Пређи на садржај

Бугарска

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Бугарска (вишезначна одредница).
Република Бугарска
Република България  (бугарски)
Крилатица: У слози је снага
(буг. Съединението прави силата)
Химна: Мила домовино
(буг. Мила родино)
Положај Бугарске
Главни град 
(и највећи)		Софија
42° 41′ N 23° 19′ E / 42.683° С; 23.317° И / 42.683; 23.317
Службени језикбугарски
Владавина
Облик државеунитарна парламентарна република
 — ПредседникРумен Радев
 — Председник ВладеДимитар Главчев
Законодавна властНародно собрање
Историја
Стварање‍
 — Прво бугарско царство681—1018.
 — Друго бугарско царство1185—1396.
 — Кнежевина Бугарска3. март 1878.
 — Независност од Османског царства5. октобар 1908.
 — Укидање монархије15. септембар 1946.
Географија
Површина‍
 — укупно110.993 km2 (103)
 — вода (%)2,16
Становништво‍
 — 2023.[1]Пад 6.385.500 (109)
 — густина63 ст./km2 (154)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023.
 — укупноРаст 216,499 млрд. $[2] (73)
 — по становникуРаст 33.780 $[2] (55)
ИХР (2022)Раст 0,799[3] (70) — висок
Валутабугарски лев
 — стоти део валуте‍100 стотинки‍
 — код валутеBGN
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (EET)
UTC +3 (EEST)
Интернет домен‍.bg
.бг‍
Позивни број+359
Вози се надесној страни
Регистарске таблицеBGR

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи.[4][5] Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава. Према процени Националног института за статистику из 2022. године Република Бугарска има 6.447.710 становника.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Назив Бугарска потиче од Прабугара, племена туркијског порекла који су основали земљу. Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је и даље нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Према једној од претпоставки назив је изведен из пратуркијске речи булга са значењем мешати, трести, мрдати[6] или измешан народ. По другој претпоставци име долази од речи булгак која значи револт, пореметити,[7] односно побуњеници.[8][9][10] На основу неких извора, споменуте речи потичу од реке Волге, где су једно време Прабугари били насељени, док други извори говоре да реч булга означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — средњој Азији.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Бугарске

Антика

[уреди | уреди извор]

Остаци неандерталаца који датирају из периода од пре око 150.000 година, или средњег палеолита, неки су од најранијих трагова људске активности на простору модерне Бугарске.[11] Остаци Homo sapiensa који су тамо пронађени датирани су ц. 47.000 година ПС. Овај резултат представља најранији долазак модерних људи у Европу.[12][13] Карановска култура је настала око 6.500 година пре нове ере и била је једно од неколико неолитских друштава у региону која су напредовала у пољопривреди.[14] Археолошка култура Варна из бакарног доба (пети миленијум пре нове ере) је заслужна за проналазак обраде злата.[15][16] Придружено благо некрополе Варне садржи најстарији златни накит на свету са приближном старошћу од преко 6.000 година.[17][18] Благо је било драгоцено за разумевање друштвене хијерархије и стратификације у најранијим европским друштвима.[19][20][21]

Трачани, једна од три примарне групе предака савремених Бугара, појавили су се на Балканском полуострву нешто пре 12. века пре нове ере.[22][23][24] Трачани су се истакли у металургији и проширили су међу Грке орфејски и дионизијски култ, али су остали племенски уређени и бездржавни.[25] Персијско Ахеменидско царство је освојило делове данашње Бугарске (посебно источну Бугарску) у 6. веку пре нове ере и задржало контролу над регионом до 479. године пре нове ере.[26][27] Инвазија је постала катализатор за јединство Трачана, а већина њихових племена се ујединила под краљем Тересом и формирала Одришко краљевство 470-их година пре нове ере.[25][27][28] Ослабио га је и вазализирао Филип II Македонски 341. п. н. е.,[29] напали су га Келти у 3. веку[30] и коначно је постало провинција Римског царства 45. године нове ере.[31]

До краја 1. века нове ере, успостављена је римска власт над целим Балканским полуострвом, а хришћанство је почело да се шири у региону око 4. века.[32] Готску Библију — прву књигу на германском језику — створио је готски бискуп Улфила у данашњој северној Бугарској око 381.[33] Регион је дошао под контролу Источног римског царства након пада Рима 476. године. Византинци су били ангажовани у дуготрајном рату против Персије и нису могли да бране своје балканске територије од упада варвара.[34] То је омогућило Словенима да уђу на Балканско полуострво као освајачи и пљачкаши, првенствено преко подручја између реке Дунав и Балканских планина познатих као Мезија.[35] Постепено је унутрашњост полуострва постала земља Јужних Словена, који су живели под демократијом.[36][37] Словени су у руралним областима асимилирали делимично хеленизоване, романизоване и готизоване Трачане.[38][39][40][41]

Средњи век

[уреди | уреди извор]

Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе — Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (VII-XI в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњовековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Српску деспотовину (види Константин Филозоф).

Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао. Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло. Оно је претворено у зависне сељаке парике. Зависни сељаци давали су феудалном господару део производа и радили на имању господара. Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе. Властела се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре. Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара. Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријарх, митрополити и епископи. Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.

18. и 19. век

[уреди | уреди извор]

Период од 18. до 19. века у Бугарској се назива још и "Бугарски препород". Почиње 1762. а завршава се 1877/1878 године - Руско-турским ратом. Током та два века циљ је проглашење независности државе Бугарске. У то време, у бугарском друштву почиње да се формира модерна нација, која се гради у Мизији, Тракији и Македонији. Препород је подељен на три периода: 1. Период раног препорода - обухвата 18. век и прву четвртину 19.; 2. Период од почетка реформи у Османској империји (20-тих година 19. века) до Кримског рата (1853—1856); 3. Период од Кримског рата до краја Руско-турског рата (1877—1878). Почетак свих промена је појава приватне својине. Обрадиве површине остају под влашћу султана али сељаци имају право да располажу њоме. После аграрне реформе (1834), много сељака постају власници своје земље. Долази до промена на пољу економије и технологије - рађају се нове производње и примењују нове технологије. Као резултат свега тога настаје нови друштвени слој - буржоазија. Бугари постају најмногобројнији етнички елемент у Османској империји. Долази до великих пресељења, због чега се појављују бесарабски Бугари, Гагузи и Бугари у Румунији. Оснивају се градови: Београд, Комрат, Александрија. Оснива се духовно-културни живот, значајно се повећава број књига. Издаје се књига Христофора Жефаровића - "Стематографија" (1741) у Бечу, и по први пут се појављује личност Паисија Хилендарског који постаје идеолог бугарске национално ослободилачке акције и творац књиге "История славянобългарска".

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

После ослобођења Бугарске и ХХ век

[уреди | уреди извор]

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944, уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Бугарске
Главна црква Рилског манастира

Положај

[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Бугарска граничи су: Румунија, Турска, Грчка, Северна Македонија и Србија. Површина државе износи 110.993,6 km².

Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком.

Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије.

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

Бугарска је рељефно разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). Око Марице простире се Горњотракијска низија (називају је и Маричком низијом). Низија је ограничена Родопима и Балканом, а простире на дужини од око 200 кm и ширини 40-70 кm. Ту су плодне обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице). Ово је и најгушће насељено подручје Бугарске.

Јужније су стари Родопи, једно од два изразита планинска подручја у Бугарској. Они заузимају југозападни део државе. Родопи су највише и најстарије планине у Бугарској. Настали су у палеозоику, за време херцинске орогенезе, те су то, по морфогенези, старе громадне планине. Одликују се разноликошћу рељефа и пејзажа што их чини врло привлачним и занимљивим. Испресецани су питомим долинама, у које допиру благи утицаји средоземне климе, које се смењују са високим планинским пределима алпског изгледа. Најпознатији планински масиви су Витоша, Рила и Пирин. Најлепши и најзначајнији међу њима је Рила. Врх Мусала на Рили (2 925 m) представља највиши врх Бугарске, Балканског полуострва и југоисточне Европе. На овом планинском масиву има још око 90 врхова и литица изнад 2 000 m и око 30 врхова који прелазе висину 2 500 m изнад нивоа мора. Због њене велике висине током плеистоцена била је захваћена снажном глацијацијом. Отуда на њој постоје мала језера настала радом ледника. Познато је око 150 оваквих језера која су позната под називом „горске очи”[42]. Родопи су богати угљем и обојеним металима. Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.

Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која дели северну Бугарску од долине ове реке. Она је, супротно називу, младог, терцијарног постанка, настала у току алпске орогенезе. Протеже се средином Бугарске у дужини од 570 km. У грађи ове планине учествују и старије стене са лежиштима руда. Њен највиши део је средишњи део Ботев (2 371 m). Стара планина има важну улогу преграде која зауставља продор хладних ваздушних маса са севера у јужни део Бугарске. Одликује се бројним прелазима и превојима, што је чини лако проходном планином па није представљала препреку некадашњим сеобама а не представља је ни данашњем саобраћају. Она је шумовита планина, асиметрична у правцу југ-север. Јужна страна прелази у подбалканске котлине, а има већи нагиб од северне стране[42]. У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији.

Од котлина треба истаћи низ везаних: Софијска, Златичка, Карлова, Казанличка, Сливенска и др. које се пружају између Балкана и паралелног низа Витоше, Средне горе (Богдан 1 573 m) и Срнене горе.

Између Балкана и Дунава налази се заравњен простор чију подину чине стари слојеви у облику плоче. Овај простор назива се Бугарска или Дунавска плоча. Она се простире у северном делу Бугарске и има више својства висоравни него низије. Њена висина постепено опада према Дунаву. На лесним наслагама, које леже у повлати плоче, настало је плодно тло (црница) где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња[42].

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Интеракција климатских, хидролошких, геолошких и топографских услова произвела је релативно широк спектар биљних и животињских врста у земљи.[43] Биодиверзитет Бугарске, један од најбогатијих у Европи,[44] је очуван у три национална парка, 11 паркова природе, 10 резервата биосфере и 565 заштићених подручја.[45][46][47] Деведесет и три од 233 врсте сисара Европе налазе се у Бугарској, заједно са 49% лептира и 30% васкуларних биљних врста.[48] Укупно су присутне 41.493 биљне и животињске врсте.[48] Већи сисари са значајном популацијом укључују јелене (106.323 јединке), дивље свиње (88.948), златног шакала (47.293) и црвену лисицу (32.326). Јаребице броје око 328.000 јединки, што их чини најраспрострањенијом птицом дивљачи.[49] Трећина свих птица гнездарица у Бугарској може се наћи у Националном парку Рила, који такође има арктичке и алпске врсте на великим надморским висинама.[50] Флора обухвата више од 3.800 васкуларних биљних врста од којих је 170 ендемских, а 150 се сматра угроженим.[43] Контролна листа већих гљива у Бугарској од стране Института за ботанику идентификује више од 1.500 врста.[51] Више од 35% површине земљишта је покривено шумама.[52]

Бугарска влада је 1998. усвојила Националну стратегију очувања биолошке разноврсности, свеобухватан програм који тежи очувању локалних екосистема, заштити угрожених врста и очувању генетских ресурса.[53] Бугарска има неке од највећих Натура 2000 подручја у Европи које покривају 33,8% њене територије.[54] Земља је постигла свој циљ Кјото протокола о смањењу емисије угљен-диоксида за 30% од 1990. до 2009.[55]

Бугарска се налази на 30. месту у Индексу еколошких перформанси за 2018. годину, али има ниске оцене у погледу квалитета ваздуха.[56] Нивои честица су највиши у Европи,[57] посебно у урбаним подручјима погођеним аутомобилским саобраћајем и електранама на угаљ.[58][59] Једна од њих, станица Марица Исток-2 која функционише на лигниту, наноси највећу штету здрављу и животној средини у Европској унији.[60] Употреба пестицида у пољопривреди и застарели индустријски канализациони системи доводе до великог загађења земљишта и воде.[61] Квалитет воде је почео да се побољшава 1998. године и задржао је тренд умереног побољшања. Преко 75% површинских река испуњава европске стандарде за добар квалитет.[62]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима, као и природа Бугарске, прилично је разноврсна. Климатске услове сваког региона одређује јединственост његовог пејзажа. Дакле, зими је континентална клима са ниским температурама и тешким снежним падавинама, а лети медитеранска, која обезбеђује топло време током летњих месеци.

Клима Софије (NIMH−BAS), нормали 1981—2010, екстреми2 1941—данас
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 19
(66) 		23
(73) 		27,5
(81,5) 		31
(88) 		34
(93) 		38
(100) 		41
(106) 		39,4
(102,9) 		36,1
(97) 		33,9
(93) 		25,5
(77,9) 		23
(73) 		41
(106)
Максимум, °C (°F) 5,1
(41,2) 		7,6
(45,7) 		13,2
(55,8) 		17,7
(63,9) 		23,5
(74,3) 		27,1
(80,8) 		29,6
(85,3) 		29,5
(85,1) 		24,2
(75,6) 		18,3
(64,9) 		12,8
(55) 		6,1
(43) 		17,6
(63,7)
Просек, °C (°F) 1,0
(33,8) 		2,5
(36,5) 		7,5
(45,5) 		12,1
(53,8) 		17,5
(63,5) 		21,6
(70,9) 		23,5
(74,3) 		23,5
(74,3) 		19,6
(67,3) 		12,5
(54,5) 		7,8
(46) 		2,3
(36,1) 		12,6
(54,7)
Минимум, °C (°F) −3,1
(26,4) 		−2,1
(28,2) 		2,7
(36,9) 		6,8
(44,2) 		11,5
(52,7) 		14,5
(58,1) 		16,8
(62,2) 		16,6
(61,9) 		13,0
(55,4) 		7,8
(46) 		2,9
(37,2) 		−1,3
(29,7) 		7,7
(45,9)
Апсолутни минимум, °C (°F) −28,3
(−18,9) 		−25
(−13) 		−16,1
(3) 		−6
(21) 		−2,2
(28) 		1,4
(34,5) 		2
(36) 		3,5
(38,3) 		−2
(28) 		−6
(21) 		−15,3
(4,5) 		−21,1
(−6) 		−28,3
(−18,9)
Количина падавина, mm (in) 33,2
(1,307) 		31,5
(1,24) 		38,1
(1,5) 		50,7
(1,996) 		67
(2,64) 		75,4
(2,969) 		52,6
(2,071) 		57,6
(2,268) 		45,7
(1,799) 		45
(1,77) 		43,3
(1,705) 		41,7
(1,642) 		581,8
(22,907)
Количина снега, cm (in) 24,3
(9,57) 		19
(7,5) 		14,7
(5,79) 		2,7
(1,06) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		1,9
(0,75) 		10,4
(4,09) 		24
(9,4) 		97
(38,16)
Дани са падавинама 9 10 10 12 13 12 10 9 7 11 10 12 125
Дани са снегом 4,5 3,5 1,6 0,5 0 0 0 0 0 0,3 1,5 2,5 14,4
Сунчани сати — месечни просек 87,8 124,3 179,6 202,2 259,6 307,7 342,1 318,3 240,1 183,6 115,5 76,1 2.436,9
Извор #1: Stringmeteo.com[63]
Извор #2: slimatedata.eu (дани са преципитацијом)[64] и Stringmeteo.com/Freemeteo.bg/NOAA (екстреми)[65][66][67][68][69][70]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Административна подела Бугарске

Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области. Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године. Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области. Тих 28 области су:

Становништво и демографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Бугарске
Народна ношња
Златоград

Према попису становништва из 2011. Бугарска је имала 7.364.570 становника. Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 36 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису). Према вероисповести већина су православне вере.

