Пређи на садржај

Сенке заборављених предака

С Википедије, слободне енциклопедије
Сенке заборављених предака
Филмски постер
Изворни насловТіні забутих предків
Жанрдрама
РежијаСергеј Парџанов
СценариоСергеј Парџанов
Иван Чендеј
Главне улогеИван Миколајчук
Лариса Кадочникова
Тетјана Бестајева
МузикаМирослав Скорик
МонтажаМарфа Пономаренко
Година1965.
Трајање97 минута
ЗемљаСССР
Језикукрајински језик
IMDb веза

Сенке заборављених предака (укр. Тіні забутих предків) јесте совјетска драма из 1965. године коју је режирао Сергеј Парџанов. Сценарио филма је заснован на истоименом роману украјинског писца Михаила Коцјубинсијког.

Филм је био деби за глумца Ивана Николајчука, који је касније постао познати глумац и редитељ, као и један од симбола украјинске кинематографије.

У првој години приказивања, филм је погледало 8,5 милиона људи.[1]

Универзитет Харвард је додао филм на листу обавезних кинематографских остварења за студенте.[2]

Филм се налази на првом месту на листи 100 најбољих филмова у историји украјинске кинематографије.

Сенке заборављених предака имале су значајан утицај на Емира Кустурицу, који је дао омаж филму у појединим сценама свог филма Подземље.

Прича

[уреди | уреди извор]
 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Два гуцулска клана су у рату неколико година. Усред озлојеђености и непријатељства, припадници сукобљених кланова, млади Иван и Маричке се заљубљују. Иван је приморан да ради на фарми а Маричка умире несрећним случајем. Иван не може да заборави своју вољену. У стању менталног растројства он лута шумом.

Принудни брак са лепом Палагном не помаже Ивану. Он и супруга имају дистанциран однос. Она жели децу и након неког времена се зближава са сеоским врачем Јуријем и они постају љубавници. Видевши их заједно у сеоском ресторану, Иван замахује секиром према врачару Јурку, али га не убија, баца оружје и бежи. Палагна тражи од свог љубавника да баци чини на Ивана. Иван постаје усамљен, Маричкин лик му се појављује изнова и изнова. Пратећи њен дух једне хладне ноћи, он умире. Тек у предсмртној халуцинацији, Иван поново бива срећан, видећи Маричкине одразе у шуми и у води.

Комшије сахрањују Ивана. Парастос је праћен забавом и игром. Деца са прозора гледају Иванову сахрану.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Иван Миколајчук Иван
Лариса Кадочникова Маричка
Тетјана Бестајева Палагна
Спартак Багашвили Јурко
Микола Грињко
Леонид Јенгибаров Микола
Нина Алисова Иванова мајка
Олександар Гај Петро Палијчук
Неонила Гнеповска Параска, Маричкина мајка
Олександар Рајданов Онуфриј Гутењук
Игор Дзјура Иванко
Валентина Глињко Маричка током детињства

Продукција

[уреди | уреди извор]

Буџет

[уреди | уреди извор]

Тачан буџет за Сенке заборављених предака тренутно није јавно познат, а доступан је само у документацији филма у Државном архиву Украјине.[3] Делимични записи које су прикупили украјински историчари филма откривају да су министри владе УкрССР у мају 1966. године упутили оштро формулисану замерку Параџанову због „прекорачивања буџета Сенки заборављених предака за 97 хиљада карбованца “.[4] Украјински редитељ Олех Чорњи је, међутим, 2019. године спекулисао да је буџет филма у складу са типичним филмским буџетима тог времена, у распону од 300 до 500 хиљада карбованца.[5]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Филм је био једна од ретких продукција играног филма на украјинском језику у украјинском филмском студију Довженко, који је обично производио само филмске продукције на руском језику, од којих су неке касније синхронизоване на украјински језик за биоскопску дистрибуцију у УкрССР. Владини званичници су тражили од Параџанова да сними руску верзију филма, на шта је он навео да се „дуго опирао превођењу филмских дијалога на украјинском језику на руски језик“ јер је „сматрао да је овај текст неотуђиви део уметничко ткиво филма”.[4][6] У свом интервјуу са Роном Холовејем из 1988. године, Параџанов је признао да је „министарство од мене тражило да направим руску верзију [филма]. Филм није снимљен само на украјинском језику, већ је био и на хуцулском дијалекту [украјинског језика]. Тражили су од мене да синхронизујем филм на руски, али сам их категорички одбио.“[7]

Радња филма смештена је у украјински део Карпатских планина, а снимање сеоских сцена одвијало се у карпатском селу Криворивња. Кућа у Криворивнији у којој се снимало сада је музеј.[8][9] Снимање у затвореном се одвијало у павиљонима Филмског студија Довженко.

Кастинг

[уреди | уреди извор]

Првобитно, Параџанов је планирао да руски глумац Генадија Јухтина као звезду у успону и магнет за благајне игра протагониста Ивана, али по препоруци редитеља Виктора Ивченка, уз коментаре сниматеља Јурија Иљенка да „Јухтин једноставно није одговарао је тој улози и када се [током пробе] обукао у украјинску хуцулску одећу, то му није одговарало“, Параџанов је касније променио одлуку и уместо ње изабрао украјинског глумца Ивана Николајчука.[10]

Музика

[уреди | уреди извор]

Музику је написао композитор Мирослав Скорик, који је написао партитуру инспирисану украјинском народном културом хуцула.[11] Узбудљива украјинско-народна музика доприноси величини филма и сматра се једном од Скорикових највећих филмских партитура.

