Љутомир

Кнежевина Србија за време владавине кнеза Часлава, средином 10. века

Љутомир (лат. Luthomirus) је личност из Летописа попа Дукљанина, о коме нема помена у другим историјским изворима. Према слову Летописа, потицао је из рода великог жупана Тихомила. Исти Летопис помиње Љутомира као потоњег великог жупана у Рашкој области, а његову владавину смешта оквирно у период између владавине Тихомила, који је према истом казивању био савременик Часлава, познатог српског владара из прве половини 10. века, и потоње владавине неименованог великог жупана који је побегао из Рашке пред византијском војском у време цара Јована I Цимискија (969-976).

Казивање у Летопису

Према Летопису попа Дукљанина, Љутомир је био велики жупан у Рашкој области у време када се из изгнанства у Риму вратио син Часлављевог полубрата Петрислава, по имену Павлимир Бело. Према казивању Летописа, Павлимира су за краља прихватили сви обласни банови и жупани у српским земљама, осим Љутомира. Стога је Павлимир заратио са њим, поразивши Љутомирову војску код реке Лим и нагнавши га у бекство. Када је бежећи стигао до реке Ибра, Љутомира су убили његови људи желећи да стекну наклоност Павлимира.

Исти Летопис даље помиње, на хронолошки недоследан начин, да је неименована ћерка великог жупана Љутомира била удата за Драгимира, који је био стриц дукљанског кнеза Јована Владимира. Из тог брака родио се као посмрче Доброслав, којме су у Летопису приписана дела стварне историјске личности - познатог српског кнеза Стефана Војислава.

Претпоставке

Поменути подаци о Љутомиру из Летописа попа Дукљанина различито су вредновани у историографији, уз изношење бројних претпоставки о тадашњим приликама у српским земљама, али без шире сагласности, пошто неки истраживачи Љутомира сматрају стварном историјском личношћу, док други изражавају опрез, услед одсуства потврде у другим изворима и непоузданости казивања у самом Летопису.

Види још

• Властимировићи
• Историја Срба пре Немањића

Извори и литература

Извори

• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 

Литература

• Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт. 
• Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004). „Легенда о Павлимиру Белу” (PDF). Историјски часопис. 50 (2003): 9—32. 
• Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.