Википедија

Народноослободилачка армија

Народноослободилачка армија (人民解放军, Rénmín Jiěfàngjūn) је главна оружана сила Народне Републике Кине.

Народноослободилачка армија
中国人民解放军

Амблем


Застава
Основана1. августа 1927.
Видови војскеВидови
Копнена војска
Морнарица
Ваздухопловство
Ракетне снаге
Други артиљеријски корпус
Народна полиција
Вођство
Централна војна комисијаСи Ђинпинг
подпредседник:
генерал Џанг Џошиа
генерал Хи Веидонг
Министар одбранеДонг Јун
Бројно стање
Војно способниод 18
Број расположивих
за војну службу		385.821.101 мушкараца, година 16-49 (2010 - процена)
363.789.674 жене (2010. - процена), година 15—49
Број способних
за војну службу		318.265.016 мушкараца, година 16-49 (2010 - процена)
300.323.611 жена, година 16-49 (2010. - процена), година 15—49
Број годишње стасалих
за војну службу		10.406.544 мушкараца (2010. - процена)
9.131.990 жена (2010. - процена)
Активни састав2.035.000 (2022)[1][2] (1. у свету)
Резервни састав500.000[1][2]
Трошкови
БуџетРаст 293 милијарди $[3] (2022)
Проценат БДП1,70 % (2022)
Индустрија
Страни добављачи Русија
 Француска[4]
Годишњи увозРусија
Годишњи извозПакистан, Венецуела, Иран, Индонезија, Камбоџа

Врховни главнокомандујући Народноослободилачке војске је председник Централне војне комисије Си Ђинпинг.

Народноослободилачка армија основана је 1. августа 1927. године као кинеска Црвена армија, оружане снаге Комунистичке партије Кине. Оснивање армије било је резултат раскида савезништва између партије Куоминтанг и КП Кине. Борци армије учествовали су у Дугом маршу 1934—1935. године и у Другом светском рату против јапанског окупатора. Након 1945, сада преименована у вишемилионску Народноослободилачку армију, победила је оружане снаге Куоминтанга у грађанском рату до 1949. године. Јединице Народноослободилачке армије наредних су деценија учествовале у Корејском рату, Кинеско-индијском рату, Кинеско-вијетнамском рату и осталим сукобима.

Професионализација армије извршена је крајем 1970-их у склопу тзв. Четири модернизације. Последњих деценија, Народноослободилачка армија се трансформисала из вишемилионске армије у професионалну војску базирану на квалитети кадрова.

Историја

уреди

Рана историја

уреди
Главни чланци: Кинески грађански рат и Други кинеско-јапански рат

КПК је основала своје војно крило 1. августа 1927. током устанка у Нанчангу, чиме је започео Кинески грађански рат. Комунистички елементи Националне револуционарне армије побунили су се под вођством Џу Деа, Хе Лонга, Је Ђењинга, Џоу Енлаја и других левичарских елемената Куоминтанга (КМТ), након масакра у Шангају 1927. године.[5] Тада су били познати као Кинеска радничка и сељачка Црвена армија, или једноставно Црвена армија.[6]

Током 1934. и 1935. године Црвена армија је преживела неколико кампања које је против ње водио Чанг Кај Шеков Куоминтанг и учествовала у Дугом маршу.[7]

Током Другог кинеско-јапанског рата од 1937. до 1945. године, војне снаге КПК су биле номинално интегрисане у Националну револуционарну армију Републике Кине формирајући две главне јединице, Армију Осме руте и Нову Четврту армију.[8] Током овог времена, ове две војне групе су првенствено користиле герилску тактику, углавном избегавајући велике битке са Јапанцима, истовремено консолидујући се регрутовањем КМТ трупа и паравојних снага иза јапанских линија у своје снаге.[9]

Након јапанске предаје 1945. године, КПК је наставила да користи структуре јединица Националне револуционарне армије све док у фебруару 1947. није донета одлука о спајању Армије Осме руте и Нове Четврте армије, преименујући нове милионске снаге у Народноослободилачку армију (НОА).[8] Реорганизација је завршена до краја 1948. године. НОА је на крају победила у Кинеском грађанском рату, успостављајући Народну Републику Кину 1949. године.[10] Затим је претрпела драстичну реорганизацију, успостављањем руководеће структуре Ваздухопловства у новембру 1949. године, а потом и руководеће структуре морнарице следећег априла.[11][12]

Године 1950. успостављене су и руководеће структуре артиљерије, оклопних трупа, трупа противваздушне одбране, снага јавне безбедности и радничко-војничких милиција. Одбрамбене снаге за хемијски рат, железничке снаге, снаге везе и стратешке снаге, као и друге одвојене снаге (попут инжењеринга и грађевинарства, логистике и медицинске службе), формиране су касније.