Бројни појединци који су радили на филму признали су да је филм резултат колективних напора и да свакако није ауторски филм који одражава личности и идеје само његовог редитеља Сергеја Параџанова. Конкретно, филм је представљао креативни напор многих украјинских уметника, пре свега композитора Мирослава Скорика.[12][13] Историчар филма Џејмс Стефен у својој књизи Биоскоп Сергеја Параџанова посебно је указао на чињеницу да је „један од најизразитијих аспеката филма употреба [украјинске] хуцулске народне музике на звучној подлози поред Скорикових оркестарских композиција инспирисаних народом.“ и изричито напоменуо да „Скорикова оригинална партитура, композиција налик Бартоку која комбинује живе [украјинске] народне теме и ритмове са модернистичком дисонансом, допуњује традиционалне народне песме коришћене у филму и пружа ефективан емоционални контрапункт слици“.[11]

Филм садржи мотиве који се односе на сваког од главних јунака, као и на дух украјинског Запада (хуцулски регион у Карпатским планинама). Скорикова обрада украјинске народне песме The Willow Board (укр. Вербова дощечка), коју је отпевао непознати хор; игра се два пута у филму и требало је да дода музичку драму сценама венчања. Још једно од Скорикових музичких дела у филму била је његова композиција за симфонијски оркестар Хуцул Триптих ( укр. Гуцульський триптих ).[14]

Темe

[уреди | уреди извор]

У свом интервјуу са Роном Холовејем из 1988. године, Параџанов је признао да је, након што је претходно снимио 8 филмова у Украјини, управо у овом филму коначно успео да „пронађе своју тему, поље интересовања: проблеме са којима се суочава [украјински] народ“. Параџанов је даље нагласио да се намерно „фокусирао на етнографију, на Бога, на љубав и трагедију”.[7]

Визуелни прикази филма разликовали су се од званично 'одобреног' стила социјалистичког реализма који је, према совјетској влади, требало да користе сви уметници. Уместо тога Сенке заборављених предака је пун симболке, у филму се често користе украјинске верске и фолклорне слике које укључују крстове, јагњад, гробове и духове. Филм такође користи боју за представљање расположења: период Иванове жалости је приказан кроз црно-белу секвенцу, док су у другим сценама боје често пригушене, дајући контраст живописној употреби црвене и жуте.

Дистрибуција

[уреди | уреди извор]

Фестивалско приказивање

[уреди | уреди извор]

Током целог фестивалском приказивања које је било у пролеће 1965. године, филм је представљао „Совјетски Савез“, а не „Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику“, упркос чињеници да је био изразито украјински. Године 1965, шеф Државне филмске агенције УкрССР, Свјатослав Иванов описао је у свом дневнику како је заједно са главним глумцима филма отишао у Аргентину на Међународни филмски фестивал Мар дел Плата да тамо представља филм, напомињући да смо „на фестивалу представљали Совјетску Унију, а ми нисмо били украјинска, већ совјетска делегација. Нису ме увредиле поздравне речи упућене Совјетском Савезу (гомила Мар дел Плате је викала: ‘Viva Moscú’, ‘Viva Unión Soviética’) [...] Били смо само представници великог народа и они [Аргентинци] нису сумњали у односа између два народа [Руса и Украјинаца]“.[15][16]

Филм је започео турнеју по међународном филмском фестивалу у пролеће 1965. и био је топло примљен на бројним филмским фестивалима широм света;[11][17] касније, цењени амерички филмски критичар Роџер Еберт у својој рецензији из 1978. приметио је, можда помало претерујући, да је филм освојио „скоро сваку награду на видику на филмском фестивалу 1965“.[18][19] Међу пројекцијама филма на престижнијим филмским фестивалима била је пројекција у оквиру такмичења на Међународном филмском фестивалу у Мар дел Плати у марту 1965.[20] пројекција ван конкуренције на Венецијанском филмском фестивалу крајем августа 1965.[21][22][22] пројекција ван конкуренције на Филмском фестивалу у Сан Себастијану почетком јуна 1965,[23][24] пројекција ван конкуренције на Међународном филмском фестивалу у Сан Франциску почетком октобра 1965,[22][25][26][27] пројекција ван конкуренције на Недељи филмова у боји Међународног филмског фестивала у Барселони крајем октобра 1965,[28][29] пројекција ван конкуренције на филмском фестивалу у Монтреалу крајем јуна 1966,[30][31] пројекција у оквиру такмичења на првом Римском филмском фестивалу крајем октобра 1965.[32] пројекција ван конкуренције на „Недељи совјетског филма“ у Риму крајем новембра 1965.[33][34] пројекција ван конкуренције на „Недељи совјетског филма“ у Лондону крајем новембра 1965,[35] пројекција ван такмичења у Филмском фестивалу у Локарну крајем јула 1966,[36] пројекција ван конкуренције на Филмском фестивалу у Њујорку крајем септембра 1966,[37][38] пројекција у оквиру такмичења на Филмском фестивалу у Солуну крајем септембра 1966,[39] пројекција ван конкуренције на БФИ Лондон Филм Фестивала почетком децембра 1966.[40] и пројекција ван конкуренције на Међународном филмском фестивалу у Мелбурну крајем јуна 1967.[41][42]

Специјална пројекција на Венецијанском бијеналу 1977.