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Бугарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[71]


Према националном попису из 2021. године, Бугарска има 6.519.789 становника. Већина становништва, 72,5%, живи у урбаним срединама.[72] Ажурирано: 2019. Софија је најнасељенији урбани центар са 1.241.675 становника, а следе Пловдив (346.893), Варна (336.505), Бургас (202.434) и Русе (142.902).[73] Бугари су главна етничка група и чине 84,8% становништва. Турска и ромска мањина чине 8,8 и 4,9%; око 40 мањих мањина чини 0,7%, а 0,8% се не идентификује са етничком групом.[74][75] Бивша директорка за статистику Ренета Инџова оспорила је податке из пописа из 2011. године, сугеришући да је стварна популација мања од пријављене.[76][77] Ромска мањина је обично бројчано потцењена у пописним подацима и може представљати до 11% становништва.[78][79] Густина насељености је 65 по квадратном километру, што је скоро половина просека Европске уније.[80]

У 2018, просечна укупна стопа фертилитета (ТФР) у Бугарској била је 1,56 деце по жени,[81] знатно испод историјског максимума од 5,83 деце по жени из 1905.[82] Бугарска има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од 43 године.[83]

Бугарска је у стању демографске кризе.[84][85] Има негативан прираштај становништва од 1989. године, када је економски колапс изазвао дуготрајан талас емиграције.[86] Око 937.000 до 1.200.000 људи — углавном младих одраслих — напустило је земљу до 2005.[86][87] Већину деце рађају неудате жене.[88] Штавише, трећину свих домаћинстава чини само једна особа, а 75,5% породица нема децу млађу од 16 година[85] Стопе наталитета Бугарске су међу најнижим у свету,[89][90] док су стопе смртности међу највишима.[91]

Бугарска има високе резултате у родној равноправности, заузимајући 18. место у Извештају о глобалном родном јазу за 2018.[92] Иако је женско право гласа омогућено релативно касно, 1937. године, жене данас имају једнака политичка права, високо учешће у радној снази и законски прописану једнаку плату.[92] 2021. године, агенција за истраживање тржишта Reboot Online рангирала је Бугарску као најбољу европску земљу за рад жена.[93] Бугарска има највећи проценат жена истраживача ИКТ у ЕУ,[94] као и други највећи проценат жена у технолошком сектору са 44,6% радне снаге. Висок ниво учешћа жена је наслеђе социјалистичке ере.[95]

Према попису становништва из 2021. године, 62,7% становништва се изјаснило као православци, 9,8% као муслимани, 1,1% као протестанти, 0,6% као католици,а 0,3% је рекло да припада некој другој хришћанској деноминацији. Од укупног броја становника, 15,9% се изјаснило да нису припадници ниједне религије, док 9,5% није дало одговор.

Здравље

[уреди | уреди извор]

Високе стопе смртности су резултат комбинације старења становништва, великог броја људи у ризику од сиромаштва и слабог система здравствене заштите.[96] Преко 80% смртних случајева је због рака и кардиоваскуларних болести; скоро петина њих се може избећи.[97] Иако је здравствена заштита у Бугарској номинално универзална,[98] трошкови из џепа чине скоро половину укупне потрошње на здравствену заштиту, што значајно ограничава приступ медицинској нези[99] Други проблеми који ометају пружање неге су емиграција лекара због ниских плата, недовољно особља и недовољно опремљених регионалних болница, несташица снабдевања и честе промене основног пакета услуга за осигуранике.[100][101] Блумбергов индекс ефикасности здравствене заштите за 2018. сврстао је Бугарску на последње место од 56 земаља.[102] Просечан животни век је 74,8 година, у поређењу са просеком у ЕУ од 80,99 и светским просеком од 72,38.[103][104]

Образовање

[уреди | уреди извор]
Ректорат Софијског универзитета

И јавни расходи за образовање су далеко испод просека Европске уније.[105] Образовни стандарди су некада били високи,[106] али су значајно опали од раних 2000-их.[105] Бугарски ученици су били међу најбољима у свету у погледу читања у 2001. години, боље од својих канадских и немачких колега; до 2006. године, резултати у читању, математици и науци су опали. До 2018. године, Програм за међународне студије процене ученика утврдио је да је 47% ученика 9. разреда функционално неписмено у читању и природним наукама.[107] Просечна основна писменост је висока и износи 98,4% и то без значајне разлике међу половима.[108] Министарство просвете и науке делимично финансира јавне школе, факултете и универзитете, утврђује критеријуме за уџбенике и надгледа процес издавања. Образовање у основним и средњим државним школама је бесплатно и обавезно.[106] Процес обухвата 12 разреда, у којима су разреди од првог до осмог основног, а од деветог до дванаестог средњег нивоа. Високо образовање се састоји од 4-годишње дипломе и магистратуре у трајању од 1 године.[109] Највиша високошколска установа у Бугарској је Софијски универзитет.[110][111]

Језик

[уреди | уреди извор]

Бугарски је једини језик са званичним статусом и матерњи је за 85 % становништва.[112] Спада у словенску групу језика, али има низ граматичких посебности, које дели са његовим најближим сродником македонским, које га издвајају од других словенских језика: то укључује сложену вербалну морфологију, одсуство именичких падежа и инфинитива и употреба граматичког члана са суфиксом.[113] Други језици који се говоре у Бугарској су турски и ромски, које је, према попису из 2011. године, говорило 9,1% односно 4,2% становништва.

Религија

[уреди | уреди извор]

Бугарска је секуларна држава са уставом загарантоване верске слободе, али је православље означено као традиционална религија.[114] Више од три четвртине Бугара је православно.[115] Бугарска православна црква је стекла аутокефални статус 927. године[116][117] и има 12 епархија и преко 2.000 свештеника.[118]

Храм Светог Александра Невског у Софији

Сунитски муслимани су друга по величини верска заједница и чине 10% верника Бугарске. Истраживање спроведено 2011. на 850 муслимана у Бугарској показало је да је 30% оних који се изјашњавају као дубоко религиозни, а 50% као само религиозни. Према студији, нека верска учења, попут исламске сахране, традиционално су уграђена и широко се практикују, док се друга главна мање поштују, попут муслиманске молитве или уздржавања од пијења алкохола, једења свињетине и кохабитације.[119]

Мање од 3% становништва је повезано са другим религијама, а 11,8% је нерелигиозно или се не идентификује са било којом религијом.[115]

Највећи градови

[уреди | уреди извор]

У већим градовима су индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва. То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали. Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток

 

Извор: Попис 2011.
№ Град Област Популација
Софија
Софија
Пловдив
Пловдив 		1. Софија Софија-престоница 1.204.685 Варна
Варна
Бургас
Бургас
2. Пловдив Пловдив 338.153
3. Варна Варна 334.870
4. Бургас Бургас 200.271
5. Русе Русе 149.642
6. Стара Загора Стара Загора 138.272
7. Плевен Плевен 106.954
8. Сливен Сливен 91.620
9. Добрич Добрич 91.030
10. Шумен Шумен 80.855


Економија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Привреда Бугарске

Бугарска има отворену тржишну економију високог средњег дохотка у којој приватни сектор чини више од 70% БДП-а.[120][121] Од претежно пољопривредне земље са претежно руралним становништвом 1948. године, до 1980-их Бугарска се трансформисала у индустријску привреду, са научним и технолошким истраживањима при врху приоритета њених буџетских расхода.[122] Губитак тржишта СВЕ 1990. и накнадна „шок терапија“ планираног система изазвали су нагли пад индустријске и пољопривредне производње, након чега је на крају уследио економски колапс 1997.[123][124] Економија се углавном опоравила током периода брзог раста неколико година касније,[123] али просечна плата од 1.036 лева (615 долара) месечно остаје најнижа у ЕУ.[125] Више од петине радне снаге ради за минималну плату од 1,16 долара по сату.[126]