У овом раном периоду, Народноослободилачка армија се претежно састојала од сељака.[13] Третман према војницима и официрима био је егалитаран[13] и формални чинови нису усвојени све до 1955. године.[14] Као резултат своје егалитарне организације, рана НОА је поништила строге традиционалне хијерархије које су управљале животима сељака.[13] Како социолог Алесандро Русо резимира, сељачки састав хијерархије НОА био је радикалан раскид са кинеским друштвеним нормама и „преокренуо је строге традиционалне хијерархије у облицима егалитаризма без преседана[.]“[13]

У првим годинама НРК, ПЛА је била доминантна спољнополитичка институција у земљи.[15]

Модернизација и сукоби

уреди
Главни чланци: Корејски рат, кинеско-индијски рат и кинеско-совјетски гранични сукоб
 
Трупе НОА улазе у Пекинг 1949. током Кинеског грађанског рата.
 
Кинеске трупе окупљене на средњем тенку Т-34/85 или Тип 58 напуштају Северну Кореју 1958. године, 5 година након што је Корејски рат окончан примирјем 1953. На банеру у позадини слике је слоган (на кинеском) који изјављује „Пријатељство и јединство севернокорејског и кинеског народа су увек постојани и јаки!“
 
Маршал Лин Бјао надгледа војнике током војне параде поводом 10. годишњице НР Кине 1959.

Током 1950-их, НОА уз помоћ Совјетског Савеза почела је да се трансформише из сељачке војске у модерну. Од 1949. Кина је користила девет различитих војних стратегија, које НОА назива „стратешким смерницама“. Најважније су биле 1956, 1980. и 1993. године.[16] Део овог процеса била је и реорганизација којом је створено тринаест војних региона 1955. године.

Новембра 1950. године, неке јединице НОА под именом Народна добровољачка армија интервенисале су у Корејском рату док су се снаге Уједињених нација под вођством генерала Дагласа Макартура приближавале реци Јалу.[17] Под тежином ове офанзиве, кинеске снаге су истерале Макартурове снаге из Северне Кореје и заузеле Сеул, али су потом потиснуте јужно од Пјонгјанга северно од 38. паралеле.[17] Рат је такође катализовао брзу модернизацију ПЛААФ-а.[18]

Године 1962. копнене снаге НОА такође су се бориле против Индије у кинеско-индијском рату.[19][20] У низу граничних сукоба 1967. са индијским трупама, НОА је претрпела тешке нумеричке и тактичке губитке.[21][22][23]

Пре Културне револуције, команданти војних региона су имали тенденцију да остану на својим положајима дуги период. Команданти војних региона са најдужим стажом били су Сју Шију у војној области Нанкинг (1954–1974), Јанг Дежи у војној области Ђинан (1958–1974), Чен Силијан у војној области Шењанг (1959–1973) и Хан Сјанчу у војној области Фуџоу (1960–1974).[24]

У раним данима Културне револуције, НОА је напустила употребу војних чинова које је усвојила 1955. године.[14]

Успостављање професионалних војних снага опремљених модерним оружјем и доктрином била је последња од четири модернизације које је најавио Џоу Енлај и подржао Денг Сјаопинг.[25][26] У складу са Денговим мандатом за реформу, НОА је демобилисала милионе мушкараца и жена од 1978. године и увела модерне методе у областима као што су регрутовање и радна снага, стратегија, образовање и обука.[27] Године 1979. НОА се борила против Вијетнама због граничног окршаја у Кинеско-вијетнамском рату у којем су обе стране однеле победу.[28] Међутим, западни аналитичари се слажу да је Вијетнам лако надмашио НОА−у.[24]

Током кинеско-совјетског раскола, затегнути односи између Кине и Совјетског Савеза довели су до крвавих пограничних сукоба и узајамне подршке непријатеља.[29] Кина и Авганистан су имали неутралне међусобне односе током краљеве владавине.[30] Када су просовјетски авганистански комунисти преузели власт у Авганистану 1978. године, односи између Кине и авганистанских комуниста брзо су постали непријатељски настројени.[31] Авганистански просовјетски комунисти подржавали су непријатеље Кине у Вијетнаму и кривили Кину за подршку авганистанским антикомунистичким милитантима.[31] Кина је одговорила на совјетску интервенцију у Авганистану тако што је подржала авганистанске муџахедине и појачала њихово војно присуство у близини Авганистана у Синђангу.[31] Кина је набавила војну опрему од Сједињених Држава да би се бранила од совјетских напада.[32]

Копнене снаге НОА−е обучавале су и подржавале авганистанске муџахедине током совјетско-авганистанског рата, премештајући своје кампове за обуку муџахедина из Пакистана у саму Кину.[33] Кинези су муџахединима дали противваздушне ракете, ракетне бацаче и митраљезе вредне стотине милиона долара.[34] Кинески војни саветници и војници такође су били присутни са муџахединима током обуке.[32]

Након 1980.