[уреди | уреди извор]

Године 1977. није одржан уобичајени Венецијански филмски фестивал. Уместо тога, посебан културни програм Културног неслагања (итал. Il Dissenso Culturale) организован је као манифестација подршке италијанских уметника репресивним уметницима дисидентима из Совјетског Савеза и других комунистичких земаља.[43] Део овог програма чинио је посебан семинар посвећен делима Параџанова и имао је за циљ да покаже подршку његовом противзаконитом затварању по измишљеним оптужбама за хомосексуализам.[44] У оквиру програма одржан је и специјални Биоскоп из источних земаља (итал. Cinema e Paesi dell'Est) догађај у којем су приказана два Параџанова филма, од којих је један био Сенке заборављених предака.[45][46][47][48][49] Уочи ове пројекције, Lino Miccichè [it; Lino Miccichè] – који је касније постао председник Венецијанског филмског фестивала 1997. – прочитао је декларацију коју су потписали италијански филмски ствараоци и филмски критичари упућену влади Совјетског Савеза у знак протеста против репресије над уметницима дисидентима.[50][51]

Биоскопско приказивање

[уреди | уреди извор]

Филм је почео да се приказује у УкрССР- у 4. септембра 1965. гала премијером у Кијеву у биоскопу Украјина.[11][52][53] Ова кијевска премијера изазвала је значајан политички протест због све већег затварања и угњетавања украјинских интелектуалаца од стране совјетског режима.[6][54][55][56]

Биоскопско издање филма „Сенке заборављених предака“ имало је ограничен комерцијални успех у УкрССР-у и другим републикама СССР-а.[57] Филм је привукао импресивних 6,5 милиона (према неким изворима 8,5 милиона) гледаоца током приказивања у биоскопима од 1965. до 1966.[58] широм УкрССР-а и других република СССР-а. Ово је био други најбољи Параџановљев филм, само иза његовог комунистичког филма из 1959. „Најбољи момак“ који је сакупио 21,7 милиона примљених на домаћим благајнама СССР-а.[59][60]

Рестаурација

[уреди | уреди извор]

Украјински листови су 2011. објавили да је 2010. Центар Довженко ангажовао компанију под називом TOV IBS да направи рестаурирану верзију више филмова који су укључивали Сенке заборављених предака као део напора центра да објави две ДВД колекције познатих тематских филмова. као Збирка Ивана Николајчука и Збирка Јурија Иљенка.[61][62] Тип рестаурације направљене 2010. остаје непозната, али остаје чињеница да је Центар Довженко заиста издао рестаурирану верзију филма на ДВД-у као део обе колекције, иако нису биле на продају и биле су намењене само за унутрашње актере догађаје.[63][64][65]

Међу бројним издањима за домаће медије, најзначајнија је потпуно рестаурирана верзија из 2015. – „дуго закаснела“ верзија (како је описао један од главних глумаца филма – Лариса Кадочникова – почетком 2015.[66]) са потпуно рестаурираним звуком и сликом – који је креиран у знак сећања на 50. годишњицу приказивања филма.[67] Ову потпуно рестаурирану верзију из 2015. наручили су у јулу 2015. Украјинска државна филмска агенција (у сарадњи са Центром Довженко)[68] и Министарство културе Украјине.[69][70][71][72][73] У септембру 2015, ова потпуно рестаурирана верзија је премијерно приказана на украјинском јавном ТВ каналу UA:Pershyi,[69][74] у више биоскопа широм Кијева,[75][76][77][78][79] и у 24 филма позоришта у осталих 5 великих градова Украјине.[80]

Пријем и наслеђе

[уреди | уреди извор]

Филм је објављен у марту 1965. године уз опште позитивне критике англофоних филмских критичара из иностранства и мешовите критике украјинских филмских критичара из УкрССР-а. Британика књига године из 1967. године уврстила је Сенке наших заборављених предака међу четири истакнута филма која су те године изашла из источне Европе и назвала је „слободном, екстравагантно раскошном сагом“.[81] На веб порталу Rotten Tomatoes, филм има позитивну оцену од 93% на основу 40 рецензија, са просечном оценом 8,1/10.[82] На веб страници агрегатора рангирања TSPDT филм је рангиран на 431. месту у њиховој ранг листи 1000 најбољих филмова.[83]

По изласку, филм је привукао углавном позитивне критике англофонских филмских критичара. Џин Московиц из Варајетија -а назвао га је „визуелно сјајним“ и „младалачким претераним, али филмски очаравајућим филмом упркос техникама излаза“,[21] док је Ендру Сарис, такође из Варајетија, изјавио да је „технички вредан дивљења иако драматично несхватљив „филм.[84] Роџер Иберт, рецензирајући филм за Chicago Sun-Times 1978. након Параџановљевог заточеништва у сибирским радним логорима ГУЛАГ 1970-их, назвао га је „један од најнеобичнијих филмова које сам видео, салва слика, музике и звукова, снимљених са тако активном камером, скоро да нам требају појасеви за везивање“ и упоредио је Параџановљев рад са „неким од раних радова Мартина Скорсезеа“.[18] Стивен Холден из Њујорк тајмса назвао га је „еруптивно шареним филмом“, „набијеним фантастичним сликама“, „надреалном народном бајком прошараном ликовима већим од живота чија лица и говор тела говоре елоквентније од било које речи“.[85][86] Едвард Гутман из San Francisco Chronicle описао је филм као „један од оних ретких филмова који изгледају потпуно свеже и неискварено – као да редитељ није украо ништа од других филмских стваралаца, већ је једноставно открио камеру и како је најбоље користити, сам".[87] Дејвид Паркинсон из Емпајра похвалио је филм, назвавши га „кинематографским ремек-делом, које деконструише биоскопску форму и поруку и одушевљава публику својим вишеслојним сликама […] чистим генијем“; и у својој књизи Историја филма, Паркинсон је даље проширио своју рецепцију филма називајући га „храбрим нападом на конвенције наративног и визуелног представљања“ који је настојао да „редефинише однос између каузалне логике и простора на екрану, и тиме изазове прихваћене теорије перцепције публике“ које су успеле да, парадоксално, „упореде субјективне и објективне тачке гледишта и користе угаоне дисторзије, замршене (и наизглед немогуће) покрете камере, 'рацк фокус', телефото зум и сочива рибљег ока, и шта [Параџанов ] назвао 'драматургијом боја' како би испричао своју причу о осуђеној љубави".[88][89] Џонатан Розенбаум из Chicago Reader је приметио да је то било „изузетно спајање мита, историје, поезије, етнографије, плеса и ритуала”.[90] Дејв Кер из Њујорк тајмса, описао га је као „лирски, непослушни филм“ који „експериментише са нереалним коришћењем боја и неким од најслободоумнијих камера виђених у украјинском филму од пионирског рада [О]лександра Довженко“, док га је Џејмс Хоберман из Тхе Виллаге Воицеа хвалио као „изузетно леп филм“ где је „тужан, кратак, брутализован живот уздигнут до екстатичног мита“.[91][92] Џон Патерсон из LA Weekly је то назвао „запањујућом комбинацијом етнографије, [...] народног мита и бајковите логике која пече мрежњачу својом лепотом, енергијом и непрестаним инвентивним филмским стваралаштвом“.[93]

