Андски кондор

Андски кондор; Временски распон: 2.6–0 Ma касни плиоцен – холоцен PreЄ Є O S D C P T J K Pg N ↓
	Андски кондор; (Vultur gryphus)
Статус угрожености
	; Скоро угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Cathartiformes
Породица:	Cathartidae
Род:	Vultur
Врста:	V. gryphus
Биномно име
	Vultur gryphus; Linnaeus, 1758
	Распрострањеност андског кондора
Синоними
	Vultur fossilis Moreno & Mercerat, 1891; Vultur patruus Lönnberg, 1902; Vultur pratruus Emslie, 1988 (lapsus);

Андски кондор (лат. Vultur gryphus) је врста јужноамеричког кондора и једини припадник рода Vultur. Има један од највећих распона крила међу свим птицама на свету (до 3,3 метра),^[2] већи распон крила имају само албатрос луталица, јужни краљевски албатрос, ружичасти несит и кудрави несит.^[3]

Опис

То је велики црни стрвинар с оковратником од белог перја и великом светлом скупином перја на крилима, нарочито код мужјака. Глава и врат су скоро без перја и загасите црвене боје која може поруменити променом расположења птице. Мужјаци имају ресицу на врату и тамноцрвену кресту на глави. Распон крила андског кондора достиже 270 − 320 cm.^[3] За разлику од других грабљивица, мужјак (11–15 килограма) је већи од женки (8–11 килограма).^[4] Просечном тежином од 10,7 килограма Андски кондор је после далматинског пеликана (11,5 килограма) најтежа птица летачица и засигурно најтежа копнена птица летачица.

Кондор је углавном лешинар који се храни лешевима и то већих животиња као што су јелени или стока. Сексуалну зрелост достиже с 5 или 6 година и гнезди се на висинама до 5.000 метара, обично на недоступним рубовима литица. Обично полаже једно до двоје јаја. Кондор је једна од најдуговјечнијих птица, те може живети до 100 година у заточеништву.

Национални симбол

Андски кондор игра важну улогу у фолклору и митологији андских култура, те је тако постао националним симболом Перуа, Аргентине, Боливије, Чилеа, Колумбије и Еквадора.

Угроженост

Данас је готово угрожен, према лествици Међународне уније за заштиту природе, углавном због губитка станишта и индиректног тровања једући стрвине које су убили ловци. Као одговор на то, основана су узгајалишта у неколико јужноамеричких земаља.