Пређи на садржај

Цезар Кјуј

С Википедије, слободне енциклопедије
Цезар Кјуј
Датум рођења(1835-01-18)18. јануар 1835.
Место рођењаВилњус, Руска Империја
Датум смрти13. март 1918.(1918-03-13) (83 год.)
Место смртиПетроград, РСФСР

Цезар Антонович Кјуј (рус. Це́зарь Анто́нович Кюи́;[1] 18. јануар 1835 — 13. март 1918) је био руски композитор и музички критичар француског, пољског и литванског порекла. По професији је био армијски официр (уздигао се до чина инжењерског генерала Руске императорске војске) и професор утврђивања. Био је члан Велике петорке, групе руских комозитора под вођством Милија Балакирјева, посвећена компоновању специфичног руског типа музике. Завршио је инжењерску школу, али се посветио музици. Био је најпознатији по својим соло песмама. Критиковао је своје сараднике, па је и напустио Велику петорку.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Васпитање и каријера

[уреди | уреди извор]
Портрет Цезара Кјуја, рад Константина Маковског (детаљ), око 1880-их

Цезар-Бењаминус Кјуј је рођен у Вилњусу, Губернија Вилно Руског царства (сада Вилњус, Литванија) у римокатоличкој породици француског и пољско-литванског порекла, као најмлађе од петоро деце.[2] Првобитни француски правопис његовог презимена био је „Queuille“.[3] Његов отац Француз, Антоан (Антон Леонардович) Кјуј, ушао је у Русију са Наполеоновом војском; 1812. је повређен у бици код Смоленска и после пораза се настанио у Виљнусу. Оженио се локалном племкињом Јулијом Гучевич.[4] Неки извори указују да је њен отац био литвански архитекта Лауринас Гучевичиус.[5]

Млади Цезар је одрастао учећи француски, пољски, руски и литвански.[6] Као гимназијалац у Вилну, 1850. похађао је часове музике код Станислава Моњушка. Касније те године, пре него што је завршио гимназијско образовање, Кјуј је послат у Санкт Петербург да се припреми за упис у Главну инжењерску школу, што је урадио следеће године са 16 година.[7] Академију је завршио 1855. године, а после усавршавања на Николајевској инжењерској академији, сада Војном инжењерско-техничком универзитету, започео је војну каријеру 1857. године као инструктор у фортификацијама.[8] Његови ученици током деценија укључивали су неколико чланова царске породице, међу којима је био Николај II.[9] Кјуј је на крају завршио као предавач на три војне академије у Санкт Петербургу.[10] Кјујево проучавање утврђења прекаљено на фронту током Руско-турског рата 1877–1878 показало се важним за његову каријеру. Као стручњак за војна утврђења, Кјуј је на крају стекао академски чин професора 1880. и војни чин генерала 1906. године.[11] Његови списи о утврђењима укључивали су уџбенике који су били широко коришћени, у неколико узастопних издања (видети библиографију испод).

Професионални живот у музици

[уреди | уреди извор]

Упркос својим достигнућима као професионални војни академик, Кјуј је најпознатији на Западу по свом 'другом' животу у музици. Као дечак у Виљнусу похађао је часове клавира, проучавао Шопенова дела и почео да компонује мале комаде са четрнаест година. У неколико месеци пре него што је послат у Петерсбург, успео је да присуствује лекцијама из теорије музике код пољског композитора Станислава Моњушка, који је у то време боравио у Виљнусу.[12][13] Куијев музички правац се променио 1856. године, када је упознао Мили Балакирева и почео озбиљније да се бави музиком.[14]

Иако је у слободно време компоновао музику и писао музичке критике, Кјуј се показао као изузетно плодан композитор и фељтониста. Његов јавни „деби” као композитора догодио се 1859. извођењем његовог оркестарског Скерца, оп. 1, под диригентском палицом Антона Рубинштајна и под покровитељством Руског музичког друштва.[15] Године 1869, одржано је прво јавно извођење Кјуијеве опере; ово је био његов Вилијам Ретклиф (по трагедији Хајнриха Хајна); али то на крају није имало успеха, делимично због грубости његових сопствених писања у музичкој штампи.[16][17] Све осим једне његове опере компоноване су на руске текстове; једини изузетак, Le flibustier (по комаду Жана Ришепена), премијерно је изведена у Опера-Комику у Паризу 1894. (двадесет пет година после Ратклифа), али ни то није успело.[18] Куијева успешнија сценска дела током његовог живота била су једночинка комична опера Мандаринов син (јавно изведена 1878), Кавкаски заточеник у три чина (1883), заснована на Пушкину, и једночинка Mademoiselle Fifi (1903), заснована на Ги де Мопасану.[19] Осим Флибустијеа, једине друге Куијеве опере које је за живота изводио ван Руске империје биле су Кавкаски заточеник (у Лијежу, 1886) и опера за децу Мачак у чизмама (у Риму, 1915).[20]

Кјуј међу уметницима московског Бољшој театра, 1902.