Међутим, критике украјинских филмских критичара након његовог објављивања биле су углавном подељене. Ј. Бобошко и М. Масловски, који су писали за Совјетску културу у новембру 1964. године, критиковали су одступање филма од социјалистичког реализма и кроз духовиту песму нагласили да уместо прича о „сенкама предака“, аутори треба да стварају приче. о „савремености”.[94] С. Зиницх и Н. Капел'хородс'ка, који су писали за Фолк Арт у октобру 1965. године, нагласили су важност литерарног 'изворног материјала' за филм и истакли чињеницу да је филм произведен у знак сећања на 100. годишњицу Михаила Коцјубинског. рођендан – аутор истоименог романа Сенке заборављених предака који је послужио као основа радње филма; они су такође нагласили да је Параџановов филм успео да мајсторски реконструише културно јединство сељака западне Украјине, посебно хвалећи прикладан избор украјинских народних песама/музике композитора Мирослава Скорика, као и сниматеља Јурија Иљенка и продуцента Хеорхиј Јакјатович одговарајући избор естетике која је тачно приказала обичаје, традицију и веровања украјинских хуцула.[95] Иван Драч, чија је рецензија филма штампана у књизи Филмски режисери и филмови украјинске модерне кинематографије: уметнички портрети из 1969. године, нагласио је да оно што чини Сенке заборављених предака тако моћним јесте употреба аутентичних украјинских дијалога у форми хуцулског украјинског акцента. као и њено коришћење украјинског етнографског материјала.[96] Лариса Похрибна је у својој књизи Радови на екрану Коцјубинског из 1971. године негативно говорила о филму и истакла да Параџановљеве Сенке заборављених предака нису успеле да заживе у складу са изворним књижевним материјалом Коцјубинског, и закључила да „сервилно копирање књижевног изворног материјала води само стварању слабих филмова“.[97]

С обзиром на то да је Параџановљев филм драстично одступио од тадашњег званично „одобреног“ соцреалистичког уметничког стила, изненађује да украјински филмски критичари нису били гласнији у замерама Сенкама заборављених предака како би очекивали. Ово је делимично могло бити због украјинскофилских тенденција тадашњег шефа УкрССР Петра Шелеста који је служио као својеврсни покровитељ-заштитник Параџанову; Шелестов син Виталиј је касније изјавио у својим мемоарима да је „Параџанов у суштини био заштићен [од стране његовог оца, односно Петра Шелеста]; практично истог дана када је отац напустио [место шефа УкрССР] – Параџанов је ухапшен“.[98]

Награде и запажене филмске фестивалске пројекције

[уреди | уреди извор]

Филм је започео турнеју по међународном филмском фестивалу у пролеће 1965. и био је топло примљен од стране публике на филмском фестивалу.[11] Међу бројним добијеним наградама и вантакмичарским пројекцијама које је филм имао, најзапаженије су:[22][99][100][101]

У популарној култури

[уреди | уреди извор]