Уравнотежен државни буџет је постигнут 2003. године и земља је почела да остварује суфицит следеће године.[127] Расходи су износили 21,15 милијарди долара, а приходи 21,67 милијарди долара у 2017.[128] Већина државних издатака за институције намењена је безбедности. Највећи део годишњег буџета Владе издваја се за министарства одбране, унутрашњих послова и правде, док најмање средстава добијају они надлежни за животну средину, туризам и енергетику.[129] Порези чине највећи део државних прихода[129] са 30% БДП-а.[130] Бугарска има неке од најнижих стопа пореза на добит предузећа у ЕУ по фиксној стопи од 10%.[131] Порески систем је двостепен. Порез на додату вредност, акцизе, порез на доходак предузећа и физичких лица су национални, док порез на некретнине, наслеђе и возила наплаћују локалне власти.[132] Снажан економски учинак почетком 2000-их смањио је државни дуг са 79,6% у 1998. на 14,1% у 2008.[127] Од тада је порастао на 28,7% БДП-а до 2016. године, али је и даље трећи најнижи у ЕУ.[133]

Југозападно планско подручје је најразвијенији регион по паритету куповне моћи, са29.816 долара у 2018.[134] Укључује главни град и околну Софијску област, који сами стварају 42% националног бруто домаћег производа, иако су домаћини само 22% становништва.[135][73] БДП по глави становника (у ППС) и трошкови живота у 2019. износили су 53 и 52,8% просека ЕУ (100%).[136][137] Национални ППП БДП процењен је на 143,1  милијарди долара у 2016. са вредношћу по глави становника од 20.116 долара.[138] Статистика економског раста узима у обзир илегалне трансакције из сиве економије, која је највећа у ЕУ као проценат економског производа.[139][140] Бугарска народна банка штампа националну валуту лев, која је везана за евро по курсу од 1,95583 лева за евро.[141]

После неколико узастопних година високог раста, последице финансијске кризе 2007–2008. довеле су до смањења БДП-а од 3,6% у 2009. години и повећања незапослености.[142][143] Позитиван раст је обновљен 2010. године, али међукомпанијски дуг је премашио 59 милијарди долара, што значи да је 60% свих бугарских компанија међусобно задужено.[144] До 2012. порастао је на 97 милијарди долара, или 227% БДП-а.[145] Влада је спровела строге мере штедње уз подстицање ММФ-а и ЕУ до неких позитивних фискалних резултата, али друштвене последице ових мера, као што су повећана неједнакост у приходима и убрзана миграција према иностранству, биле су „катастрофалне” према Међународној конфедерацији синдиката.[146]

Пребацивање јавних средстава породицама и рођацима политичара из актуелних странака резултирало је фискалним губицима и смањењем социјалних издавања за грађане.[147][148] Бугарска се налази на 71. месту у Индексу перцепције корупције[149] и има најгоре нивое корупције у Европској унији, што је извор дубоког незадовољства у бугарском друштву.[150][151] Заједно са организованим криминалом, корупција је резултирала одбијањем пријаве земље за шенгенски простор и повлачењем страних инвестиција.[152][153][154] Владини званичници се наводно некажњено баве проневером, трговином утицајем, кршењем јавних набавки и подмићивањем.[155] Државне набавке су посебно критична област у ризику од корупције. Процењује се да се на јавне тендере сваке године троши 10 милијарди лева (5,99 милијарди долара) државног буџета и европских кохезионих фондова;[156] Скоро 14 милијарди (8,38 милијарди долара) потрошено је на јавне уговоре само у 2017. години.[157] Велики део ових уговора се додељује неколицини политички повезаних[158] компанија због бројних неправилности, кршења процедура и критеријума за доделу по мери.[159] Упркос поновљеним критикама Европске комисије,[154] институције ЕУ се уздржавају од предузимања мера против Бугарске јер подржава Брисел по бројним питањима, за разлику од Пољске или Мађарске.[150]

У долинама Карлова, Калофера, Сопота и Казанлака налазе се простране ратарске површине засађене ружама. Из цветова тих ружа добија се ружино уље.

Туризам

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Туризам у Бугарској

Природне погодности као и културно-историјско и градитељско наслеђе које Бугарска има доприносе повећању броја туриста у последњих неколико година. Домаћи и инострани туризам заједно учествују са преко 16,7% у бруто домаћем производу земље и у овој области је запослено 10,7% радне снаге у 2018. години.[160] Највећи број страних туриста долази из Велике Британије, Немачке, Русије и Скандинавије.[161]

Црква Христа Пантократора
Национална галерија стране уметности у Софији
Приморско
Трачка гробница у Свештарију
Национални парк Централни Балкан

Култура

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Култура Бугарске

Позориште и филм

[уреди | уреди извор]

Зачеци бугарског позоришног живота датирају од средине 19. века у облику аматерских представа у школама и читаоницама. Оснивају се друштва љубитеља позоришне уметности за која пишу комаде Сава И. Доброплодни, Добри Војников и Васил Друмев. Након 1878. године та друштва прерастају у професионалне позоришне групе. У Пловдиву се 1881. оснива Међународно позориште Луксембург (буг. Международен театър Люксембург) у којем се дају представе под управом Стефана Попова,[162] а наступају и грчке и јерменске дружине из Цариграда.[163] У Софији се 1888. године од стране пловдивских уметника подиже Позориште „Основа“ (буг. Театър „Основа“) у којем се дају драмске и музичке представе.[164] Указом кнеза Фердинанда у Софији је 1907. године отворено Бугарско народно позориште (буг. Български народен театър) које данас представља најстарије сачувано здање бугарске позоришне уметности.[165][166] Након Другог светског рата Софија добија још два позоришта: Позориште народа (буг. Театър на народ) и Позориште комедије (буг. Театър комедия) а градска позоришта имају: Пловдив, Русе, Варна, Видин, Плевен и Бургас. Основано је и државно путујуће позориште Театро Рома које изводи представе на ромском језику. Међу позоришним редитељима издвајају се: Вили Цанков, Леон Даниел, Методи Андонов.[163]

Прва јавна филмска пројеција у Бугарској одржана је 11. децембра 1896. године од стране професора Мелинсона у просторијама хотела Македонија у Софији.[167] Страни филмови се редовно приказују од 1897,[168] а 1908. године је отворен први велики биоскоп.[169] Први дугометражни филм Бугарин је галантан снимљен је 1915. године у режији Васила Гендова.[170] Поред Гендова, међу пионирима бугарског филма су и Борис Грежов, Васил Бакарџиев, Петар Стојчев и Александар Вазов.[169]

Од 1948. године, филмска индустрија је национализована зарад ширења нове идеологије.[168] За време совјетске ере, између 1945. и 1990, већина прича из бугарских филмова тицала се друштвених драма које су имале везе са измештањем села у градове, егзистенцијализмом и романтиком. Ово је такође био период развоја анимираног филма.[169] Међу филмовима који су остварили завидан међународни успех налазе се Привезани балон (1967) Бинке Жељазкове, Козји рог (1972) Методи Андонова, Предност (1977) Георгија Ђулгерова, Свачија љубав (1979) Борислава Шаралиева, Кожне ципеле незнаног јунака (1979) Рангела Валчанова, Све за љубав (1986) Николаја Волева и Понедељак ујутро (1988) Ирине Акташеве и Христа Пискова.[170]

Кухиња

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бугарска кухиња

Бугарску кухињу одређује њено богато и добро очувано културно наслеђе[171] на које су пресудно утицале словенска, грчка и турска култура.[172] Бугарска гастрономија је изванредно разнолика, захваљујући релативно топлој клими и разноврсној географији Бугарске, која омогућава изузетно повољне услове за узгој различитог свежег поврћа, биљака и воћа.

