Пређи на садржај

Паренхим

С Википедије, слободне енциклопедије

Паренхим јесте највећи део функционалне супстанце у животињском органу или структурама као што је нпр. рак. У зоологији је то назив за ткиво које испуњава унутрашњост пљоснатих црва.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Термин паренхим је новолатински назив од старогрчке речи παρέγχυμα – parenhima = што значи „висцерално месо”, и од речи παρεγχεῖν – parenkhein = што значи „улити се” и παρα- para– =„поред” + ἐν – en- = „у” + χεῖν – khein = „пресиромашно”) .[1]

Првобитно, Еразистрат и други анатоми овај израз су користили за означавање одређених људских ткива.[2] Касније га је Nehemiah Grew применио и на биљна ткива.[3]

Структура

[уреди | уреди извор]

Паренхим је функционални део органа или структуре као што је рак (тумор) у телу. Ово је у супротности са стромом, која се односи на структурно ткиво органа или структуру, као што је везивно ткиво.

Мозак

[уреди | уреди извор]

Паренхим мозга се односи на функционално ткиво у мозгу које се састоји од два типа можданих ћелија, неурона и глијалних ћелија.[4] Неурони испуњавају три главне функције: аферентни неурони се користе за пренос порука од чулних органа до мозга и централног нервног система (ЦНС), док еферентни неурони шаљу информације и команде из ЦНС до мишића и жлезда. Трећи тип су интернеурони, који служе за комуникацију између друга два типа. Такође је познато да паренхим мозгасадржи и протеине колагена.[5]

Оштећење или траума можданог паренхима често доводи до губитка когнитивних способности или чак смрти. Крварење у паренхиму је познато као интрапаренхимско крварење.

Плућа

[уреди | уреди извор]
Плућни паренхим са знацима оштећење изазваног великим субплеуралним булама.

Плућни паренхим је супстанца плућа која је укључена у размену гасова и укључује плућне алвеоле.[6] Плућни паренхим се састоји од великог броја алвеола танких зидова, који формирају огромну површину, која служи за одржавање правилне размене гасова. Алвеоле се држе отворене транспулмоналним притиском, или преднапрезањем, које је уравнотежено силама ткива и силама алвеоларног површинског филма. Ефикасност размене гасова је стога нераскидиво повезана са три основне карактеристике плућа: паренхимском архитектуром, преднапрезањем и механичким својствима паренхима. Преднапрезање је кључна детерминанта деформабилности плућа која утиче на многе феномене укључујући локалну вентилацију, регионални проток крви, крутост ткива, контрактилност глатких мишића и стабилност алвеола. Главни пут за пренос стреса је преко екстрацелуларног матрикса. Дакле, механичка својства матрикса паренхимског ткива играју кључну улогу како у функцији плућа тако и у биологији.[6]

Јетра

[уреди | уреди извор]

Паренхим јетре је функционално ткиво органа које се састоји од око 80% запремине јетре у облику хепатоцита. Други главни тип ћелија јетре су непаренхимске. Непаренхимске ћелије чине 40% укупног броја ћелија јетре, али само 6,5% њене запремине.[7]

Бубрези

[уреди | уреди извор]

Бубрежни паренхим је подељен на две главне структуре: спољашњу бубрежну кору и унутрашњу бубрежну медулу. Углавном, ове структуре попримају облик од 7 до 18[8] режња бубрега у облику конуса, од којих сваки садржи кортекс бубрега који окружује део медуле који се назива бубрежна пирамида.[9]

Рак

[уреди | уреди извор]

Паренхим рака или солидног тумора, један је од два различита одељка у солидном тумору. Паренхим рака се састоји од неопластичних ћелија. Други одељак је строма настала од неопластичних ћелија, које су потребне као хранљива подршка и за уклањање отпада. Код многих типова рака (тумора), кластери паренхимских ћелија су одвојени базалном ламином која понекад може бити непотпуна.[10]

Пљоснате глисте

[уреди | уреди извор]