Године 2013. група A Hawk and a Hacksaw објавила је свој шести студијски албум You Have Already Gone to the Other World као диск потпуно нових композиција филмске музике.[111][112] Пре објављивања албума, 2012. године бенд је уживо извео албум You Have Already Gone to the Other World током своје турнеје, између осталих, у Великој Британији, Португалу, Италији и Швајцарској, као и током више пројекција филма у САД.[111][113][114][115]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „"Під цев парасовлев ходили австрийскі курви, най тепер московска ходит"”. Ukrainian people (на језику: украјински). 2017-04-24. Приступљено 2022-04-01. 
  2. ^ „Студентів Гарварду зобов'язали переглянути "Тіні забутих предків"”. uapost.us. Приступљено 2019-08-15. 
  3. ^ ЦДАВО України, ф. Р–2, оп. 13, т. 1, спр. 739., арк. 101–103 (in Ukrainian)
  4. ^ а б „Розділ 3. Українська тема в радянському кінематографі та умови її реалізації: 3.1. Висвітлення історії України в художніх кінострічках” (PDF). Архивирано из оригинала 10. 02. 2019. г.  // Наталя Ховайда (2015). Державна політика у галузі кінематографа УРСР (друга половина 1960–х – перша половина 1980–х рр.): дисертація на здобуття ступеня кандидата історичних наук. Київ: Київський національний університет імені Тараса Шевченка. 240 стор.: C. 122–123 (in Ukrainian)
  5. ^ „«Тіні забутих предків»: вигадки замість правди”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. . detector.media. 2 September 2019 (in Ukrainian)
  6. ^ а б „4 вересня 1965 – прем'єра фільму "Тіні забутих предків"”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. . Ukrainian Institute of National Memory. 04.09.2019 (in Ukrainian)
  7. ^ а б Ron Holloway. Sergei Parajanov Speaks up // Kinema. Spring 1996 Issue
  8. ^ Ukrainian Program: At the Movies. AY 15–16 Ukrainian Program Highlights. lsa.umich.edu. 06/07/2016
  9. ^ Kryvorivnya: Journey to Origins. kharkivobserver.com. 15/10/2017
  10. ^ „Chapter One – Fiction, Film and Ethnography: The Making of Tini zabutykh predkiv: Making Shadows” (PDF). Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г.  // J.J. Gurga (2012). Echoes of the past: Ukrainian poetic cinema and the experiential ethnographic mode: Doctoral thesis. London: University College London. 342 p.: p. 88-123
  11. ^ а б в г д „Shadows of Forgotten Ancestors. Ukrainian Revival” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2021. г.  // Steffen, James (31. 10. 2013). The Cinema of Sergei Parajanov. Madison: University of Wisconsin Pres. стр. 56—87. ISBN 978-0-299-29653-7. 
  12. ^ Moroz, Valentyn (1974). Report from the Beria Reserve: The Protest Writings of Valentyn Moroz a Ukrainian Political Prisoner in the USSR. Toronto: P. Martin. ISBN 978-0-88778-097-4. . Edited and translated from the Ukrainian: John Kolasky
  13. ^ Bohdan Nebesio (1994). Literature/Film Quarterly (PDF). 22 (1): 42—49. 1994 https://web.archive.org/web/20211011191046/https://tmpfiles.org/dl/134098/bohdannebesio.shadowsofforgottenancestorsstorytellinginthenovelandthefilm1994.pdf. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 10. 2021. г. Приступљено 19. 05. 2022.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ „Chapter 1. An Overview of Skoryk's Life and Works: Stylistic Development” (PDF). Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г.  // Victor Radoslav Markiw (2010). The life and solo piano works of the Ukrainian composer Myroslav Skoryk. Queenston, Ontario: The Edwin Mellen Press. 164 pp. ISBN 978-0-7734-3690-9. стр. 13.
  15. ^ Nadia Kindrachuk. „Eradication of the National Element in Ukrainian Cinema in the 1960s–1970s” (PDF). Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г.  // Historia i Polityka. No. 24 (31/2018). p. 113-121
  16. ^ „VII. Пугало "українського буржуазного націоналізму" і реальність російського великодержавного шовінізму як головної небезпеки в національному будівництві СРСР” (PDF). Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г.  // Іван Дзюба (1968). Інтернаціоналізм чи русифікація?. Мюнхен: Сучасність. 276 стор.: 84–145 („html version”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. )
  17. ^ Shadows of Forgotten Ancestors at Parajanov.com. 2021
  18. ^ а б Roger Ebert. „Shadows of Forgotten Ancestors”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г.  // Chicago Sun-Times. January 30, 1978
  19. ^ „MIFF Arhive: 2019; Shadows of Our Forgotten Ancestors”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. . miff.com.au. 2019
  20. ^ Previous editions: 8th edition (1965). mardelplatafilmfest.com. 1965
  21. ^ а б Gene Moskowitz. variety 1965-09-08 240 3 https://archive.org/details/sim variety 1965-09-08 240 3 Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. September 8, 1965. p. 68
  22. ^ а б в г „Filmography. Shadows of Forgotten Ancestors” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2021. г.  // Steffen, James (31. 10. 2013). The Cinema of Sergei Parajanov. University of Wisconsin Pres. стр. 256. ISBN 978-0-299-29653-7. 
  23. ^ „"Once a Thief", un drama de viejos fondos bien urdido y resuelto, protagonizado por Alain Delon”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . ABC. 9 de juny de 1965 (in Spanish)
  24. ^ variety 1965-06-16 239 4/page/22/mode/2up https://archive.org/details/sim variety 1965-06-16 239 4/page/22/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. 16 June 1965. p. 22
  25. ^ 21 Features are Listed For S.F. Film Festival // Boxoffice. October 18, 1965. W-2
  26. ^ variety 1965-10-20 240 9/page/24/mode/2up https://archive.org/details/sim variety 1965-10-20 240 9/page/24/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. October 20, 1965. p. 25
