Autokratija

Autokratija – samovlada (грчки : auto – сам, kratein – владати) pretpostavlja jako sužen krug upravljača unutar kojeg se oblikuje vladajuća volja. Često je to pojedinac koji se služi aparatom za prinudu da bi prisilio na poslušnost samu vladajuću grupu, mada je očigledno da on, čak i kada je samodržac, mora imati nečiju podršku. U autokratskim režimima, po pravilu postoje zatvoreni centri političke moći na koje građani imaju veoma mali uticaj i koji se periodično obnavljaju po strogo utvrđenim kriterijumima. Vladajuća volja može se oblikovati na dva načina:

Stvarnom autokratijom – u kojoj postoje formalne demokratske institucije ali ne i demokratski duh političkog delovanja tj. postoje institucije koje bi trebalo da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje (parlament, vlada, sudovi) ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i njenog vođe, demokratija je svedena na nivo pukog formalizma i praktično sprovode diktaturu vladajuće grupe, njenog užeg dela ili isključivo njenog vođe. Neretko autokratski režimi su skloni saradnji sa kriminalcima, odnosno mafijaškim klanovima. Što su primeri u Latinskoj Americi, Balkanu i u postsovjetskom prostoru.

Vrste autokratije

Formalna autokratija – susreće se ređe, naročito u modernom dobu. U njoj nema formalnih demokratskih institucija, niti javnih prava i sloboda, nego je vladajuća grupa nesputana bilo kakvim zakonskim ograničenjima. Formalne autokratije su retke, budući da gotovo nijedna država nije spremna da se ustavno legitimiše u tom svojstvu. Kao što je: Vatikan, DNR Koreja, Brunej, Katar, Saudijska Arabija, Oman, Esvatini.

Oblici autokratije mogu biti različiti. U starom i srednjem veku oni su se pojavljivali u vidu despotija i tiranija (male države poput polisa ili civitasa). Takav je primer bio recimo u velikim robovlasničkim imperijama poput Kine, Mesopotamije, Egipta i Rimskog carstva kao i apsolutnih monarhija u Evropi u razdoblju kasnog feudalizma koji prethodi buržoaskim revolucijama. Autokratijama se smatraju i diktature koje smatramo kao njen najtipičniji slučaj.

Poseban oblik autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti kojim se posebno bavio nemački teoretičar Maks Veber. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava „harizmatskih vođa“ ("harizma" znači višu obdarenost). To su ličnosti koje imaju specifičnu obdarenost koja se smatra natprirodnom. Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit naročito za mase novih pristalica koji se priključuju pokretu. Vođa najčešće sam odlučuje a njegova volja postavlja se kao najviši razlog iznad kojeg nema daljeg kriterijuma. Veber je uočio da „harizma zna samo za unutrašnju određenost i svoje sopstvene granice. Nosilac harizme uzima zadatak koji mu je određen i na osnovu svoju misije zahteva da mu se drugi pokoravaju i slede ga. Kakav će rezultat biti, zavisi od toga da li će on to postići. Ukoliko oni ne priznaju njegovu misiju njegovi zahtevi propadaju, ukoliko ga oni priznaju, on je njihov gospodar sve dok „osvedočenjem“ uspeva da očuva njihovo priznanje. U modernom vremenu najtipičnije primere harizmatske vlasti predstavljaju autoritarni režimi XX veka (nacizam u Nemačkoj i fašizam u Italiji). Dok u zapadnim državama mnogi kao primer navode bivšeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa i premijera Ujedinjenog Kraljevstva Borisa Džonsona kao kapitalističke harizmatične autokrate.

Verovatno najzaslužniji za današnji moderni značaj reči autokrat jeste ruski imperator koji je u carskoj Rusiji smatrao Moskvu kao „Treći Rim“ (odmah posle Konstantinopolja i Rima) i kao takav nosio naziv „Император и Самодържец Всеруски“ što znači „imperator i samodržac sve Rusije“.

