Моинвиниди, Раданзвиниди и Набавиниди
Моинвиниди, Раданзвиниди[1]/Ратанзвиниди и Набавиниди (лат. Moinvinidi, Radanzvinidi/Ratanzvinidi, Nabavinidi) латинска су имена лужичкосрпских племена, која су живела на северу данашње Баварске[1] (изван линије компактног лужичкосрпског подручја[2]) — на Мајни, Редницу и Набу, одатле одговарајућа имена. Лужичкосрпска имена ових племена није позната.[3]
У повељама немачких краљева и кнезова 8—10. века називи Winidi, Winades и други су се односили на Словене (Moin-Vinidi, Rotanz-Winidi). У документима 10. и 11. века топоними су повезани са Венедима: Nabawinida (863), Winidesheim (889), Adalharteswineden (905), Walahrames-Winida (908), Bisenwinda (932), Winithiscunburg (936), манастир Winethahusum (937, 999), Wolfereswiniden (979), подручје Winidon (979), Winediscun Salebizi (1036) и други.[4]
Према повељама 8. и 9. века, Моинвиниди и Ратанзвиниди су били Словени, који живели на горњој Мајни и њеним притокама — Редницу, Пегницу и Рецату — на подручју terra Sclavorum, regio Sclavorum.[а] У 9. веку за њих су изграђене цркве, а 1007. године је основана посебна бискупија у Бамбергу (лат. ut paganismus Sclavorum destrueretur et christiani nominis memoria perpetualiter inibi сеlebris haberetur — „да је поганство Словена свргнуто и да би сви хришћани сачували сећање на познате људе на месту”). Већина становништва ове бискупије је била словенска.[5]
Године 740/748. баварски војвода Одило североисточно од Регензбурга основао је манастир Каминстер (сада град Кам). Године 741. Бонифације је основао бискупију у Вирцбургу: источни Франци и Словени су морали да плате десетину: према томе ови Словени су политички и црквено припадали Франачкој држави. До 826/830 . године овде је изграђено 14 цркава.[1]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Види: повеље папе Захарија од 751. године, Лудвига од 846. године, Арнулфа од 889. године, Хенрика I од 923. године, Отона III од 993. године; „Живот св. Бонифација” Вилибалда и Оттона III от 993 года Затем «Житие св. Бонифация» (8) Вилибальда и Фулдски анали.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Kos, Janko (1996). Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 30—31.
- ^ Neustupný, Jiří (1946). Pravěké dějiny Lužice. Praha: Společnost prátel Lužice. стр. 97.
- ^ Neustupný, Jiří (1946). Pravěké dějiny Lužice. Praha: Společnost prátel Lužice.
- ^ Пастернак, Ярослав (1976). Ранні слов'яни в історичних, археологічних та лінгвістичних дослідженнях (PDF). стр. 79—80.
- ^ Види: део III „Западни Словени”, XII поглавље „Пролаз Словена у западну Немачку”: Нидерле, Л. (1934). Слованске старожитности. Праг.