Византијска музика

Византијска музика
Културолошко порекло	Византијска уметност
Поджанрови
Византијско појање

Византијско појање
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Грчка, Кипар
Светска баштина Унеска
Листа уписа	УНЕСКО Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човечанства
Унеско ознака	1508
Датум уписа	2019.
Веб сајт	https://ich.unesco.org/en/RL/byzantine-chant-01508

Византијска музика подразумијева један цјелокупни систем изражавања и испитивања мелодије, у складу са гласовима, родовима и хроама (бојама). Названа је византијском, зато што се почела значајније развијати у доба Византијског царства, заједно са ширењем хришћанства.

Дијели се на: вокалну (гласовну) и инструменталну. Гласовна мелодија спојена са поетским текстом даје пјесму, која се дијели на: црквену (стихире, химне и тропари) и народну.

Што се тиче спољашњег облика или техничког аспекта, византијска музика је монофона (једногласна). Православна црква од свог почетка користи у свом богослужењу искључиво вокалну једногласну музику. Ово, свакако, није нимало случајно, јер управо вокалност и монофонија обезбјеђују једноставност, чистоту без трунке било чега чулног, раметљивог, неискреног, што овој музици даје изузетну и непревазиђену љепоту и снагу.

Западна црква је, такође, користила вокалну и једногласну музику у богослужењу, и то све до 12. вијека. Дакле, монофону је замијенила полифона, а вокалну — вокално-инструментална музика, тек након Великог раскола из 1054. године.

Од 18. вијека и неки православни народи, међу којима и Срби, прихватају, под утицајем западне културе, полифонију.

Музика је у сваком историјском периоду носила печат времена у коме је настајала, па га тако и данас има, али је неопходно да она извире из Светог предања Цркве, а не да свако уноси промјене по сопственом нахођењу. Чињеница је да је у Предању Цркве да појање буде једногласно и вокално. Такође је чињеница да вишегласје, разногласје (хетерофонија) и инструменталност (који су забрањени канонима Цркве) разарају чистоту, узвишеност и мистично својство црквеног појања, чиме се оно претвара у нешто површно, нешто што служи више уживању и забави, а страно је и духу молитве.

Византијске мелодије обучене у полифонију, губе своју посебну изражајност, свој духовни ритам, духовну величину, а тиме и моћ да нас духовно уздигну и преображавају. Духовна криза у којој су се нашли поједини православни народи у одређеном историјском тренутку, као што смо већ рекли, се одразила и на појање.

Године 2019. византијско појање уврштено је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа као наслеђе Грчке и Кипра.

Византијско појање на листи Унеска

Као жива уметност која постоји више од 2000 година, византијско појање је значајна културна традиција и свеобухватан музички систем који чини део заједничких музичких традиција развијених у Византијском царству. Истичући и музички побољшавајући богослужбене текстове Грчке православне цркве, нераскидиво је повезано са духовним животом и верским обичајима.

Ова вокална уметност је углавном усредсређена на приказивање црквеног текста, јер несумњиво, појање постоји због речи („логос“) - сваки аспект традиције служи ширењу свете поруке. Преносећи се генерацијама, његове главне карактеристике опстале су током векова:

• то је искључиво вокална музика;
• у суштини је монофонска;
• напеви су кодификовани у систем са осам тонова;
• напев користи различите стилове ритма да би нагласио жељене слогове одређених речи.

Иако је псалтичка уметност увек била повезана са мушким гласом, женске песме су честе у женским манастирима и донекле учествују у парохијским црквама. Поред преношења у цркви, византијско појање цвета захваљујући посвећености музичара, хорова, композитора, музиколога и научника који доприносе његовом проучавању, извођењу и ширењу.

Види још

• Византијска уметност
• Архимандрит Никодимос (Кабарнос)

Спољашње везе

• www.trebinje.com
• Весна-Сара Пено: „Православно појање“