уреди

НОА је 2002. године почела да одржава војне вежбе са војскама из других земаља.[35] Од 2018. до 2023. године, више од половине ових вежби је било фокусирано на војну обуку осим ратне, генерално антипиратске или антитерористичке вежбе које укључују борбу против актера недржавних снага.[35] Године 2009. НОА је одржала своју прву војну вежбу у Африци, хуманитарну и медицинску обуку спроведену у Габону.[35]

У последњих 10 до 20 година, НОА је набавила неке напредне системе наоружања из Русије, укључујући разараче класе „Савремени“,[36] авионе Сухој Су-27[37] и Сухој Су-30,[38] и дизел-класу Кило електричне подморнице.[39] Такође је почела да производи неколико нових класа разарача и фрегата укључујући разарач са вођеним пројектилима класе 052Д.[40][41] Поред тога, ВНОА је дизајнирало сопствени борбени авион Ченгду Ј-10[42] и нови стелт ловац, Ченгду Ј-20.[43] НОА је 3. децембра 2004. лансирала нове нуклеарне подморнице класе Јин способне да лансирају нуклеарне бојеве главе које би могле да гађају циљеве широм Тихог океана[44] и имају три носача авиона, од којих је најновији, Фуџијен, поринут 2022. године.[45][46][47]

Од 2014. до 2015. НОА је распоредила 524 медицинског особља на ротационој основи за борбу против избијања вируса еболе у ​​Либерији, Сијера Леонеу, Гвинеји и Гвинеји Бисао.[35] Од 2023. године, ово је била највећа медицинска помоћ ПЛА-а од 2023. године. мисија у другој земљи.[35]

Кина је реорганизовала своју војску од 2015. до 2016. Године 2015. НОА је формирала нове јединице укључујући копнене снаге НОА , ракетне снаге НОА и снаге за стратешку подршку НОА.[48] ЦВК је 2016. године заменила четири традиционална војна одељења бројним новим телима.[49] Кина је заменила свој систем од седам војних региона са новооснованим командама театра: северном, јужном, западном, источном и централном.[49] У претходном систему, операције су биле сегментиране по војним огранцима и регионима.[49] Насупрот томе, свака позоришна команда треба да функционише као јединствени ентитет са заједничким операцијама у различитим војним гранама.[49]

НОА је 1. августа 2017. обележила своју 90. годишњицу.[50] Пре велике годишњице организовала је своју највећу параду до сада и прву изван Пекинга, одржану у бази за обуку Џужихе у команди северног театра (унутар Аутономног региона Унутрашње Монголије).[51]

Учешће у већим сукобима и догађајима

уреди

Организација

уреди

Централна војна комисија

уреди
Главни чланак: Централна војна комисија (Кина)

НОА−ом управља Централна војна комисија (ЦВК); у оквиру „једна институција са два имена“ постоје државна ЦВК и Партијска ЦВК, иако обе комисије имају идентичан кадар, организацију и функцију и ефективно раде као једно тело.[55] Једина разлика у чланству између њих се јавља неколико месеци сваких пет година, током периода између Националног конгреса Партије, када се мења чланство у партијској ЦВК, и следећег Националног народног конгреса, када се мења државна ЦВК.[56]

ЦВК се састоји од председника, потпредседника и редовних чланова. Председавајући ЦВК је главни командант НОА−е, а функцију генерално држи вођа Кине; од 1989. године, овај положај је углавном био заједно са генералним секретаром КПК.[55][57] За разлику од других земаља, Министарство народне одбране и његов министар немају командна овлашћења, већим делом делујући као дипломатске везе ЦВК, иако је министар увек био члан ЦВК.[55]

Оперативно управљање

уреди
 
Пет команди театра НОА−е.[58]

Оперативно управљање борбеним јединицама подељено је између штабова службе и домаћих географски заснованих команди театра.