Паренхим пљоснатих глиста (лат. acoelomata), јесте ткиво састављено од ћелија и међућелијских простора које испуњава унутрашњост тела пљоснате глисте, који је аколомат. Ово је спужвасто ткиво познато и као мезенхимско ткиво, у коме је неколико типова ћелија смештено у њиховим екстрацелуларним матриксима. Паренхимске ћелије укључују миоците и многе врсте специјализованих ћелија. Ћелије су често причвршћене једна за другу, а такође и за њихове оближње епителне ћелије, углавном преко размака и хемидесмозома. Постоји много варијација у типовима ћелија у паренхима према врсти и анатомским регионима. Његове могуће функције могу укључивати подршку скелета, складиштење хранљивих материја, кретање и многе друге.[11]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ LeMone, Priscilla; Burke, Karen; Dwyer, Trudy; Levett-Jones, Tracy; Moxham, Lorna; Reid-Searl, Kerry; Berry, Kamaree; Carville, Keryln; Hales, Majella; Knox, Nicole; Luxford, Yoni; Raymond, Debra (2013). „Parenchyma”. Medical-Surgical Nursing. Pearson Australia. стр. G–18. ISBN 978-1-4860-1440-8. Архивирано из оригинала 2015-11-30. г. Приступљено 2015-05-21. 
  2. ^ Virchow, R.L.K. (1863). Cellular pathology as based upon physiological and pathological histology [...] by Rudolf Virchow. Translated from the 2nd ed. of the original by Frank Chance. With notes and numerous emendations, principally from MS. notes of the author. 1–562. [Cf. p. 339.] link Архивирано 2021-04-27 на сајту Wayback Machine.
  3. ^ Gager, C. S. 1915. The ballot for names for the exterior of the laboratory building, Brooklyn Botanic Garden. Rec. Brooklyn Bot. Gard. IV, pp. 105–123. link Архивирано 2017-11-10 на сајту Wayback Machine.
  4. ^ „What is the Brain Parenchyma? (With pictures)”. Архивирано из оригинала 2016-01-05. г. Приступљено 2015-12-28. 
  5. ^ Arachchige, Arosh S Perera Molligoda (2021-03-16). „Collagen proteins are found also within the neural parenchyma in the healthy CNS”. AIMS Neuroscience. 8 (3): 355—356. ISSN 2373-8006. doi:10.3934/Neuroscience.2021019. 
  6. ^ а б Suki, B (јул 2011). „Lung parenchymal mechanics.”. Comprehensive Physiology. 1 (3): 1317—1351. ISBN 9780470650714. PMC 3929318 Слободан приступ. PMID 23733644. doi:10.1002/cphy.c100033. 
  7. ^ Kmieć Z (2001). „Introduction — Morphology of the Liver Lobule”. Cooperation of Liver Cells in Health and Disease. Advances in Anatomy Embryology and Cell Biology. 161. стр. iii—xiii, 1—151. ISBN 978-3-540-41887-0. PMID 11729749. doi:10.1007/978-3-642-56553-3_1. 
  8. ^ Ashton, Leah; Gullekson, Russ; Hurley, Mary; Olivieri, Marion (1. 4. 2017). „Correlation of Kidney Size to Number of Renal Pyramids in the Goat Kidney”. The FASEB Journal. 31 (1_supplement): 899.5. S2CID 208553793. doi:10.1096/fasebj.31.1_supplement.899.5 — преко fasebj.org (Atypon). 
  9. ^ Walter F. Boron (2004). Medical Physiology: A Cellular And Molecular Approach. Elsevier/Saunders. ISBN 978-1-4160-2328-9. 
  10. ^ Connolly, James L.; Schnitt, Stuart J.; Wang, Helen H.; Longtine, Janina A.; Dvorak, Ann; Dvorak, Harold F. (2003). „Tumor Structure and Tumor Stroma Generation”. Holland-Frei Cancer Medicine. 6th edition (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2020-12-19. г. Приступљено 2019-10-01. 
  11. ^ Conn, D (1993). „The Biology of Flatworms (Platyhelminthes): Parenchyma Cells and Extracellular Matrices.”. Transactions of the American Microscopical Society. 112 (4): 241—261. JSTOR 3226561. doi:10.2307/3226561. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Паренхим&oldid=27440884”