Одговорност

Реч „одговорност” долази од речи „одговарати”, то јест „говорити”, што претпоставља да је одговорна особа она која треба да одговори на неко претходно постављено питање. Одговорност се може разумети као полагање рачуна појединаца или групе људи о својим поступцима другим појединцима, односно групама људи или целој друштвеној заједници.

У случају да ти поступици нису у складу са друштвеним правилима понашања, трпеће последице друштвене осуде због таквих поступака.

Тако, на пример, ако нека група људи нешто ради, особа која би желела да заустави те радове треба да их пита: „Ко је одговоран?”, јер ће тако сазнати ко је вођа групе са којим може да разговара или преговара.

Одговорност позитивно утиче на старије особе. Неке студије сугеришу да успешније старење – мерено смањењем морталитета, морбидитета и психичких инвалидитета – настаје када појединац осети осећај корисности и сврхе, што се подстиче ефектима повећане личне одговорности.

Историја

Појам одговорност (енг. аццоунтабилитy) потиче од Латинске речи аццомптаре, што у преводу значи “на рачун” и префиксног облика цомпутаре који се може превести као “рачунати”. Са тим је у вези сам концепт давања рачуна илити активности вођења евиденције у вези са системима управљања и позајмљивања новца, који се развио још у давним временима (древни Египат, Вавилон и Грчка). У другим језицима корен речи за одговорност упућује на исту менталну слику. Одговорност према самом значењу рећи јесте стање у којем постоји одговор илити где се води рачуна о томе шта је урађено.

Примена данас

Појам одговорности подразумева свестан однос човека према друштвеним вредностима које поседује свако друштво и без којих оно, као организована људска  заједница,  не може постојати.

То даље значи да одговорност може постојати само ако постоје одређена  правила понашања. Стога човек може бити позван на одговорност само за она свесна и вољна понашања која нису у складу са друштвеним нормана и правилима понашања. Ова одговорност подразумева два субјекта, оног субјекта који одговара за непоштовање правила понашања, и оног пред којим се одговара и који изриче и примењује санкцију.

Да бисмо боље разумели одговорност треба да знамо да је појам одговорности изведен из једног надређеног појма, а то је појам дужности. Када неко преузме неку дужност, постаје одговоран за то како је врши. Уколико неко добро обавља своју дужност тада за то постаје заслужан, а ако то не ради добро – тада постаје крив. Тако се успоставља логички след: дужност – вршење дужности – одговорност – кривица или заслуга. Код разматрања нечије кривице увек се полази од тога какву је дужност особа имала у датој ситуацији. Преузети на себе дужност подразумева и обећање да це човек у случају неиспуњења те дужности спремно прихватити неке негативне последице по себе, или ће нешто учинити да се проблем реши, односно "одговараће". Особе које нису биле одговорне за нешто не могу да буду ни криве за то.

Типови и врсте

Одговорност се појављује у неколико облика при чему сваки од њих има другачије дејство на субјекта одговорности. Иако ови облици имају различито дејство, они се на неким местима преплићу и неки од облика имају доста сличности па их је тешко разликовати.

Одговорност, као један од аспеката управљања је централна дискусија која се односи на проблеме у јавном сектору, непрофитном сектору, приватном као и у индивидуланом контексту. У погледу руководилаца, појам одговорност односи се на признавање и преузимање одговорности за радње, производе, одлуке и политике укључујући администрацију, управљање и имплементацију у оквиру улоге или положаја запосленог и обухвата обавезу пријављивања, објасњена и одговорности за резултирајуће последице.

1. Политичка одговорност односи се на одговорност извршне власти, јавне службе и политичара према грађанима, као и парламенту. Она може имати два облика, као политичка одговорност власти према грађанима као и политичка одговорност егзекутиве пред легислативом. Први облик се у пракси често доводи у питање. Политичка обећања носиоца извршне власти често бивају неиспуњена и остају само на обећањима.  Што се тиче другог облика, политичке одговорности извршне власти пред законодавном, морамо узети у обзир фактор ко је у саставу законодавног органа. Уколико у скупштини доминира владајућа странка, мале је шанса да ће доћи до изгласавања неповерења влади.
2. Етичка одговорност (или морална одговорност) односи се на праксу и принципе који су установљени и имају за циљ да побољшају стандард индивидуланог и групног понашања. Етичка одговорност има све важнију улогу у академским областима као што су лабораторијски експерименти и теренска истраживања. Одговорност је повезана са пажљивим разматрање и отвореним обликовањем рада. Она се испољава у свесном осећају дужности да се у сваком случају према другом поступи часно и поштено, исто онако како би се поступило према самом себи и сопственим интересовањима.
3. Административна одговорност односи се на одговорност службеника у државној управи. У оквиру одељења и министарства, односи се на понашање везано правилима и прописима. Постоје независне јединице за надзор које контролишу и држе одељење одговорним. То су независне комисије и независна тела.  
4. Правна одговорност је најизразитија, па и најефикаснија одговорност друштва. Њена примена је у целој историји везана за државне органе и то, пре свега на посебне органе принуде. Та чињеница, да држава преко својих органа утврђује правну одговорност и примењује санкцију карактерисе одговорност као принудну и наметнуту. Правна одговорност везана је за постојање правног деликта. А правни деликт постоји онда када је прекршена нека важећа правна норма. Правна одговорност за изражени деликт повлачи правну санкцију. Правна санкција за разлику од других врста санкција представља принудну меру коју предузима принудни орган.

Примена и примери у Србији

У Србији највећу политичку одговорност имају представници извршне власти. То су председник државе  и влада, коју чине председник владе (премијер) и министри. Они су носиоци најважнијих функција у држави и као такви немају само политичку одговорност, већ и професионалну, личну и јавну. Председник државе, као централна фигура поверење добија од стране бирача, док влада на почетку свога мандата поверење добија од Народне скупштине, тј. непосредно. Добијено поверење пре свега подразумева политичку одговорност. Санкција за политичку одговорност биће смена власти од стране бирача на изборима, као и опозив владе у целини или појединог министра од стране скупштине.

Председника дражаве бирају грађани путем непосредних избора. Устав Републике Србије предвиђа владу, као носиоца извршне власти у Србији. Из овога можемо да закључимо да је председник политички неодговоран пред парламентом из разлога што политику државе води влада. Одговорност једино има према јавном мњењу, тј. бирачима.

Друге дефиниције

По Миливојевићу појам одговорност се користи двојако ка унутрашњим стању када се неко осећа одговорним за нешто као и да означимо врсту друштвеног односа када неко некога држи одговорним за нешто.

Литература

1. др Љубиша Јовановић, Одговорност и врсте одговорности у нашем савременом друштву
2. Невена Јовановић, Политичка одговорност носилаца извршне власти у Србији
3. Оxфорд Енглисх Дицтионарy 2нд Ед.
4. Живковић M.(2004): Правна одговорност за јавну реч , у Етика јавне речи у медијима и политици, ЦЛДС, Београд
5. Устав Републике Србије, Службени гласник РС, бр 98/2006.
6. Закон о председнику Репунлике, Службени гласник РС, бр. 111/2007.