Пређи на садржај

Велика игра

С Википедије, слободне енциклопедије
Персија на почетку Велике игре 1814.
Средња Азија око 1848.
Политички цртеж који приказује авганског емира Шер Али Кана између руског медведа и британског лава.

Велика игра је био назив за стратешко ривалство између Британске империје и Руске Империје зарад доминације над средњом Азијом. За класични период Велике игре се сматрао да је трајао приближно од Руско-персијског споразума из 1813. до Англо-руске конвенције из 1907. Мање интензивна фаза је трајала након Октобарске револуције 1917. У постколонијалном периоду, овај назив је наставио да се користи за описивање геополитичке махинације великих и регионалних сила за геополитичком моћи у утицајем у региону.[1] Смишљање израза „Велика игра“ се обично приписује Артуру Конолију, обавештајном официру Шестог бенгалског лаког коњичког пука Британске источноиндијске компаније.[2] Термин је у ширу употребу увео британски књижевнк Радјард Киплинг у свом роману Ким (1901).[3]

Велика игра је такође имала директне последице у Персији и Британској Индији. Британија је сматрала да Русија планира инвазију на Индију и да је то циљ руске експанзије у централној Азији, док се Русија противила ширењу британских интереса у централној Азији. Као резултат тога, дошло је до дубоке атмосфере неповерења и разговора о рату између два велика европска царства.[4][5][6] Британија је поставила као високи приоритет заштиту свих приступа Индији, док је Русија наставила са освајањем Централне Азије.[7] Неки историчари Русије закључили су да је након 1801. године Русија имала минималне намере или планове у погледу Индије и да се углавном радило о британским сумњама,[8] иако је потврђено више планова инвазије из 19. века, укључујући Духамелов план и Хрулевов план, међу каснијим плановима који никада нису материјализовани.[9]

Велика игра је почела 12. јануара 1830. године када је лорд Еленбаро, председник Одбора за контролу Индије, задужио лорда Вилијама Бентинка, генералног гувернера, да успостави нову трговачку руту до Бухарског емирата.[5][6][10] Британија је намеравала да стекне контролу над Авганистанским емиратом и учини га протекторатом, те да користи Османско царство, Персијско царство, Хиватски канат и Бухарски емират као тампон државе које блокирају руску експанзију. Ово би заштитило Индију, а такође и кључне британске поморске трговачке путеве спречавајући Русију да добије луку у Персијском заливу или Индијском океану.[5][6] Русија је предложила Авганистан за неутралну зону.[11] Резултати су укључивали неуспели Први англо-авганистански рат 1838. године, Први англо-сикијски рат 1845. године, Други англо-сикијски рат 1848. године, Други англо-авганистански рат 1878. године и припојење Коканда Русији.

Неки историчари сматрају да је крај Велике игре потписивање протокола Комисије за границу Памира 10. септембра 1895. године,[12] када је дефинисана граница између Авганистана и Руског царства.[13][14][15][16] Други сматрају да је Велика игра окончана потписивањем Англо-руске конвенције 31. августа 1907.[17] Роман Рудјарда Киплинга Ким из 1901. учинио је термин популарним и увео нову импликацију ривалства великих сила. Постао је још популарнији након почетка Совјетско-афганистанског рата 1979. године.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Walberg 2011.
  2. ^ Hopkirk 1994, стр. 1.
  3. ^ Morgan, Gerald. “Myth and Reality in the Great Game” Asian Affairs 4:1 (1973) 55-65.
  4. ^ Ewans 2004, стр. 1.
  5. ^ а б в Ingram, Edward (април 1980). „Great Britain's Great Game: An Introduction”. The International History Review. Taylor & Francis, Ltd. 2 (2): 160—171. ISSN 0707-5332. JSTOR 40105749. doi:10.1080/07075332.1980.9640210. 
  6. ^ а б в Ingram, Edward (1984). In Defence of British India: Great Britain in the Middle East, 1775-1842. London: Frank Cass & Co. стр. 7—19. ISBN 0714632465. 
  7. ^ „The Great Game, 1856-1907: Russo-British Relations in Central and East Asia | Reviews in History”. reviews.history.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-09. 
  8. ^ Barbara Jelavich (1974). St. Petersburg and Moscow: Tsarist and Soviet Foreign Policy, 1814–1974. стр. 200. 
  9. ^ Korbel 1966, стр. 277
  10. ^ Secret committee to governor-general in council, 12 Jan. 1830, India Office Records, Ltes/5/543
  11. ^ Becker 2005, стр. 47.
  12. ^ Gerard, M. G., "Report on the proceedings of the Pamir Boundary Commission (1897)". Digitized Afghanistan Materials in English from the Arthur Paul Afghanistan Collection. Paper 25.
  13. ^ Rowe, William C. (2010). „Chapter 4: The Wakhan Corridor – The endgame of The Great Game”. Ур.: Alexander C. Diener; Joshua Hagen. Borderlines and Borderlands: Political Oddities at the Edge of the Nation-stateСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Rowman & Littlefield. стр. 64. „In setting these boundaries, the final act of the tense game played out by the British and Russian governments came to a close. 
  14. ^ Gebb, Michael (1983). „Review:Anglo-Russian Rivalry in Central Asia, 1810–1895”. UCLA Historical Journal. 4: 130—132. „(..) "The final balance was formalized by the Joint Pamirs Boundary Commission in 1895." 
  15. ^ Morgan 1981, стр. 231.
  16. ^ Middleton, Robert (2005). „The Earl of Dunmore 1892–93” (PDF). Pamirs Org. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 04. 2011. г. Приступљено 04. 09. 2021.  a commentary on "The Pamirs; being a Narrative of a Year's Expedition on Horseback and Foot through Kashmir, Western Tibet, Chinese Tartary and Russian Central Asia" by Charles Adolphus Murray, the Eighth Earl of Dunmore.
  17. ^ Dean 2019, стр. 270–71
  18. ^ Seymour Becker (2012). „The ‘great game’: The history of an evocative phrase.”. Asian Affairs. 43 (1): 61—80. .

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]