Станислав Краков

Станислав Краков (28. март 1895 — 15. децембар 1968) је био српски и југословенски официр, новинар, књижевник, филмски редитељ, библиофил, екслибрист и нумизматичар, из породице пољских племића.

Цитати

„Лудило постаје опште. Уместо страха да не буде убијен, избија страшно пијанство : убијати…. То је јаче, луђе, страшније од свег праска, фијука, треска… У овој вртоглавици од уништавања и ја сам осетио потребу да убијам. Или бар да покушам да убијем.”

„Толико сам очајан због глади да бих урлао, да ме још не задржава осећање достојанства и одговорности пред својим људима… Немам више ни осећања стида због своје животињске прождрљивости.. Људи, изнурени и гладни, као и ми, заспали су синоћ крај ватре и више се нису пробудили…. Људи више не примећују тај прелазак из живота у смрт… Они су само престали да живе..”

„Други су одмах користили њихова тела као платформу. Јер боље је газити по мртвим друговима, него упадати у ово страшно блато које је отворени гроб… То је прави мост мртваца.Попунили су таман све празнине између камења и скоро читавих последњих неколико стотина метара на крају залива прешли смо са камена на мртваца и са лешева на стење….Сада досита знам шта значи ићи у животу преко лешева.”

„Ми идемо напред. Нема заустављања. Ми се враћамо кућама и уништавамо свакога ко се истави пред нас.”

„Нико се не радује. Људи су заборавили да се смеју. Нико нас не љуби, нити чиме нуди. Ни они немају шта да једу … Тупи гласови преживелих сведока падају по нама као ударци џелатских бичева који су овде недељама и месецима секли људска тела. Овде више нема ни девојака ни младих жена. Оне су пред очевима, мужевима и децом колективно силоване, пре него што су живе спаљене или шибане по трбуху док се утроба не проспе. Потом су бацане у бунар… Свако је имао своју породичну гробицу у свом бунару.”

„Нигде пред нама аустријских војника, али свуда њихови трагови: остављени топови, преврнута кола, бачена муниција и лешеви наших побијених сељака у блату пред њиховим опљачканим кућама.”

„У ноћи 12. новембра 1918. године специјални воз, цео искићен зеленилом и српским заставама, креће за крајњи северни део Јадрана. Железничари су исти они који су до пре неки дан транспортовали аустроугарске и немачке војнике, али они и нама исто тако оштро салутирају иако рапортирају најчешће на немачком језику.”

„Ријека је наш последњи тријумф и први пораз. Откривамо да су на савезничком графикону вредности и значаја народа пресудне само цифре становништва.”

„Једна подмукла атмосфера револуције угнездила се у овом граду трговаца, адвоката и сањалица још од слома Аустроугарске монархије… Загреб је био пун мржње, фијука, челика,лешева и крви. Револуција је заустављена. Мртваци су однети, улице су опране, али је дух мржње и револта остао.”

„Али, ипак, скоро цео сат слушамо урлање тих узрујанх људи који носе са собом своју шимеру и своју неразумљиву мржњу према нама који то не можемо да схватимо. Један тешки неспоразум лежи између нас.”