  27. ^ Shadows of Forgotten Ancestors. history.sffs.org. 1965
  28. ^ VII Semana Internacional de cine en color. 9–17 octubre 1965: Catalogo. Palacio de las Naciones, Barcelona. 1965. (in Spanish)
  29. ^ variety 1965-10-27 240 10/page/14/mode/2up https://archive.org/details/sim variety 1965-10-27 240 10/page/14/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. October 27, 1965. p. 15
  30. ^ „1966: 35 courts métrages” (PDF). Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г.  // Antoine Godin-Hébert (2016). Cinéma et modernité Le Festival international du film de Montréal de 1960 à 1967, du personnalisme au néonationalisme: Mémoire présenté à la Faculté des études supérieures en vue de l’obtention du grade de Maîtrise ès arts (M.A.) en histoire. Université de Montréal. 196 p.: p. 161 (in French)
  31. ^ „Montréal, Festival, An VII. Réal La Rochelle” (PDF). Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . Cinéma et Terre des hommes I. No. 46, October 1966. p. 34-40 (in French)
  32. ^ а б variety 1965-10-20 240 9/page/28/ https://archive.org/details/sim variety 1965-10-20 240 9/page/28/ Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. October 20, 1965. p. 29
  33. ^ 1965-11-16/page/n7/mode/2up https://archive.org/details/unita 1965-11-16/page/n7/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). l'Unità. November 16, 1965. pag. 9 (in Italian)
  34. ^ 1965-11-23/page/n7/mode/2up https://archive.org/details/unita 1965-11-23/page/n7/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). l'Unità. November 23, 1965. pag. 9 (pdf mirror) (in Italian)
  35. ^ https://books.google.com/books?hl=uk&id=EhAnAQAAIAAJ&focus=searchwithinvolume&q=paradjanov.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // Films and Filming, Vol. 12, Issues 1–6. London: Hansom Books, 1965. p. 30, p. 43
  36. ^ 1966-07-27/page/n5/mode/2up https://archive.org/details/unita 1966-07-27/page/n5/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). l'Unità. July 27, 1966. pag. 7 (pdf mirror) (in Italian)
  37. ^ The 4th New York Film Festival: Tini Zabutykh Predkiv / Shadows of Our Forgotten Ancestors // Robert Elliot Palets (1969). The New York Film Festival 1963–1966: A thesis submitted in partial fulfillment of the requirements for the degree of Masters of Arts. Madison: University of Wisconsin. 235 p.: p. 216
  38. ^ „4th New York Film Festival (1966): “An Exceptionally Personalized Point of View” Show Notes”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г.  // Catalyst and Witness podcast. May 2018
  39. ^ а б Rena Velissarious. variety 1966-10-12 244 8/page/12/mode/2up https://archive.org/details/sim variety 1966-10-12 244 8/page/12/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // Variety. October 12, 1966. p. 12
  40. ^ https://books.google.com/books?hl=uk&id=J2MbAQAAIAAJ.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // Martyn Auty, Gillian Hartnoll (1981). Water Under the Bridge: 25 Years of the London Film Festival. London: British Film Institute. 116 p.: p. 79
  41. ^ „MIFF 1967 Film Archive”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . miff.com.au. 1967
  42. ^ „Shadows of Our Forgotten Ancestors (1966)”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . miff.com.au. 1967
  43. ^ Marco Cuzzi. „L’attenzione al dissenso” (PDF). Архивирано из оригинала 10. 06. 2021. г.  // Mondoperaio, No. 12/2018, p. 30-32 (in Italian).
  44. ^ Marco Carynnyk [uk; Marco Carynnyk]. „Sergo Paradzhanov in Prison” (PDF). Архивирано из оригинала 15. 08. 2021. г.  // Journal of Ukrainian Studies Vol. 3, Issue 1. Spring 1978. pp. 47–55 (Journal of Ukrainian Graduate Studies 4. 1978. )
  45. ^ Segio Coggiola. 1977-11-26/page/14/mode/2up https://archive.org/details/stampa-sera 1977-11-26/page/14/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // Stampa Sera за 26 November 1977. p. 17 (in Italian)
  46. ^ Sauro Borelli. 1977-11-26/page/n9/mode/2up https://archive.org/details/unita 1977-11-26/page/n9/mode/2up Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // l'Unita за 26 November 1977. p. 11 (in Italian)
  47. ^ Biennale '77 – Il Dissenso Culturale. asac.labiennale.org/it/. 1977 (in Italian)
  48. ^ Biennale '77 – Il Dissenso Culturale: Cinema e Paesi dell'Est. asac.labiennale.org/it/. 1977 (in Italian)
  49. ^ Tini zabutykh predkiv. asac.labiennale.org/it/. 1977 (in Italian)
  50. ^ „Room 7: The Biennale of Dissent, 1977” (PDF). Архивирано из оригинала 15. 08. 2021. г.  // The Disquieted Muses. When La Biennale di Venezia Meets History. 2020. 75 p.: 47-48
  51. ^ Henry Gabay, Antonín J. Liehm: https://books.google.com/books?printsec=frontcover&vid=LCCN79382204.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Il Dissenso culturale. La Biennale di Venezia, 1977. 146 p. (in Italian)
  52. ^ „Як прем’єра фільму "Тіні забутих предків" зламала життя режисеру Параджанову”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . bbc.com/ukrainian. 4 September 2020 (in Ukrainian)
  53. ^ „Світло «Тіней забутих предків»: 55 років тому відбувся перший публічний протест проти політичних репресій в СРСР”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . radiosvoboda.org. 4 September 2020. (in Ukrainian)
  54. ^ Сергій Парадажанов і мистецьке та дисидентське середовище України 1960-1970-х років // Лариса Брюховецька (2014). Сергій Параджанов і Україна. Збірник статей і документів. Київ: Редакція журналу «Кіно-Театр»; Видавничий дім «Києво-Могилянська академія». 288 стор. ISBN 978-966-518-650-2. стр. 140–150. (in Ukrainian)
  55. ^ Перший Майдан. 4 вересня минає 50 років із дня легендарної прем’єри фільму «Тіні забутих предків» Сергія Параджанова. The Day. 2 September 2015 (in Ukrainian)
