крејна, Алфреда Гилберта и посебно Обрија Бердсли.[15] Столица коју је дизајнирао Артур Макмурдо је препозната као претеча сецесијског дизајна.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стернер 1982, стр. 6
  2. ^ Хеилбрунн Тимелине оф Арт Хисторy, Метрополитан Мусеум оф Арт, Арт Ноувеау
  3. ^ а б в Сембацх, Клаус-Јüрген, L'Арт Ноувеау (2013), пп. 8–30
  4. ^ Вицтор Хорта Архивирано 19 април 2019 на сајту Wayback Machine – Encyclopædia Britannica
  5. ^ World Heritage Centre, UNESCO. „Major Town Houses of the Architect Victor Horta (Brussels)”. whc.unesco.org. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. Приступљено 26. 12. 2019. 
  6. ^ Oudin, Bernard, Dictionnaire des Architectes Victor Horta article
  7. ^ "Art Nouveau", Heilbrunn Timeline of Art History, Metropolitan Museum of Art
  8. ^ Vigne, Georges, Hector Guimard – Le geste magnifique de l'Art Nouveau, (2016), Editions du Patrimoine, Centre des Monuments National, p. 194
  9. ^ а б в г д Duncan (1994), pp. 23–24.
  10. ^ а б в г Gontar, Cybele. Art Nouveau. In Heilbrunn Timeline of Art History Архивирано 15 мај 2021 на сајту Wayback Machine. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000 (October 2006)
  11. ^ а б Michèle Lavallée, "Art Nouveau", Grove Dictionary of Art Oxford University Press, accessed 11 April 2008.
  12. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 335–358.
  13. ^ Madsen, S. Tschudi (1977). Art Nouveau (на језику: румунски). Editura Meridiane. стр. 7, 71. 
  14. ^ „Reteaua Art Nouveau”. 7. 5. 2019. Архивирано из оригинала 9. 7. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020. 
  15. ^ Bouillon, Jean-Paul, Journal de l'Art Nouveau (1985), p. 6
  16. ^ „Chair | Mackmurdo, Arthur Heygate | V&A Explore the Collections”. Архивирано из оригинала 27. 2. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Bony, Anne, L'Architecture Moderne, Paris, Larousse (2012) ISBN 978-2-03-587641-6
  • Боуиллон, Јеан-Паул (1985). Јоурнал де L'Арт Ноувеау. Парис: Скира. ИСБН 2-605-00069-9. 
  • Целац, Мариана; Царабела, Оцтавиан; Марцу-Лападат, Мариус (2017). Буцхарест Арцхитецтуре - ан аннотатед гуиде. Ордер оф Арцхитецтс оф Романиа. ИСБН 978-973-0-23884-6. 
  • Цулот, Маурице; Пирлот, Анн-Марие (2005). Бруxеллес Арт Ноувеау (на језику: француски). Брусселс: Арцхивес д'Арцхитецтуре Модерне. ИСБН 2-87143-126-4. 
  • Дунцан, Аластаир, Арт Ноувеау, Wорлд оф Арт, Неw Yорк: Тхамес анд Худсон, 1994. ISBN 0-500-20273-7
  • Фахр-Бецкер, Габриеле (2015). L'Арт Ноувеау (на језику: француски). Х.Ф. Уллманн. ИСБН 978-3-8480-0857-5. 
  • Хеллер, Стевен, анд Сеyмоур Цхwаст, Грапхиц Стyле фром Вицториан то Дигитал, неw ед. Неw Yорк: Харрy Н. Абрамс, Инц., 2001. пп. 53–57.
  • Хуyгес, Ренé, L'Арт ет ле монде модерне, Волуме 1, Либрарие Лароуссе, Парис, 1970
  • Јоурнел, Гуиллеметте Морел (2015). Ле Цорбусиер- Цонструире ла Вие Модерне (на језику: француски). Едитионс ду Патримоине: Центре дес Монумент Натионауx. ИСБН 978-2-7577-0419-6. 
  • Лахор, Јеан (2007) [1901]. L'Арт ноувеау (на језику: француски). Баселине Цо. Лтд. ИСБН 978-1-85995-667-0. 
  • Ормистон, Росалинд; Робинсон, Мицхаел (2013). Арт Ноувеау – Постерс, Иллустратион анд Фине Арт. Фламе Трее Публисхинг. ИСБН 978-1-84786-280-8. 
  • Плум, Гиллес (2014). Парис арцхитецтурес де ла Белле Éпоqуе. Éдитионс Париграмме. ИСБН 978-2-84096-800-9. 
  • Ренаулт, Цхристопхе анд Лазé, Цхристопхе, лес Стyлес де л'арцхитецтуре ет ду моблииер, Éдитионс Јеан-Паул Гиссерот, 2006 (ин Френцх). ISBN 978-2-87747-465-8
  • Рилеy, Ноëл (2004). Граммаире дес Артс Дéцоратифс (на језику: француски). Фламмарион. 
  • Сарнитз, Аугуст (2018). Отто Wагнер (на језику: француски). Цологне: Тасцхен. ИСБН 978-3-8365-6432-8. 
  • Сато, Тамако (2015). Алпхонсе Муцха - тхе Артист ас Висионарy. Цологне: Тасцхен. ИСБН 978-3-8365-5009-3. 
  • Сембацх, Клаус-Јüрген (2013). L'Арт Ноувеау- L'Утопие де ла Рéцонцилиатион (на језику: француски). Тасцхен. ИСБН 978-3-8228-3005-5. 
  • Стернер, Габриеле, Арт Ноувеау, ан Арт оф Транситион: Фром Индивидуалисм то Масс Социетy, 1ст Енглисх ед. (оригинал титле: Југендстил: Кунстформен зwисцхен Индивидуалисмус унд Массенгеселлсцхафт), транслатед бy Фредерицк Г. Петерс анд Диана С. Петерс, публисхер Wоодбурy, Н.Y.: Баррон'с Едуцатионал Сериес, 1982. ISBN 0-8120-2105-3
  • Теxиер, Симон (2012). Парис- Панорама де л'арцхитецтуре. Париграмме. ИСБН 978-2-84096-667-8. 
  • Тхиéбаут, Пхилиппе (2018). Муцха ет л'Арт Ноувеау (на језику: француски). Парис: Éдитионс ду Цхêне. ИСБН 978-2-81231-806-1. 
  • Вигне, Георге (2016). Хецтор Гуимард - Ле гесте магнифиqуе де л'Арт Ноувеау (на језику: француски). Парис: Едитионс ду Патримоине - Центре дес монументс натионауx. ИСБН 978-2-7577-0494-3. 
  • Арт Ноувеау Гранге Боокс, Роцхестер, Енгланд 2007 ISBN 978-1-84013-790-3
  • Wиллиам Црафт Брумфиелд. Тхе Оригинс оф Модернисм ин Руссиан Арцхитецтуре (Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 1991) ISBN 0-520-06929-3
  • Debora L. Silverman, Art Nouveau in Fin-de-siècle France: Politics, Psychology, and Style, 1992
  • Auslander, Leora (1996). Taste and Power: Furnishing Modern France. University of California Press. ISBN 978-0-520-92094-1. 
  • L'Art appliqué : le style moderne, revue internationale, Éditeur : H. Laurens (Paris) 1903–04, Bibliothèque nationale de France
  • Modern'style (Art Nouveau): Le Dictionnaire Pratique de Menuiserie – Ebénisterie – Charpente, Par J. Justin Storck, édition de 1900
  • Goss, Jared (2014). French Art Deco. Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-300-20430-8. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Art Nuvo на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Art_Nuvo&oldid=27932024”