Кјујеве активности у музичком животу укључивале су и чланство у комисији за оперску селекцију у Маријинском театру; ово ограничење је окончано 1883. године, када су он и Римски-Корсаков напустили комитет у знак протеста због његовог одбацивања Хованшчине Мусоргског.[21] Током 1896–1904 био је директор петербуршког огранка Руског музичког друштва.[22]

Међу многим музичарима које је Кјуј познавао у свом животу, Франц Лист се заузима значајно место. Лист је доста високо ценио музику руских композитора; за Кјујјеву оперу Вилијам Ретклиф изразио је неке од највећих похвала.[23] Куијева књига La musique en Russie и његова Свита за клавир, оп. 21, посвећене су старијем композитору. Поред тога, Куијева Тарантела за оркестар, оп. 12, представљала је основу за Листову последњу клавирску транскрипцију.

Две личности од директног значаја за Кјујја биле су жене које су биле посебно посвећене његовој музици. У Белгији, грофица де Мерси-Аржанто (1837–1890) била је најутицајнија у омогућавању постављања Кавкаског заробљеника 1885. године.[24] У Москви је Марија Керзина, са својим супругом Аркадијем Керзином, 1896. године је основала Круг љубитеља руске музике, извођачко друштво, које је почело 1898. да на својим концертима даје посебно место Куијевим делима, међу делима других руских композитора.[25]

У тако дугом и активном музичком животу као што је Кјујев, било је много признања. Крајем 1880-их и почетком 1890-их неколико страних музичких друштава одликовало је Кјуја чланством. Убрзо након постављања Ле Флибустира у Паризу, Кјуј је изабран за дописног члана Француске академије и награђен је крстом Легије части. Године 1896, Белгијска краљевска академија за књижевност и уметност га је учинила чланом.[26] Године 1909. и 1910. одржани су догађаји у част Кјујеве 50. годишњице као композитора.[27]

Породица

[уреди | уреди извор]
Гроб Малвине и Цезара Кија, Тихвинско гробље, Санкт Петербург

Кјуј се оженио Малвином Рафајловном Бамберг (рус. Мальвина Рафаиловна Бамберг) 1858. године. Упознао ју је у кући Александра Даргомижског, од кога је узимала часове певања.[28] Међу музичким делима која јој је Кјуј посветио је рани Скерцо, оп. 1 (1857), који користи теме засноване на њеном девојачком презимену (BAmBErG) и његовим сопственим иницијалима (C. C.), и комичној опери Мандаринов син. Цезар и Малвина су имали двоје деце, Лидију и Александра. Лидија, аматерска певачица, удала се и имала сина по имену Јуриј Борисович Аморети; у периоду пре Октобарске револуције Александар је био члан руског Сената.[29]

Последње године и смрт

[уреди | уреди извор]

Године 1916, композитор је ослепео, иако је и даље могао да компонује мале комаде помоћу диктата.[30] Кјуј је умро 13. марта 1918. од церебралне апоплексије и сахрањен је поред своје супруге Малвине (која је умрла 1899. године) на Смоленском лутеранском гробљу у Петрограду (данас Санкт Петербург). Године 1939, његово тело је поново сахрањено на Тихвинском гробљу у манастиру Александра Невског, да би лежало поред осталих чланова Петорице.[31]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Russian – BGN/PCGN transliteration system”. transliteration.com. Приступљено 2. 12. 2020. 
  2. ^ As Cui wrote to Felipe Pedrell in 1897: "Bien que russe, je suis d’origine mi-française, mi-lithuanienne." See Norris & Neff n.d.
  3. ^ „Cui Bio”. 
  4. ^ Назаров 1989, стр. 7–8
  5. ^ Eduardas Budreika. Antoine Cui and his Lithuanian family Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јун 2016) article from Šiaurės Atėnai, 13 March 2004 (in Lithuanian)
  6. ^ Назаров 1989, стр. 14–15
  7. ^ Назаров 1989, стр. 15–16
  8. ^ Назаров 1989, стр. 22, 35
  9. ^ Ильинский, А.А.; Пахулский, Г. Биографии композиторов с IV-XX век с портретами (Москва: Изд. К.А. Дурново, 1904), p. 518.
  10. ^ Neef 1992, стр. 136.
  11. ^ Назаров 1989, стр. 106-110, 194
  12. ^ Кюи, Ц. А., "Первые композиторские шаги Ц. А. Кюи (письмо к редактору)", Избранные статьи, составитель И. Л. Гусин (Ленинград: Гос. муз. изд-во, 1952), editor's notes, pp. 542–543.
  13. ^ Назаров 1989, стр. 12–14
  14. ^ Назаров 1989, стр. 25–27
  15. ^ Назаров 1989, стр. 46
  16. ^ Гозенпуд, А. А., Русский оперный театр XIX века, 1857–1872 [Russian Operatic Theater of the 19th Century, 1857–1872] (Ленинград, Музыка, 1971), 228–235.
  17. ^ Назаров 1989, стр. 58–61
  18. ^ Назаров 1989, стр. 132–135
  19. ^ Бернандт, Г. Б. Словарь опер впервые поставленных или изданных в дореволюционной России и в СССР, 1836–1959. [Dictionary of Operas First Performed or Published in Pre-Revolutionary Russia and in the USSR, 1836–1959] (Москва: Советский композитор, 1962). pp. 125–126, 288, 170.
  20. ^ Бернандт, Г. Б. Словарь опер, pp. 125, 148.
  21. ^ Кюи, Избранные письма [Selected Letters], p. 112 (also editor's notes, pp. 571–572).
  22. ^ Назаров 1989, стр. 147, 184
  23. ^ Кюи, Избранные письма, p. 506.
  24. ^ Назаров 1989, стр. 120
  25. ^ Назаров 1989, стр. 150–157
  26. ^ Назаров 1989, стр. 35–36
  27. ^ Назаров 1989, стр. 201–205
  28. ^ Назаров 1989, стр. 42
  29. ^ Кюи, Избранные письма, editor's notes, pp. 635, 395, 703, 715–716.
  30. ^ Кюи, Избранные письма, p. 477.
  31. ^ Назаров 1989, стр. 155, 221–222