Традиција бугарске кухиње, настала кроз генерације је сачувала неке посебне одлике у начинима кувања, са употребом доста свежих производа и јединствених зачина – већином припремљених или издвојених из биља са значајним лековитим својствима. Чорба од сочива је бугарски традиционални специјалитет, као и баница, односно пита са сиром.[171] Јогурт је основни млечни производ који се служи уз скоро сва јела у Бугарској. Чорба од шкембића (буг. шкембе чорба) се често припрема у Бугарској, те разноврсни аспици посути сиром као и димљена кобасица луканка. Шопска салата, љутеница, сирење и козунак представљају посебне карактеристике бугарске кухиње. Месо, поготово свињско и јагњеће је значајна намирница за припрему бројних бугарских јела. Ћуфте (буг. кюфте) и ћевапи (буг. кебапче) су најпознатији месни производи у Бугарској, који се припремају од млевеног свињског и јунећег меса, уз додатак зачина.[171]

Вино је одувек произвођено и конзумирано у Бугарској. Трачани, најстарији народ на овим просторима су били најпознатији произвођачи вина у античком периоду.[171] Бугарска извози вина широм света и до 1989. године је била други извозник у свету по количини флашираног вина.[173][174] У Бугарској је 2016. године произведено 128 милиона литара вина, од чега је 62 милиона извезено углавном у Пољску, Румунију и Русију.[175] Међу најпознатијим сортама локалних вина су димјат, мавруд, црвени мискет, руен, рубин, мелник 55, широка мелнишка лоза, памид. Поред вина, најпопуларнија алкохолна пића су ракија, мастика и ментовка.[171]

Спорт

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Спорт у Бугарској
Григор Димитров на Међународном првенству у Италији 2015. године

Бугарска је била једна од 14 држава на првим Олимпијским играма модерног доба 1896, на којим је представљао швајцарски гимнастичар Шарл Шампо.[176] Од тада су бугарски спортисти освојили 52 златне, 89 сребрне и 83 бронзане медаље[177] и налазе се на четрдесетом месту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма. Традиционално, Бугарска је веома успешна у дизању тегова, а најзаслужнији за то је дизач и тренер Иван Абаџиев под чијим вођством су се обарали бројни рекорди и освајала различита првенства.[178] Остали значајнији спортови у Бугарској су рвање, бокс, гимнастика, одбојка и тенис.[178] Стефка Костадинова и даље држи светски рекорд у скоку у вис с прескочених 2,09 m које је прескочила на Светском првенству 1987. у Риму.[179] Григор Димитров је први бугарски тенисер који се пробио међу првих десет на АТП листи.[180]

Најпопуларнији спорт је фудбал.[178] Највећи успех фудбалска репрезентација Бугарске је остварила на СП 1994. освојивши четврто место, док је најбољи стрелац првенства био Христо Стоичков који је и најбољи бугарски фудбалер свих времена.[181] Најтрофејнији тимови у земљи су дугогодишњи ривали ЦСКА и Левски.[182] ФК Лудогорец је постигао изузетан успех тако што је за само девет година од најнижег степена такмичења стигао до групне фазе Лиге шампиона 2014/15.[183] У 2018. се налазио на 39. месту и представља најбоље позиционирани бугарски клуб на УЕФА ранг листи.[184]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Катедрала Александра Невског у Софији
    Катедрала Александра Невског у Софији
  • Зграда Бугарског парламента
    Зграда Бугарског парламента
  • Попово језеро
    Попово језеро
  • Село Врата у Бугарској
    Село Врата у Бугарској
  • Обала Црног мора
    Обала Црног мора
  • Планине Рила
    Планине Рила
  • Римски амфитеатар у Пловдиву
    Римски амфитеатар у Пловдиву
  • Пећина Леденика
    Пећина Леденика
  • Планине Пирин
    Планине Пирин