  56. ^ 1960s’ protest premiere and Ukrainian activists. 40th anniversary of the celebrated film Shadows of Forgotten Ancestors. The Day. 1 November 2005
  57. ^ Steven P. Hill. Introduction to Parajanov's Notes on Shadows of Our Forgotten Ancestors // Film Comment. Fall 1968 Special "Eastern Europe" Issue
  58. ^ „Розділ 2. Головні принципи та напрями державної політики щодо розвитку кінематографа в УРСР: 2.3. Фінансування, розвиток інфраструктури кіновиробництва та кінопрокату” (PDF). Архивирано из оригинала 10. 02. 2019. г.  // Наталя Ховайда (2015). Державна політика у галузі кінематографа УРСР (друга половина 1960–х – перша половина 1980–х рр.): дисертація на здобуття ступеня кандидата історичних наук. Київ: Київський національний університет імені Тараса Шевченка. 240 стор.: C. 94 (in Ukrainian)
  59. ^ „The Top Guy (1958)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2021. г.  // Steffen, James (31. 10. 2013). The Cinema of Sergei Parajanov. University of Wisconsin Pres. стр. 42. ISBN 978-0-299-29653-7. 
  60. ^ 5.8 Case of Sergei Parajanov // Liubov Dyshlyuk (2017). Soviet Cinema in Italy in the Post-War Period (1950–1970): Dissertation thesis (Dottorato di ricerca in Arti visive, performative, mediali). Alma Mater Studiorum – Università di Bologna. 200 p.: p. 176
  61. ^ „Івану Миколайчуку до 70-річчя”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . archive-ktm.ukma.edu.ua. No. 1, Jan 2011 (in Ukrainian)
  62. ^ „Юрій Помазков: "Золоте правило реставрації – не нашкодь"”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . archive-ktm.ukma.edu.ua. No. 3, March 2011 (in Ukrainian)
  63. ^ „Колекція Юрій Іллєнко (серія "Класика українського кінематографа")”. Архивирано из оригинала 15. 03. 2020. г. . dovzhenkocentre.org. 2010 (in Ukrainian)
  64. ^ „Колекція Іван Миколайчук (серія "Класика українського кінематографа")”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2015. г. . dovzhenkocentre.org. 2010 (in Ukrainian)
  65. ^ „Українське кіно. Перегляд виставки”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . old.libr.dp.ua. 2010 (in Ukrainian)
  66. ^ „Чого нам не вистачає?”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . zn.ua/ukr/. 14 August 2015 (in Ukrainian)
  67. ^ „«Тіні забутих предків» як мрія українського кінематографа”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . ukrinform.ua. 3 September 2015 (in Ukrainian)
  68. ^ „Звіт Національного центру Олександра Довженка про надходження за 2015 рік”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. . dovzhenkocentre.org. 17 March 2016 (in Ukrainian)
  69. ^ а б „"Тіні забутих предків": півстоліття незабутності. Півстоліття виповнюється від дня прем’єри фільму Сергія Параджанова "Тіні забутих предків" 4 вересня 2015 року. Спеціально до цієї дати реставрували звук і зображення стрічки. Саме цю, реставровану версію, з нагоди ювілею UΛ:Перший покаже 4 вересня о 19:20.”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . tv.suspilne.media. 3 September 2015 (in Ukrainian)
  70. ^ „Про підготовку та відзначення у 2015 році 50-річчя прем'єри художнього фільму “Тіні забутих предків””. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . zakon.rada.gov.ua. 26 June 2015 (in Ukrainian)
  71. ^ „50-річчя прем'єри "Тіней забутих предків" відзначатиметься цього року офіційно”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . kmu.gov.ua. 13 July 2015 (in Ukrainian)
  72. ^ „Держкіно відреставрує "Тіні забутих предків" Параджанова. Кабмін затвердив план заходів з відзначення 50-річчя прем'єри фільму”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . lb.ua. 11 July 2015 (in Ukrainian)
  73. ^ „Відновлену версію фільму "Тіні забутих предків" покажуть у вересні з нагоди 50-річчя прем'єри картини”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . ua.interfax.com.ua. 11 July 2015 (in Ukrainian)
  74. ^ „На «UА:Першому» покажуть відреставровану версію «Тіней забутих предків»”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . stv.detector.media. 4 September 2015 (in Ukrainian)
  75. ^ „У столиці відбудеться урочистий вечір, присвячений 50-річчю прем’єри художнього фільму «Тіні забутих предків»”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . old.kyivcity.gov.ua. 4 September 2015 (in Ukrainian)
  76. ^ „Ювілейний показ "Тіні забутих предків" в кінотеатрі "Україна"”. Архивирано из оригинала 04. 04. 2017. г. . dovzhenkocentre.org. 4 September 2015 (in Ukrainian)
  77. ^ „Дні українського кіно «... від Довженка до Параджанова» в кінотеатрі "Київ"”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2018. г. . dovzhenkocentre.org. 12 September 2015 (in Ukrainian)
  78. ^ „До дня українського кіно та до ювілею фільму «Тіні забутих предків». Ретроспектива Від Довженка до Параджанова: німа трилогія Довженка та фільми поетичного кіно з 10 по 13 вересня”. Архивирано из оригинала 25. 04. 2016. г. . kyivkino.com.ua/uk/. 12 September 2015 (in Ukrainian)
  79. ^ „Кінопокази фільму "Тіні забутих предків" до 50-го ювілею в кінотеатрі "Київ"”. Архивирано из оригинала 04. 04. 2017. г. . dovzhenkocentre.org. 23 September 2015 (in Ukrainian)
  80. ^ „У кінотеатрі "Україна" відзначили ювілей прем'єри стрічки "Тіні забутих предків". 4 вересня відбувся урочистий вечір до 50-річного ювілею прем'єри фільму «Тіні забутих предків» Сергія Параджанова з демонстрацією відреставрованої версії в кінотеатрі «Україна» у Києві, де 50 років тому і відбулася його прем’єра. Цього ж дня у 5 великих містах України просто неба і в 24 місцевих кінотеатрах пройшов одночасний показ відновленої версії стрічки”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . mincult.kmu.gov.ua. 4 September 2015 (in Ukrainian)