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Назаров, Александр Федорович (1989). Цезарь Антонович Кюи. Москва. ISBN 5714001516. 
  • Neef, Sigrid (1992). Die Russischen Fünf: Balakirew, Borodin, Cui, Mussorgski, Rimski-Korsakow. Berlin: E. Kuhn. 
  • Norris, Geoffrey; Neff, Lyle (n.d). L. Macy, ур. [[Grove Music Online]], Cui, César [Kyui, Tsezar' Antonovich].  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  • Guglielmi, Edoardo. "Cesar Cui e l'Ottocento musicale russo," Chigiana, v. 25, no. 5 (1968), p. 187–195.
  • Mercy-Argenteau, La Comtesse de, César Cui: esquisse critique. Paris: Fischbacher, 1888.
  • Муселак, Анри [Musielak Henri]. "Предки Кюи" ["Cui's Forebears"], Советская Музыка, 1979, no.10, p. 141–142.
  • Neef, Sigrid. Handbuch der russischen und sowjetischen Oper. 1st ed. Kassel: Bärenreiter, 1989, c1985.
  • Neff, Lyle Kevin. Story, style, and structure in the operas of César Cui. PhD dissertation (2002), Indiana University, United States.
  • Stasov, V.V. "Цезарь Антонович Кюи: биографический очерк" [César Antonovich Cui: A Biographical Sketch] Артист [Artist] [Moscow], no. 34 (1894); reprinted and edited in his Избранные сочинение: живопись, скульптура, музыка. В трех томах. Т. 3. [Selected Works: Painting, Sculpture, Music. In three vols. Vol. 3.] Москва: Искусство, 1952, p. 387–408.
  • Findeizen, Nikolai Feodorovich. "Библиографический указатель музыкальных произведений и критических статей Ц.А.Кюи" [Bibliographic List of Musical Compositions and Critical Articles by C. A. Cui], Артист [Moscow], nos. 34, 35 (1894), pp. 16–28, 34-44.
  • Neef, Sigrid. Die Russischen Fünf: Balakirew, Borodin, Cui, Mussorgski, Rimski-Korsakow. Berlin: E. Kuhn, 1992.
  • Norris, Geoffrey and Neff, Lyle. "Cui, César [Kyui, Tsezar' Antonovich]," Grove Music Online. Ed. L. Macy.
  • Прижизненные издания произведений Композиторов “Могучей кучки”, хранящиеся в Государственной публичной библиотека имени М.Е. Салтыкова-Щедрина: каталог. [Editions of Compositions by "The Mighty Handful" Published in Their Lifetimes, Kept in the M.E. Saltykov-Shchedrin State Public Library: A Catalog.] Ленинград: Гос. публичная библиотека им. М.Е. Салтыкова-Щедрина, 1990.
  • Cui, César. Избранные письма [Selected Letters]. Ленинград: Гос. муз. изд-во, 1955.
  • Mercy-Argenteau, La Comtesse de. César Cui: esquisse critique. Paris: Fischbacher, 1888.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Цезар Кјуј на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цезар_Кјуј&oldid=28809577”