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Population and Demographic Processes in 2019” (на језику: енглески). Национална агенција за статистику. 13. 4. 2020. 
  2. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Bulgaria)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 17. 10. 2023. г. Приступљено 8. 3. 2024. 
  3. ^ „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 10. 2022. г. Приступљено 8. 3. 2024. 
  4. ^ „United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  5. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 186. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ Дибо, Ана. „Туркијска етимологија”. StarLing. Приступљено 14. 5. 2019.  (језик: енглески)
  7. ^ Боверсок, Глен В. „Касна антика: Водич кроз посткласични свет”. Harvard University Press. стр. 354. ISBN 978-0674511736. Приступљено 14. 5. 2019.  (језик: енглески)
  8. ^ Чен 2012, стр. 97.
  9. ^ Петерсен, Лејф Ингеборг Ри (2013). Опсадно ратовање и војна организација у државама наследницама (400—800 год.) (Историја ратовања). Brill. стр. 369. ISBN 978-9004254466. 
  10. ^ Голден 1992, стр. 104.
  11. ^ Tillier, Anne-Marie; Sirakov, Nikolay; Guadelli, Aleta; Fernandez, Philippe; Sirakova, Svoboda (октобар 2017). „Evidence of Neanderthals in the Balkans: The infant radius from Kozarnika Cave (Bulgaria)”. Journal of Human Evolution. 111 (111): 54—62. ISSN 0047-2484. PMID 28874274. doi:10.1016/j.jhevol.2017.06.002. 
  12. ^ „A 14C chronology for the Middle to Upper Palaeolithic transition at Bacho Kiro Cave, Bulgaria”. Nature Ecology & Evolution. 4 (6): 794—801. 2020. PMID 32393865. doi:10.1038/s41559-020-1136-3. 
  13. ^ „Initial Upper Palaeolithic Homo sapiens from Bacho Kiro Cave, Bulgaria” (PDF). Nature. 581 (7808): 299—302. 2020. Bibcode:2020Natur.581..299H. PMID 32433609. doi:10.1038/s41586-020-2259-z. Архивирано из оригинала (PDF) 2022-10-09. г. 
  14. ^ Gimbutas, Marija A. (1974). The Gods and Goddesses of Old Europe: 7000 to 3500 BC Myths, Legends and Cult Images. University of California Press. стр. 29—32. ISBN 978-0520019959. 
  15. ^ Roberts, Benjamin W.; Thornton, Christopher P. (2009). „Development of metallurgy in Eurasia”. Antiquity. Department of Prehistory and Europe, British Museum. 83 (322): 1015. doi:10.1017/S0003598X00099312. Приступљено 28. 7. 2018. „In contrast, the earliest exploitation and working of gold occurs in the Balkans during the mid-fifth millennium BC, several centuries after the earliest known copper smelting. This is demonstrated most spectacularly in the various objects adorning the burials at Varna, Bulgaria (Renfrew 1986; Highamet al. 2007). In contrast, the earliest gold objects found in Southwest Asia date only to the beginning of the fourth millennium BC as at Nahal Qanah in Israel (Golden 2009), suggesting that gold exploitation may have been a Southeast European invention, albeit a short-lived one.” 
  16. ^ de Laet, Sigfried J. (1996). History of Humanity: From the Third Millennium to the Seventh Century BC. UNESCO / Routledge. стр. 99. ISBN 978-92-3-102811-3. „The first major gold-working centre was situated at the mouth of the Danube, on the shores of the Black Sea in Bulgaria” 
  17. ^ Grande, Lance (2009). Gems and Gemstones: Timeless Natural Beauty of the Mineral World. University of Chicago Press. стр. 292. ISBN 978-0-226-30511-0. „The oldest known gold jewelry in the world is from an archaeological site in Varna Necropolis, Bulgaria, and is over 6,000 years old (radiocarbon dated between 4,600 BC and 4,200 BC).” 
  18. ^ Anthony, David W.; Chi, Jennifer, ур. (2010). The Lost World of Old Europe: The Danube Valley, 5000–3500 BC. Institute for the Study of the Ancient World. стр. 39, 201. ISBN 978-0-691-14388-0. „grave 43 at the Varna cemetery, the richest single grave from Old Europe, dated about 4600–4500 BC.” 
  19. ^ „The Gumelnita Culture”. Government of France. Архивирано из оригинала 13. 10. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2011. „The Necropolis at Varna is an important site in understanding this culture.” 
  20. ^ „Bulgaria Factbook”. United States Central Command. децембар 2011. Архивирано из оригинала 18. 10. 2011. г. Приступљено 4. 10. 2018. 
  21. ^ Schoenberger, Erica (2015). Nature, Choice and Social Power. Routledge. стр. 81. ISBN 978-0-415-83386-8. „The graves at Varna range from poor to richly endowed, suggesting a rather high degree of social differentiation. Their discovery has led to a re-evaluation of the form of social organization characteristic of the Varna culture and of the onset of social stratification in Neolithic cultures.” 
  22. ^ Crampton 1987, стр. 1.
  23. ^ „Bulgar”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 7. 2018. 
  24. ^ Boardman, John; Edwards, I.E.S.; Sollberger, E. (1982). The Cambridge Ancient History – part 1: The Prehistory of the Balkans, the Middle East and the Aegean World, Tenth to Eighth Centuries BC. 3. Cambridge University Press. стр. 53. ISBN 978-0521224963. „Yet we cannot identify the Thracians at that remote period, because we do not know for certain whether the Thracian and Illyrian tribes had separated by then. It is safer to speak of Proto-Thracians from whom there developed in the Iron Age” 
  25. ^ а б Allcock, John B. „Balkans”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 16. 8. 2018. 
  26. ^ Kidner, Frank (2013). Making Europe: The Story of the West. Cengage Learning. стр. 57. ISBN 978-1111841317. 
  27. ^ а б Roisman 2011, стр. 135–138, 343–345.
  28. ^ Nagle, D. Brendan (2006). Readings in Greek History: Sources and Interpretations. Oxford University Press. стр. 230. ISBN 978-0199978458. „However, one of the Thracian tribes, the Odrysians, succeeded in unifying the Thracians and creating a powerful state” 
  29. ^ Ashley, James R. (1998). The Macedonian Empire: The Era of Warfare Under Philip II and Alexander the Great, 359–323 B.C. McFarland & Company, Inc. стр. 139—140. ISBN 978-0786419180. 
  30. ^ O Hogain, Daithi (2002). The Celts: A History. The Boydell Press. стр. 69—71. ISBN 978-0851159232. 
  31. ^ Gagarin, Michael, ур. (2010). The Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome. 1. Oxford University Press. стр. 55. ISBN 978-0-19-517072-6. 
  32. ^ Allcock, John B. „Balkans”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 16. 8. 2018. 
  33. ^ „Ulfilas”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 18. 8. 2018. 
  34. ^ Bell, John D. „The Beginnings of Modern Bulgaria”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 9. 10. 2018. 
  35. ^ Singleton, Fred; Fred, Singleton (1985). A Short History of the Yugoslav Peoples. Cambridge University Press. стр. 13—14. ISBN 9780521274852. 
  36. ^ Fouracre, Paul; McKitterick, Rosamond; Reuter, Timothy; Abulafia, David; Luscombe, David Edward; Allmand, C.T.; Riley-Smith, Jonathan; Jones, Michael (1995). The New Cambridge Medieval History: Volume 1, c. 500 – c. 700. Cambridge University Press. стр. 524. ISBN 9780521362917. 
  37. ^ Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700 (PDF). Cambridge University Press. стр. 311—334. ISBN 9781139428880. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 3. 2016. г. Приступљено 20. 8. 2018. 
  38. ^ MacDermott 1998, стр. 19.
  39. ^ Detrez, Raymond (2014). Historical Dictionary of Bulgaria. Rowman & Littlefield. стр. 5. ISBN 978-1442241794. 
  40. ^ Parry, Ken, ур. (2010). The Blackwell Companion to Eastern Christianity. Wiley-Blackwell. стр. 48. ISBN 978-1444333619. „The conquest of the Balkans and the rise of the Bulgarian Empire was not a disaster for the indigenous population and its material and spiritual culture. The settlers and the local Romanised or semi-Romanised Thraco-Illyrian Christians influenced each other's way of life and socio-economic organization, as well as each other's cultures, language and religious outlook.” 
  41. ^ Wolfram, Herwig (1990). History of the Goths. University of California Press. стр. 8. ISBN 978-0520069831. 
  42. ^ а б в Давидовић, Раде. Регионална географија - књига II. 
  43. ^ а б „Характеристика на флората и растителността на България”. Bulgarian-Swiss Program For Biodiversity. Архивирано из оригинала 27. 4. 2013. г. Приступљено 21. 3. 2013. 
  44. ^ Видово разнообразие на България [Species biodiversity in Bulgaria] (PDF) (на језику: бугарски). UNESCO report. 2013. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 30. 7. 2018. 
  45. ^ NSI Brochure 2018, стр. 29.
  46. ^ Belev, Toma (јун 2010). „Бъдещето на природните паркове в България и техните администрации” [The future of Bulgaria's natural parks and their administrations]. Gora Magazine. Архивирано из оригинала 2. 11. 2011. г. Приступљено 20. 12. 2011. 
  47. ^ „Europe & North America: 297 biosphere reserves in 36 countries”. UNESCO. Приступљено 4. 4. 2016. 
  48. ^ а б „Bulgaria's biodiversity at risk” (PDF). IUCN Red List. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 5. 2015. г. Приступљено 12. 9. 2018. 
  49. ^ NSI Brochure 2018, стр. 3.
  50. ^ Bell, John D. „Bulgaria: Plant and animal life”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 7. 2018. 
  51. ^ Denchev, Cvetomir. „Checklist of the larger basidiomycetes ın Bulgaria” (PDF). Institute of Botany, Bulgarian Academy of Sciences. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 12. 9. 2018. 
