Ивангород
Ивангород Ивангород | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Русија |
Федерални округ | Северозападни |
Област | Лењинградска област |
Рејон | Кингисепшки рејон |
Основан | 1492. |
Статус града | 1954. |
Становништво | |
Становништво | |
— 2015. | 10.736 |
— густина | 1.394,29 ст./km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 59° 22′ 30″ С; 28° 12′ 19″ И / 59.375° С; 28.205278° И |
Временска зона | UTC+3 |
Апс. висина | 32 m |
Површина | 7,7 km2 |
Остали подаци | |
Поштански број | 188490, 188491 |
Позивни број | (+7) 81375 |
Регистарска ознака | 47 |
ОКАТО код | 41 421 |
ОКТМО код | 41 621 102 001 |
Веб-сајт | |
ivangorod.ru/ |
Ивангород (рус. Ивангород; ест. Jaanilinn; фин. Iivananlinna) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у крајњем западном делу Лењинградске области на самој граници са Естонијом, и административно припада Кингисепшком рејону.
Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 10.736 становника. Град је основан још 1492. и један је од најстаријих руских градова, а званичан административни статус града има од 1954. године. Градска територија обухвата подручје површине 7,7 km².
Симбол града је средњовековна Ивангородска тврђава која је подигнута изнад десне обале реке Нарве.
Географија
[уреди | уреди извор]Град Ивангород смештен је на десној обали реке Нарве, на крајњем западу Лењинградске области, на граници са Естонијом. На супротној обали реке налази се естонски град Нарва. Лежи на око 147 km југозападно од историјског центра града Санкт Петербурга.
Историја
[уреди | уреди извор]У пролеће 1492. године на маленом узвишењу уз десну обалу реке Нарве, велики московски књаз Иван III Васиљевич основао је утврђење које је по себи назвао Иванград. Град је реком Нарвом био повезан са Балтиком и постао је тако првом тврђавом и морском луком у том делу руске државе.[1] Како се новонастало утврђење налазило на самој граници руске државе, већ 1496. доживело је и прво велико разарање након упада Швеђана на то подручје. Руси су за кратко време повратили превласт над подручјем, обновили и проширили тврђаву. У немачким документима с краја XV века често се помиње и као „тврђава насупрот Нарве” или „контра Нарва”.
И у наредна два века град је био метом разних освајача, а године 1612. потпада под власт Швеђана. У границама шведске државе остаје наредних сто година, све до 1704. када је руска војска, током Великог северног рата, успела да поврати контролу над градом. По окончању Великог северног рата 1721. године војнички значај Ивангородске тврђаве почиње постепено да опада, а сам град почиње да егзистира као трговачко насеље. Током XIX и у првој половини 20. века у званичним документима се најчешће помиње као део Нарве, а не као независно насеље.[2]
Након револуције у Русији, од новембра 1917. до маја 1919. улази у састав совјетске Русије, а потом постаје делом независне државе Естоније (од 19. маја 1919).[3] У границама Естоније, односно Естонске ССР, остаје све до краја Другог светског рата, све до краја 1944. године када је коначно постао делом Кингисепшког рејона Лењинградске области. Као независно и засебно насеље постоји од 24. новембра 1944. године када је званично установљена граница између Естонске и Руске ССР, а која је ишла коритом реке Нарве.
Одлуком Врховног президијума РСФСР од 20. децембра 1947, Ивангород добија званичан статус урбаног насеља у рангу радничке варошице, а указом истог орга од 28. октобра 1954. преобразован је у град рејонске субординације.
Демографија
[уреди | уреди извор]Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 9.854 становник, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 10.736 становника.[4]
1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2015. |
---|---|---|---|---|---|---|---|
--- | 14.432 | 11.620 | 10.706 | 11.833[5] | 11.206[6] | 9.854[7] | 10.736 |
Партнерски градови
[уреди | уреди извор]Град Ивангород има потписане уговоре о међународној сарадњи са следећим градовима и општинама:
Ивангород је члан међународног удружења Нова Ханза које окупља градове чланове некадашње Ханзеатске лиге са циљем интензивније културне, економске и туристичке сарадње међу њима.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ю. Г. Алексеев, «Государь всея Руси», Новосибирск, «Наука», Сибирское отделение, 1991 г., серия: «Страницы истории нашей Родины». ISBN 978-5-02-029736-4. стр. 182—183.
- ^ Малые города России. Ивангород
- ^ Приложение к Тартускому мирному договору. Граница Эстонской Демократической Республики и РСФСР.
- ^ „Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 13. 01. 2016.
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.