Pojmovi totalitarizma i autokratije se ne poklapaju, pošto se pod autokratijom podrazumeva oblik klasične vladavine u kome autokrata ne ugrožava, bar u načelu, privatan život stanovništva, dok se u totalitarnim društvima čini upravo to - uništava privatna sfera i zavodi opšta kontrola - kao u modernim totalitarnim sistemima (komunizam, nacizam, fašizam itd).

Nastanak

Svaki čovek po svojoj prirodi teži većoj moći za ostvarenje većih pogodnosti. Čovek postaje svestan svoje moći upoređujući se sa drugim čovekom. Taj čin je verovatno otuđen ali on kao takav oduvek postoji i zato ga treba prihvatiti sve dok društvo ne pronađe orijentaciju koja će ga prevazići. Na putu dostizanja veće moći otuđeni čovek može lako koristiti svoje sposobnosti za ostvarenje nadmoći nad drugim čovekom. Uspešan pojedinac ostvaruje veća prava od drugih pojedinaca, nameće društvu svoju volju ili ukratko ostvaruje vlast u društvu.

Vlast donosi velike otuđene pogodnosti i zato se među ljudima vodi bespoštedna borba za ostvarenje prava na vlast na svim poljima. Ni za šta se u istoriji čovečanstva nije prolilo toliko krvi kao u borbi za vlast. U toj borbi jači, spretniji, lukaviji ili pametniji pobeđuje i vlada društvom. Silom uspostavljena vlast je neprikosnoveno autokratska i predstavlja diktaturu. Diktatori organizuju sprovođenje vlasti u društvu na određenom teritoriju formiranjem ili preuređenjem države. Oni potpuno samostalno utvrđuju državno uređenje, zakone, propise i pravila regulisanja društvenih odnosa. Oni imaju neprikosnovenu zakonodavnu, izvršnu i pravosudnu vlast u državi i obezbeđuju sprovođenje svojih odluka upotrebom fizičke sile i proklamovanim ideologijama.

Diktatori formiraju ili koriste ideologije kao sredstvo nametanja subjektivne vizije o pravilima kretanja u prirodi. Ideologije često daju otuđene odgovore na sva pitanja koja "društvo koje ne zna" može postaviti u strahu pred nepoznatom prirodom. One takođe često određuju pravila čovekova delovanja u društvu i prirodi koja u celini donose pogodnosti i stabilnost društvu. "Društvo koje ne zna" prihvata svaku ideju koja ga oslobađa nepogodne napetosti postojanja u prirodi. Tako ideologije donose velike pogodnosti društvu ali isto tako postaju temelj otuđenja društva. Većina populacija ljudi na planeti Zemlji, podređena je samo jednoj društveno-političkoj ideologiji kapitalizma odnosno njegovim raznim vrstama i oblicima.

Karakteristike

Pod uticajem ideologija sledbenici uvažavaju diktatore sa velikim otuđenim respektom pa i strahopoštovanjem. Takvo društvo može biti izrazito stabilno i homogeno. Karakteristika odnosa vlasti i sledbenika je dopunjavanje u nemoći što obostrano donosi veliku otuđenu moć koja je u stanju da ostvari impozantna dela, veliku stabilnost društva i prividne pogodnosti. Zbog snažne povezanosti, odnos vlasti i sledbenika može da liči na ljubav, ali to nije. Ljubav je proizvod čovekove slobode, znanja, moći i vere u pogodnosti. Odnos vlasti i sledbenika je upravo suprotan. Karakteriše ga velika obostrana zavisnost, neznanje i nemoć i stoga predstavlja uvjek neku nijansu sadističko mazohističkog odnosa i nužno ga razvija.

Diktator na putu ostvarenja većih pogodnosti eksploatiše društvo. On oduzima slobodu izjašnjavanja, odlučivanja i delovanja sledbenika. Ovaj oblik eksploatacije je izrazito nepogodan po sledbenike jer zadire u osnovnu čovekovu bit, u ono po čemu je on po svojoj prirodi čovek. Taj oblik eksploatacije omogućava nesmetanu materijalnu eksploataciju društva, odnosno oduzimanje pogodnosti proizašlih iz proizvoda društvenog rada.