  52. ^ „Bulgaria – Environmental Summary, UNData, United Nations”. United Nations. Приступљено 20. 12. 2011. 
  53. ^ „Biodiversity in Bulgaria”. GRID-Arendal. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 21. 3. 2014. 
  54. ^ „Report on European Environment Agency about the Nature protection and biodiversity in Europe”. European Environment Agency. Архивирано из оригинала 22. 3. 2014. г. Приступљено 16. 10. 2018. 
  55. ^ „Bulgaria Achieves Kyoto Protocol Targets – IWR Report”. Novinite. 11. 8. 2009. Приступљено 20. 12. 2011. 
  56. ^ „Bulgaria”. Environmental Performance Index/Yale University. Архивирано из оригинала 22. 04. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2018. 
  57. ^ Hakim, Danny (15. 10. 2013). „Bulgaria's Air Is Dirtiest in Europe, Study Finds, Followed by Poland”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2022-01-01. г. Приступљено 15. 10. 2013. 
  58. ^ „High Air Pollution to Close Downtown Sofia”. Novinite. 14. 1. 2008. Приступљено 20. 12. 2011. 
  59. ^ „Bulgaria's Sofia, Plovdiv Suffer Worst Air Pollution in Europe”. Novinite. 23. 6. 2010. Приступљено 20. 12. 2011. 
  60. ^ „Industrial facilities causing the highest damage costs to health and the environment”. European Environment Agency. Приступљено 25. 11. 2014. 
  61. ^ „Bulgaria's quest to meet the environmental acquis”. European Stability Initiative. 10. 12. 2008. Приступљено 20. 12. 2011. 
  62. ^ „Report on European Environment Agency about the quality of freshwaters in Europe”. European Environment Agency. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 21. 3. 2014. 
  63. ^ Николов, Иван. „Век. месечен архив Бг”. stringmeteo.com. 
  64. ^ Summerweb. „Climate Sofia – Sofia (city)”. climatedata.eu. Архивирано из оригинала 22. 09. 2014. г. Приступљено 24. 05. 2017. 
  65. ^ stringmeteo
  66. ^ „Climatebase.ru – Sofia Observ, Bulgaria”. climatebase.ru. 
  67. ^ Station name: Sofia
  68. ^ „stringmeteo” (PDF). 
  69. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  70. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  71. ^ „Bulgaria — Atlas of Genetic Genealogy”. Архивирано из оригинала 22. 02. 2014. г. Приступљено 14. 02. 2014. 
  72. ^ NSI Census data 2011, стр. 3.
  73. ^ а б NSI Census data 2017.
  74. ^ NSI Census data 2011, стр. 4.
  75. ^ „Census results: population by residence, ethnic group and age”. National Statistical Institute of Bulgaria. 2011. Архивирано из оригинала 2. 6. 2012. г. Приступљено 20. 7. 2018. 
  76. ^ НСИ: Преброяването от 2011 г. е сгрешено, нужно е ново [NSI: The 2011 census is incorrect, a new one needed] (на језику: бугарски). Vesti. 25. 3. 2014. Приступљено 22. 7. 2018. 
  77. ^ Dimitrova, Eliana (25. 3. 2014). Скандални твърдения за неточности в преброяването през 2011 г. [Scandalous claims of inaccuracies in the 2011 census] (на језику: бугарски). Bulgarian National Television. Приступљено 22. 7. 2018. 
  78. ^ „Bulgarians unfazed by anti-Roma hate speech from deputy prime minister”. Deutsche Welle. 31. 10. 2017. 
  79. ^ „Field listing: Ethnic Groups”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 15. 12. 2019. 
  80. ^ „Population density (people per sq. km of land area)”. The World Bank. 2018. Приступљено 12. 9. 2018. 
  81. ^ „Population and Demographic Processes in 2018”. Nsi.bg. Архивирано из оригинала 15. 7. 2020. г. Приступљено 19. 5. 2020. 
  82. ^ Roser, Max (2014), „Total Fertility Rate around the world over the last centuries”, Our World In Data, Gapminder Foundation 
  83. ^ Јавно власништво Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
  84. ^ „World Bank: The demographic crisis is Bulgaria's most serious problem”. Klassa. 15. 11. 2012. Архивирано из оригинала 7. 5. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  85. ^ а б „Demographic crisis in Bulgaria deepening”. Bulgarian National Radio. 12. 3. 2012. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  86. ^ а б „Will EU Entry Shrink Bulgaria's Population Even More?”. Deutsche Welle. 26. 12. 2006. Приступљено 11. 4. 2016. 
  87. ^ Roth, Klaus; Lauth Bacas, Jutta (2004). Migration In, From, and to Southeastern Europe. The British Library. стр. 188. ISBN 978-3643108968. 
  88. ^ „Eurostat – Tables, Graphs and Maps Interface (TGM) table”. Eurostat. 17. 10. 2013. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 25. 2. 2014. 
  89. ^ „Country Comparison: Population growth rate”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 10. 3. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2011. 
  90. ^ „Country Comparison: Birth rate”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 15. 6. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  91. ^ „Country Comparison: Death rate”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 15. 6. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  92. ^ а б The Global Gender Gap Report (PDF). World Economic Forum. 2018. стр. 10, 45, 46. ISBN 978-2-940631-00-1. Архивирано из оригинала (PDF) 2022-10-09. г. Приступљено 26. 2. 2019. 
  93. ^ „The best countries in Europe for women to work”. Yahoo! Finance. Приступљено 10. 3. 2021. 
  94. ^ „Girls and women under-represented in ICT”. Eurostat. 25. 4. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  95. ^ Hope, Kerin (9. 3. 2018). „Bulgaria builds on legacy of female engineering elite”. The Financial Times. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 15. 7. 2018. 
  96. ^ Hope, Kerin (11. 1. 2018). „Bulgaria battles to stop its brain drain”. The Financial Times. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 7. 9. 2018. „But a sharp decline in the quality of state healthcare and high poverty rates—42% of the population are at risk of poverty in old age, according to Eurostat—gives Bulgaria the second-lowest life expectancy in the EU after Lithuania.” 
  97. ^ Country Health Profile, p. 1
  98. ^ Georgieva, Lidia; Salchev, Petko (2007). „Bulgaria Health system review” (PDF). Health Systems in Transition. 9 (1): xvi, 12. ISSN 1817-6127. Архивирано из оригинала (PDF) 2022-10-09. г. 
  99. ^ Country Health Profile, p. 7
  100. ^ Country Health Profile, pp. 8, 11, 12.
  101. ^ Guineva, Maria (7. 1. 2013). „The Bulgaria 2012 Review: Health and Healthcare”. Novinite. Приступљено 21. 2. 2013. 
  102. ^ Miller, Lee J (19. 9. 2018). „These Are the Economies With the Most (and Least) Efficient Health Care”. Bloomberg.com. Bloomberg. Приступљено 21. 9. 2018. 
  103. ^ „Country Comparison: Life Expectancy”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 1. 2. 2019. г. Приступљено 15. 12. 2019. 
  104. ^ „Life expectancy at birth, total (years)”. The World Bank. 2019. Приступљено 15. 12. 2019. 
  105. ^ а б „Education in Bulgaria” (PDF). UNICEF. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 23. 3. 2013. 
  106. ^ а б Library of Congress 2006, стр. 6.
  107. ^ Dimitrov, Deyan (3. 12. 2019). „PISA 2018: Българските ученици покоряват ново дъно” [PISA 2018: Bulgarian pupils reach new lows]. Kapital Daily. Приступљено 15. 12. 2019. 
  108. ^ „Field Listing: Literacy”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 29. 3. 2020. г. Приступљено 15. 12. 2019. 
  109. ^ „Structure of the Education System in Bulgaria”. Ministry of Education, Youth and Science of Bulgaria. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  110. ^ „Bulgaria: University Ranking”. Times Higher Education. Приступљено 28. 7. 2018. 
  111. ^ „Study in Bulgaria”. Times Higher Education. Приступљено 20. 5. 2018. 
  112. ^ NSI Census data 2011, стр. 5 In the 2011 census, the language question was optional and it was answered by 90.2% of those surveyed.
  113. ^ "The introduction of the definite article, which appears in the form of a suffix, and the almost total disappearance of the ancient declensions, for which the use of prepositions has been substituted, distinguish the Bulgarian from all the other members of the Slavonic family" ( Chisholm, Hugh, ур. (1911). Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  114. ^ „The Bulgarian Constitution”. Parliament of Bulgaria. Архивирано из оригинала 10. 12. 2010. г. Приступљено 20. 12. 2011. 
  115. ^ а б NSI Census data 2011, стр. 5.
  116. ^ Kiminas, D. (2009). The Ecumenical Patriarchate. Wildside Press LLC. стр. 15. ISBN 978-1-4344-5876-6. Приступљено 20. 12. 2011. 
  117. ^ Carvalho, Joaquim (2007). Religion and power in Europe: conflict and convergence. Pisa University Press. стр. 258. ISBN 978-88-8492-464-3. 
  118. ^ „Bulgarian Orthodox Church”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 7. 2018. 
  119. ^ „Bulgaria's Muslims not deeply religious: study”. Hürriyet Daily News. 9. 12. 2011. Архивирано из оригинала 18. 3. 2022. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  120. ^ „World Bank Country and Lending Groups”. The World Bank Group. 2018. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  121. ^ „Bulgaria Overview”. USAID. 2002. Архивирано из оригинала 10. 7. 2011. г. Приступљено 2. 11. 2011. 