  81. ^ Britannica Book of the Year 1967. 1967.  // Britannica. Book of the Year 1967. 833 p.: p. 205
  82. ^ „Shadows of Our Forgotten Ancestors”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Приступљено 28. 2. 2022. 
  83. ^ „TSPDT: THE 1,000 GREATEST FILMS (500–401)”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . theyshootpictures.com. 2021
  84. ^ Andrew Sarris. variety 1965-04-07 238 7 https://archive.org/details/sim variety 1965-04-07 238 7 Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Variety. April 7, 1965. p. 5 and p. 20
  85. ^ „Critic's Choice/Film;Star-Crossed in Ukraine”. Архивирано из оригинала 26. 05. 2015. г. . nytimes.com. November 10, 1995
  86. ^ „Film: The Week Ahead: Shadows of Forgotten Ancestors”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . archive.nytimes.com. September 2, 2012
  87. ^ „Film Review – Soviet Masterpiece Emerges From 'Shadows'”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. . sfgate.com. 8 Dec 1995
  88. ^ David Parkinson. „Shadows Of Our Forgotten Ancestors Review”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . empireonline.com. 26.06.2006
  89. ^ New Inspirations (1959–70) // David Parkinson . History of Film. London: Thames & Hudson. 2002. стр. 213. ISBN 9780500202777. .. 264 pp: . (reprint of the 1995 1st ed.)
  90. ^ „Shadows of Our Forgotten Ancestors”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . chicagoreader.com. September 20, 2007 (mirror)
  91. ^ „Film Series: ‘Shadows of Forgotten Ancestors’”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2015. г. . nytimes.com. November 2, 2007
  92. ^ „It Takes a Village”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . villagevoice.com. October 23, 2007
  93. ^ „LACMA Celebrates Sergei Paradjanov”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. . laweekly.com. 20 February 2008
  94. ^ Ю. Бобошко, М. Масловський. Авторам фільму «Тіні забутих предків» // Радянська культура, 19 листопада 1964, pp. 3. (in Ukrainian)
  95. ^ Зінич С.Г., Капельгородська Н.М. Екран знайомить з побутом і творчістю народу (Про кінофільм «Тіні забутих предків»). Народна творчість. 1965. №5. С. 44–46. (in Ukrainian)
  96. ^ Д. Я. Шлапака (1969). Одержимість відкриттів [про Сергія Параджанова] // Режисери і фільми сучасного українського кіно: творчі портрети. Київ. 1969. 214 стор. (in Ukrainian)
  97. ^ Лариса Погрібна. Твори М. Коцюбинського на екрані. Київ: Наукова думка. 1971. 156 стор. (in Ukrainian)
  98. ^ Олег Бажан. „До питання про «українофільство»… Петра Шелеста…” (PDF). Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г.  // Історія України: маловідомі імена, події, факти. Вип. 37 за 2011 рік. 215–246С.: С. 227 (in Ukrainian)
  99. ^ Shadows of Forgotten Ancestors: Awards. mubi.com. 2021
  100. ^ „Тіні забутих предків”. Архивирано из оригинала 18. 05. 2022. г. . kinokolo.ua. 2021 (in Ukrainian)
  101. ^ https://books.google.com/books?id=a7irDwAAQBAJ&printsec=frontcover&hl=uk.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) // First, Joshua (10. 11. 2016). Sergei Paradjanov: Shadows of Forgotten Ancestors. Intellect Books. стр. 8. ISBN 978-1-78320-709-1. 
  102. ^ U.S. Skunked at Film Fest, Mart Del Plata, Argentina, March 29 1965 (AP) // Hourglass. Monday, 29 March 1965
  103. ^ „1965: Festival Cinematográfico Internacional de Mar del Plata – Del 16 al 26 de marzo de 1965, organizado por la Asociación de Festivales Cinematográficos y Promoción Internacional del Cine Argentino.)”. Архивирано из оригинала 04. 11. 2011. г. . mardelplatafilmfest.com. 1965 (in Spanish)
  104. ^ Maria Roger. „Serge Paradjanov, Les chevaux de feu (compte-rendu)”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г.  // Raison présente. Année 1978. No. 48. pp. 124–128 (in French)
  105. ^ Roger Régent. „Le Cinéma: Au pays des Légendes” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2021. г.  // Revue des Deux Mondes. 1er MAI 1966, pp. 139–143 (in French)
  106. ^ Екранізації // Ніна Калениченко (1967). У вінок Михайлу Коцюбинському: збірник статей і повідомлень. Київ: Наукова думка. 272 стор.: С. 203 (in Ukrainian)
  107. ^ Я. Сірченко. Кінематограф України (до 50-ти річчя великого жовтня) // Соціалістична культура. Київ: Радянська Україна. 1967. pp. 9(in Ukrainian)
  108. ^ „Прощальна хроніка від Олександра Клековкіна: 1966”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. . The Day. No. 196 (October 2000)
  109. ^ Awards 1968 // Peter Cowie (1967). International Film Guide. London: Tantivy Press. 336 p.: p. 189
  110. ^ „Εξήντα χρόνια Φεστιβάλ Κινηματογράφου Θεσσαλονίκης μέσα από 10 εικόνες και ιστορίες. Η δημοσιογράφος και ιστορικός κινηματογράφου Λίνα Μυλωνάκη μιλά στην HuffPost για τους σημαντικότερους σταθμούς στην ιστορία του θεσμού”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. . huffingtonpost.gr. 29/10/2019 (in Greek)
  111. ^ а б „Shadows of Forgotten Ancestors – A Hawk and a Hacksaw”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. . lmduplication.com. 2013
  112. ^ „Hawk and a Hacksaw rescore Shadows of Forgotten Ancestors”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. . folkradio.co.uk. 2012
  113. ^ „A Hawk and A Hacksaw unveil ‘Shadows of Forgotten Ancestors’ tour & Soundtrack for 2012”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. . godisinthetvzine.co.uk. 2011
  114. ^ „Shadows of Forgotten Ancestors featuring a live HAWK & A HACKSAW score! – Guild Cinema”. www.guildcinema.com. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-20. 
  115. ^ Shadows of Forgotten Ancestors and A Hawk and A Hacksaw // Santa Fe Reporter Arts Festival Program Guide. p. 12. Sep. 2012

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сенке_заборављених_предака&oldid=28440982”