Пређи на садржај

Ми-17

С Википедије, слободне енциклопедије
Ми-17[1]

Авганистански Ми-17
Авганистански Ми-17

Општи подаци
Намена транспортни
Посада 2 - 3
Број путника 32
Порекло  Совјетски Савез
Произвођач Мил Москва
Пробни лет 1975.
Повучен из употребе активан
Статус активан
Број примерака 12.000
Димензије
Пречник носећег ротора 21,352 m
Пречник репног ротора 3,91 m
Дужина 18,42 m
Висина 4,76 m
Маса
Маса празног 7.100 kg
Максимална маса 13,000 kg
Количина горива 1.450 + 1.420 lit
Перформансе
Максимална брзина 250 km/h
Крстарећа брзина 240 km/h
Брзина успона 480 m/min
Врхунац лебдења 1.760 m
Врхунац лета 5.000 m
Долет 950 m
Погон
Мотори Климов TV3-117VM
Врста мотора турбомлазни
Број мотора 2
Снага полетања 1.454 kW
 Портал Ваздухопловство

Ми-17 (НАТО класификација Hip), je совјетски средњи двомоторни транспортни хеликоптер, који такође може да буде и наоружан. Служи за тактички ваздушни транспорт људства и материјала, за превожење хеликоптерског десанта и ватрену подршку. Израђује се у фабрикама у Казању и Улан-Удеу. Посаду чине три члана - леви и десни пилот и механичар летач. Ми-17 је модернизована извозна верзија хеликоптера Ми-8.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
Ми-17 ватрогасац

Развој хеликоптера Ми-17 је засноване на Ми-8, који је у то време био у експлоатацији преко 40 година. Резултат ових напора је стварање нове летелице, код које су сачуване све главне предности Ми-8: успешан дизајн, висок ниво перформанси лета и поузданост током рада у широком температурном опсегу (од -50 °C до + 50 °C), једноставност у одржавању, а такође и знатно нижа цена, у поређењу са конкуренцијом.

Главна карактеристика Ми-17, у поређењу са Ми-8, била је уградња снажнијих мотора, савремена авионика и низ уређаја и опреме која је побољшала безбедност лета и борбену жилавост. Још једна карактеристика овог модела био је пренос задњег ротора на леву страну, што је побољшало перформансе лета Ми-17, посебно плафон и брзину успона.

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Ми-17 је двомоторни хеликоптер, са једним петокраким главним ротором. Ротор је са три степена слободе закретања, у функцији управљања са вектором силе узгона, у току лета. Кракови елисе ротора, израђени су од легуре алуминијума, а опремљени су са системом за одлеђивање, са мануелним и аутоматским регулисањем. У случају отказа једног од мотора, нормално се лети са преосталим другим у најближу базу за слетање.

Стални резервоари горива имају запремину од 1.870 литара, а допунски још 1.830 литара. Резервоари горива су самозаптивајући, у случају механичког оштећења нанета смеша на унутрашњим зидовима затвара отворе, у циљу спречавања истицања горива.

Стајни трап је система трицикл са једном предњом ногом и две позади. На предњој нози су удвојени управљиви точкови а на задњим ногама је по један точак. Гуме су нископритисне а свака нога има амортизациони систем. Све ноге стајног трапа су независне.

Варијанте

[уреди | уреди извор]
  • Ми-17 - стандардна верзија,
  • Ми-17ППА - верзија за електронско ратовање,
  • Ми-17-1ВА - санитет,
  • Ми-17АМТС - јуришна верзија,
  • Ми-17МД - транспортни (карго) са бочним клизним вратима и теретном рампом,
  • Ми-17КФ - хеликоптер опремљен Ханивеловим моторима за канадску компанију.

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Хеликоптер Ми-8 је захваљујући својим квалитетима освојио светско тржиште ове класе хеликоптера. Ми-17 фактички врши замену дотрајалих Ми-8, што је знатно повољнија позиција када је у питању пласман овог хеликоптера.

Коришћење у Србији

[уреди | уреди извор]

Два хеликоптера Ми-17 су купљени 1997. године за потребе Јединице за специјалне операције ресора државне безбедности. Ови хеликоптери су купљени као половни један је произведен 1989. а други 1991. године. Војска Србије је ова два хеликоптера преузела 2006. године, ремонтовала их је 2010 и укључила их у свој оперативни састав. Један од ових хеликоптера број 12551 је пао 13. марта 2015. у непосредној близини аеродрома "Никола Тесла" и том приликом је погинуло седморо људи.

Октобра месеца 2019. године Војска Србије је набавила још два а у току децембра 2019. још три хеликоптера Ми-17V-5[2][3].

Корисници

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ airwar: mi17
  2. ^ МИ-17 и МИ-17-1В
  3. ^ [1]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Gunston, Bill (1987). Military helicopters. London: Salamander books Ltd. ISBN 0-86191-110-4. 
  • Müller, Claudio (2012). Flugzeuge der Welt. Stuttgart: Motor Buch Verlag. ISBN 987-3-613-03421-1. 
  • Пејчић, Предраг (1993). Војни хеликоптери. Београд: Војноиздавачки и новински центар. 
  • Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Команда РВ и ПВО, Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Radić, Aleksandar (2012). Vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana Vojske Srbije. Beograd: Medija centar "Odbrana". ISBN 978-86-335-0358-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ми-17 на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ми-17&oldid=27368654”