Пређи на садржај

Анте Банина

С Википедије, слободне енциклопедије
анте банина
Анте Банина
Лични подаци
Датум рођења(1915-04-06)6. април 1915.
Место рођењаВели Иж, код Задра, Аустроугарска
Датум смрти15. април 1977.(1977-04-15) (62 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Породица
СупружникМира Банина
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
и Југословенска народна армија
1941 — 1975.
Чингенерал-пуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за војне заслуге са великом звездом Орден за храброст Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Војнички орден слободе
Војнички орден слободе

Анте Банина (Вели Иж, код Задра, 6. април 1915 — Београд, 15. април 1977) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 6. априла 1915. у селу Велом Ижу, код Задра. Потиче из сиромашне сељачке породице. У родном селу је завршио шест разреда основне школа, а потом одлази у Чаковец, где је учио молерски занат.[1]

Године 1932. запослио се у Загребу, а до 1936. радио је у Сплиту и Шибенику, када је отишао на одслужење војног рока. Као млади радник, још у Чаковцу се упознао са радничким покретом. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1939, а од 1940. је био секретар Обласног комитета КПЈ за Преко.[1]

Активно је учествовао је у организовању устанка, против окупатора, 1941. године на подручју Задра и Шибеника. По налогу Окружног комитета КПХ за северну Далмацију, основао је прву партијску ћелију у Задру и био њен секретар.[1]

Организовао је и 7. децембра 1941. повео групу од 30 бораца, са подручја Задра и Шибеника, и довео у Лику, где су ступили у партизане. Постали су борци Далматинске партизанске чете батаљона „Марко Орешковић“, а Банина је именован за политичког комесара чете.[1]

Када је 7. маја 1942. у ослобођеној Кореници формиран Први пролетерски батаљон Хрватске, постао је командант батаљона и са њим учествовао у великом броју борби на територији Лике, Далмације, Горског котара и Кордуна. Посебно се истакао у борби код Голубића, маја 1942, када је иако рањен наставио да командује батаљоном. Такође, истакао се у борбама на Жумберку, октобра исте године, када је поново тешко рањен, наставио да командује батаљоном све до пробоја из окружења. За ове успехе Анте Банина и Први пролетерски батаљон похваљени су од Главног штаба НОП одреда Хрватске.[1]

Приликом формирања Тринаесте хрватске бригаде „Јосип Краш“ (од децембра 1942. Тринаеста пролетерска ударна бригада „Раде Кончар“) 7. новембра 1942. Први пролетерски батаљон Хрватске ушао је у њен састав. Том приликом Банина је именован за команданта бригаде, али је због рањавања, команду над бригадом преузео Милан Жежељ, а он је упућен на лечење.[1]

Фебруара 1943. постављен је за заменика команданта Девете далматинске дивизије, са којом је, током Четврте нерпријатељске офанзиве, учествовао у борбама које је водила од Имотског до преласка Неретве. Уз непрестане борбе, борци Девете дивизије учествовали су у преносу рањеника, преко Прења и обезбеђењу Централне болнице.[1]

После битке на Неретви, именован је за команданта Шеснаесте банијске бригаде, с којом је учествовао у Петој непријатељкој офанзиви. Јуна 1943. постављен је за команданта Седме банијске ударне бригаде, а по наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, крајем августа 1943, из источне Босне се вратио у Далмацију.[1]

За команданта Девете далматинске дивизије, постављен је 8. септембра 1943. године. Под његовом командом дивизија је у непрекидним двадесетодневним борбама спречила продор немачких снага у ослобођени Сплит. До краја 1943, одбијала је честе нападе немачких и усташких снага из Сиња, Имотског и Посушја ка Дувну и Ливну; водила борбе код Аржана и на Пељешцу, а од 9. до 17. децембра 1943. учествовала у нападу на Ливно.[1]

У првој половини 1944. Девета дивизија је водила борбе с немачким и четничким јединицама код Босанског Грахова, а посебно у време десанта на Дрвар, од 25. маја до 6. јуна 1944. године. У децембру 1944. упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је завршио Војну академију „Ворошилов“.[1]

После ослобођења Југославије, обављао је разне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је командант дивизије, командант армије и комндант армијске области.[1]

Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, посланик Сабора СР Хрватске и Скупштине СФРЈ, а једно време је обављао функцију секретара Опуномоћства ЦК СКЈ за организацију Савеза комуниста у ЈНА.[1]

Преминуо је 15. априла 1977. у Београду.[2] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Народни хероји 1982, стр. 61.
  2. ^ „Umro Ante Banina”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 16. 4. 1977. стр. 1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анте_Банина&oldid=28848691”