Autoritativna vlast je privilegovana. Privilegije daju veštačku potvrdu prevladavanja nemoći koja formira narcisoidnu osobinu karaktera. Narcisoidni diktator smanjuje mogućnost dostizanja pogodnosti u prirodnom odnosu ljudi i nastoji da dostigne veće pogodnosti u većoj eksploataciji društva. Naravno veća eksploatacija ne može rezultirati zadovoljenjem potreba jer su otuđene potrebe u pravilu nezasitne. Nezadovoljene otuđene potrebe stvaraju nepogodnu napetost koje se čovek ne može osloboditi prirodnim putem i stoga čovekov organizam nalazi prividno zadovoljenje pa tako i opuštanje u izopačenja potreba. Tada autoritativna vlast nalazi pogodnosti u nasilnom odnosu prema sledbenicima.

Efekat

Ukoliko je otuđenje u društvu veće sledbenici nalaze pogodnosti u žrtvovanju u korist diktatora što svakako razvija bolest društva i socijalnu patologiju. U izrazito autoritativnom društvu konstruktivno delovanje ne može doneti pogodnosti. U takvom društvu mogu se ostvariti samo prividne pogodnosti, u stvari, društvo živi biološki nepogodan život.

Autokrati nikada ne nalaze izvore nepogodnosti u sopstvenom odnosu prema društvu već ih prenose na potčinjene članove a još više im odgovara da ih prenesu na druge društvene grupe. Lažni uzroci nepogodnosti i nemoć društva da ostvari pogodnosti razvija grupno-narcisoidni oblik otuđenja.

Takva orijentacija po definiciji veliča vlastitu društvenu grupu u odnosu na druge. Kako je takav prikaz lažan on lako razvija netrpeljivost prema drugim društvima što stvara nacionalizme, šovinizme, rasizam, fašizam i ostale socijalno patološke nepogodne pojave. Takve pojave uz veliku destruktivnu energiju nezadovoljnog otuđenog društva, kreiraju program za agresiju i sve društvene sukobe. Nezadovoljno društvo nalazi prividno oslobođenje od nepogodne napetosti, pa tako i pogodnosti u destrukciji ostvarene nadmoći. Kako grupna narcisoidnost do krajnosti razvija subjektivnost kojom precenjuje moć vlastite društvene grupe, tako uvek previđa objektivne moći koje je okružuju, što završava pogubno po sopstvenu društvenu grupu.

Znanje

Šta je društveno znanje i obrazovanje manje to formira veću autoritativnost, to je otuđenje veće, to su prirodne potrebe u društvu manje zadovoljene, to je u društvu veća potreba za destrukcijom, to je uništenje društva i društvenih ostvarenja veće. Destruktivnost u društvu traje dok se ne unište nosioci destruktivnih potreba jer takvo društvo jako teško spoznaje put vlastite konstruktivne orijentacije. Društvo sa većim znanjem i obrazovanjem stanovništva traži veću slobodu jer samo tako nalazi mogućnost ostvarenja većih pogodnosti i traži udeo u odlučivanju o pravilima zajedničkog delovanja. Diktatori takve zahteve ne dozvoljavaju, jer oni predstavljaju gubitak njihove vizije pogodnosti. Zadržavanje vlasti, u otuđenoj svesti diktatora poistovećuje se sa vizijom opstanka.

Kada se zahtevi autokrata znatno protive prirodi društva, u društvu se razvija napetost koja ga prisiljava da se buni protiv vlasti jer postoje granice koje "društvo koje zna" ne može da trpi. Tada ono usmerava svoju energiju u rušenju autoritativne vladajuće klase i njegovih ideologija. Ukoliko se u društvu dovoljno razviju nove snage, a vlast dovoljno uspava svoju moć, nove snage preuzimaju vlast i formiraju nova pravila društvenog odnošenja koja donose veće pogodnosti društvu.

Spoljašnje veze

• Felix Bethke: Research on Autocratic Regimes: Divide et Impera, Katapult-Magazine (2015-03-15)