  122. ^ Bell, John D. „Bulgaria – Late Communist rule”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 7. 2018. „Bulgaria gave the highest priority to scientific and technological advancement and the development of trade skills appropriate to an industrial state. In 1948 approximately 80 percent of the population drew their living from the soil, but by 1988 less than one-fifth of the labour force was engaged in agriculture, with the rest concentrated in industry and the service sector.” 
  123. ^ а б „The economies of Bulgaria and Romania”. European Commission. јануар 2007. Приступљено 20. 12. 2011. 
  124. ^ OECD Economic Surveys: Bulgaria. OECD. 1999. стр. 24. ISBN 9789264167735. Приступљено 4. 10. 2018. „The previous 1997 Economic Survey of Bulgaria documented how a combination of difficult initial conditions, delays in structural reforms, ... culminated in the economic crisis of 1996–97.” 
  125. ^ Средната работна заплата расте до 1036 лв. [Average monthly wages wage increased to 1,036 lv] (на језику: бугарски). BTV. Приступљено 15. 5. 2017. 
  126. ^ „One out of six employees in the EU27 was a low-wage earner in 2010” (PDF). Eurostat. 20. 12. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 12. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2012. 
  127. ^ а б Hawkesworth, Ian (2009). „Budgeting in Bulgaria” (PDF). OECD Journal on Budgeting (3/2009): 137. Архивирано из оригинала (PDF) 2022-10-09. г. Приступљено 6. 8. 2018. 
  128. ^ „Field listing: Budget”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 6. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  129. ^ а б Denizova, Vera (23. 10. 2017). Бюджет 2018: Повече за заплати, здраве и пенсии [2018 Budget: More for salaries, health and pensions] (на језику: бугарски). Kapital Daily. Приступљено 16. 7. 2018. 
  130. ^ „Field listing: Taxes and other revenue”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 16. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  131. ^ „These are the 29 countries with the world's lowest levels of tax”. Business Insider. 15. 3. 2016. Архивирано из оригинала 08. 01. 2019. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  132. ^ „Structure of Bulgarian Tax System”. Ministry of Finance of Bulgaria. Приступљено 16. 7. 2018. 
  133. ^ „General government gross debt – annual data” (PDF). Eurostat. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 12. 3. 2017. 
  134. ^ „Regional gross domestic product (PPS per inhabitant), by NUTS 2 regions”. Eurostat. Приступљено 12. 3. 2017. 
  135. ^ БВП – регионално ниво [GDP – regional level] (на језику: бугарски). National Statistical Institute of Bulgaria. Приступљено 22. 7. 2018. 
  136. ^ „GDP per capita in PPS”. ec.europa.eu/eurostat. Eurostat. Приступљено 19. 6. 2020. 
  137. ^ „Comparative price levels”. ec.europa.eu/eurostat. Eurostat. Приступљено 19. 6. 2020. 
  138. ^ „Bulgaria”. International Monetary Fund. Приступљено 12. 3. 2017. 
  139. ^ „EU: Countries to Begin Counting Drugs, Prostitution in Economic Growth”. Organized Crime and Corruption Reporting Project. 9. 9. 2014. Приступљено 16. 7. 2018. 
  140. ^ „Shadow Economy” (PDF). Eurostat. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 11. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2012. 
  141. ^ Курсове на българския лев към еврото и към валутите на държавите, приели еврото [Exchange rates of the lev to the euro and Eurozone currencies replaced by the euro] (на језику: бугарски). Bulgarian National Bank. Приступљено 16. 10. 2018. 
  142. ^ „Bulgaria: GDP growth (annual %)”. The World Bank. Приступљено 28. 7. 2018. 
  143. ^ „Bulgaria: Unemployment, total (% of total labor force) (modeled ILO estimate)”. The World Bank. 2018. Приступљено 28. 7. 2018. 
  144. ^ Harizanova, Tanya (17. 6. 2010). „Inter-company debt – one of Bulgarian economy's serious problems”. Bulgarian National Radio. Архивирано из оригинала 1. 11. 2012. г. Приступљено 10. 7. 2012. 
  145. ^ Бизнесът очерта уникална диспропорция в България [Business points to a major disproportion in Bulgaria] (на језику: бугарски). Dir.bg. 14. 1. 2013. Приступљено 28. 7. 2018. 
  146. ^ „ITUC Frontlines Report 2012: Section on Bulgaria”. Novinite. 10. 10. 2012. Приступљено 10. 10. 2012. 
  147. ^ „Bulgaria, Romania Rapped for Public Procurement Fraud”. Novinite. 21. 7. 2010. Приступљено 16. 7. 2018. 
  148. ^ Center for the Study of Democracy (2007). Anti-corruption Reforms in Bulgaria: Key Results and Risks. Center for the Study of Democracy. стр. 44. ISBN 9789544771461. 
  149. ^ „Corruption Perceptions Index: Transparency International”. Transparency International. 2017. Архивирано из оригинала 11. 05. 2020. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  150. ^ а б Rankin, Jennifer (28. 12. 2017). „Cloud of corruption hangs over Bulgaria as it takes up EU presidency”. The Guardian. Приступљено 9. 7. 2018. 
  151. ^ „Bulgarian corruption at 15-year high”. The Telegraph. 12. 12. 2014. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 9. 7. 2018. 
  152. ^ „Bulgarian border officers suspended over airport security lapse”. Reuters. 24. 3. 2018. Приступљено 9. 7. 2018. 
  153. ^ Macdonald, Alastair (11. 1. 2018). „Bulgaria savors EU embrace despite critics”. Reuters. Приступљено 9. 7. 2018. 
  154. ^ а б Krasimirov, Angel (17. 1. 2018). „Bulgaria's government faces no-confidence vote over corruption”. Reuters. Приступљено 9. 7. 2018. 
  155. ^ „US State Dept criticises Bulgaria on prisons, judiciary, corruption, people-trafficking and violence against minorities”. The Sofia Globe. 21. 4. 2018. Приступљено 9. 7. 2018. 
  156. ^ 10 млрд. лв. годишно се харчат с обществени поръчки [10 bln. leva are spent on public procurement every year]. 24 Chasa (на језику: бугарски). 21. 2. 2016. Приступљено 30. 7. 2018. 
  157. ^ Stanchev, Ivaylo (29. 12. 2017). Рекорд при обществените поръчки: открити са търгове за почти 14 млрд. лв. [A record in public procurement: tenders worth nearly 14 billion lv unveiled] (на језику: бугарски). Kapital Daily. Приступљено 16. 7. 2018. 
  158. ^ Stefanov, Ruslan (2015). „The Bulgarian Public Procurement Market: Corruption Risks and Dynamics in the Construction Sector” (PDF). Government Favouritism in Europe: The Anticorruption Report 3 (3/2015): 35. doi:10.2307/j.ctvdf0g12.6. Архивирано из оригинала (PDF) 2022-10-09. г. Приступљено 6. 8. 2018. 
  159. ^ „Public procurement in Bulgaria” (PDF). European Commission. 2015. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  160. ^ „Истраживање привредног утицаја туризма” (PDF). Приступљено 17. 1. 2019. [мртва веза] (језик: енглески)
  161. ^ „Географија као фактор развоја туризма Бугарске” (PDF). Приступљено 17. 1. 2019.  (језик: српски)
  162. ^ „Пловдивско драмско позориште - Историја”. Архивирано из оригинала 13. 06. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  163. ^ а б „Бугарско позориште”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: хрватски)
  164. ^ „Прво професионално позориште у Бугарској”. Архивирано из оригинала 22. 10. 2020. г. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  165. ^ „Народно позориште Иван Вазов - Историјат”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  166. ^ „Водич кроз Софију - Народно позориште Иван Вазов”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: енглески)
  167. ^ „Прва филмска пројекција у Бугарској”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  168. ^ а б „Бугарски филм”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: хрватски)
  169. ^ а б в „Бугарска кинематографија”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: српски)
  170. ^ а б „Сребрењак са ликом филма”. Политика. Приступљено 28. 10. 2018.  (језик: српски)
  171. ^ а б в г д „Бугарска кухиња - гастрономија Бугарске”. Приступљено 26. 10. 2018.  (језик: српски)
  172. ^ Албала, Кен (2011). Енциклопедија светских култура хране. ABC-CLIO. стр. 61, 62. ISBN 978-0-313-37626-9.  (језик: енглески)
  173. ^ Брус-Гардин, Том (7. 2. 2012). „Бугарско вино поново у свету”. Новините. Приступљено 26. 10. 2018.  (језик: енглески)
  174. ^ „Бугарска на 22. месту у свету по производњи вина”. Новините. 21. 10. 2016.  (језик: енглески)
  175. ^ Михајлов, Ивајло (14. 2. 2017). „Бугарска производња вина 2016. године”. SEE News.  (језик: енглески)
  176. ^ „Летње олимпијске игре 1896. године у Атини”. Бугарски олимпијски комитет. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  177. ^ „Бугарска”. Међународни олимпијски комитет. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  178. ^ а б в Бел, Џон Д. „Бугарска - спорт и рекреација”. Енциклопедија Британика. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  179. ^ „Светски рекорд за жене у скоку у вис”. Гинисова књига рекорда. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  180. ^ Бадел, Џејмс (7. 7. 2014). „Димитров званично међу првих десет на АТП листи”. АТП. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  181. ^ „Христо Стоичков - амбасадор бугарске лиге”. Фудбалом против глади. Архивирано из оригинала 6. 11. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  182. ^ „Левски и ЦСКА постигли убедљиве победе пред „вечити дерби””. Новините. 1. 4. 2007. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  183. ^ Ејмс, Ник (16. 9. 2014). „Храбар Лудогорец до групне газе Лиге шампиона”. ESPN. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  184. ^ „Коефицијент клубова”. УЕФА. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бугарска&oldid=28840097”