Команде театра су мулти-сервисне („заједничке“) организације које су широко одговорне за стратегију, планове, тактику и политику специфичне за њихову зону одговорности. Током рата, они ће вероватно имати пуну контролу над подређеним јединицама; у мирнодопско време јединице се јављају и у свој штаб службе.[59] Изградња снага је одговорност служби и ЦВК.[60] Пет позоришних команди, по редоследу наведеног значаја су:[61]

Седиште службе задржава оперативну контролу у неким областима унутар Кине и ван Кине. На пример, штаб војске контролише или је одговоран за Пекиншки гарнизон, војни округ Тибет, војни округ Синђанг,[62] и граничну и обалску одбрану. Противпиратске патроле у ​​Аденском заливу контролише штаб морнарице.[63] ЈСД номинално контролише операције изван кинеске периферије,[64] али у пракси се чини да се то односи само на војне операције.[65]

Службе и команде позоришта имају исту оцену. Преклапање области или јединица одговорности може створити спорове који захтевају ЦМЦ арбитражу.[65]

У оквиру реформи из 2015. године, војне области су замењене командама театра 2016. године.[66] Војне области су биле − за разлику од команди театра − војноцентричне[67] мирнодопске административне организације,[68] а заједничке ратне команде су биле створене на захтев Генералштабног одељења којим је доминирала војска.[68]

Видови војске

уреди
 
Ланџоу (ДДГ170) је разарач типа 052Ц ПЛАН-а

НОА одржава четири службе: копнене снаге, морнарицу, ваздухопловство и ракетне снаге. Након смањења броја запослених од 200.000 и 300.000 најављеног 2003. односно 2005. године, укупна снага НОА−е смањена је са 2,5 милиона на око 2 милиона.[69] Смањење је дошло углавном од неборбених копнених снага, што би омогућило да се више средстава преусмери на поморске, ваздушне и стратешке ракетне снаге. Ово показује прелазак Кине са приоритета копнених снага на наглашавање ваздушне и поморске моћи са високотехнолошком опремом за офанзивне улоге над спорним територијама, посебно у Јужном кинеском мору.[70]

Копнене снаге

уреди
Главни чланак: Копнене снаге Народноослободилачке армије

Копнене снаге НОА (КСНОА) су највећа од пет служби ПЛА са 975.000 активних војника, отприлике половином укупне људства ПЛА од око 2 милиона људи.[69]  КСНОА је организована у дванаест активних група војски узастопно, нумерисане од 71. групе армија до 83. групе армија које су распоређене у сваку од пет позоришних команди Кине, примајући две до три групе армија по команди. У ратном времену, бројне резервне и паравојне јединице КСНОА-е могу бити мобилисане за повећање ових активних група. Резервна компонента КСНОА-е обухвата приближно 510.000 људи подељених у тридесет пешадијских и дванаест противваздушних артиљеријских дивизија. КСНОА предводе командант Љу Џенли и политички комесар Ћин Шутонг.[71]

Морнарица

уреди
Главни чланак: Морнарица Народноослободилачке армије

До раних 1990-их, Морнарица НОА (МНОА) је имала подређену улогу копненим снагама НОА (КСНОА). Од тада је прошла брзу модернизацију. МНОА од 300.000 људи организована је у три главне флоте: Северноморска флота са седиштем у Ћингдаоу, Источноморска флота са седиштем у Нингбоу и Јужноморска флота са седиштем у Жањангу.[72] Свака флота се састоји од одређеног броја површинских бродова, подморница, морнаричких ваздухопловних снага, обалске одбране и маринских јединица.[73][69]

Морнарица укључује Корпус маринаца од 25.000 (организованих у седам бригада), морнаричку авијацију од 26.000 војника која управља неколико стотина јуришних хеликоптера и авиона са фиксним крилима.[69]  Као део свог укупног програма поморске модернизације, морнарица је део свог укупног програма поморске модернизације. ПЛАН је у фази развоја морнарице плаве воде.[74] У новембру 2012, тадашњи генерални секретар Партије Ху Ђинтао је известио 18. национални конгрес КПК о својој жељи да „појача наш капацитет за експлоатацију морских ресурса и изгради Кину у снажну поморску силу“.[75] Према Министарству одбране Сједињених Држава, МНОА има бројчано највећу морнарицу на свету.[76] МНОА предводе командант Донг Јун и политички комесар Јуан Хуаџи.[77]

Ваздухопловство

уреди
 
Ченгду J-20 5. генерација стелт ловац.
Главни чланак: Ваздухопловство Народноослободилачке армије

Ваздухопловство Народноослободилачке армије (ВНОА) од 395.000 људи било је организовано у пет ваздухопловних снага команде театра и 24 ваздухопловне дивизије.[78]  Од 2024. године систем је промењен у 11 корпуса заменичког ранга. Базе“ које контролишу ваздухопловне бригаде.[79] Дивизије су углавном претворене у бригаде,[79] иако неке (посебно дивизије бомбардера и неке од јединица за специјалне мисије)[80] остају оперативне као дивизије. Највеће оперативне јединице у саставу Ваздухопловног корпуса је ваздухопловна дивизија, која има 2 до 3 авијациона пука, сваки са 20 до 36 авиона. Ваздушна бригада има од 24 до 50 авиона.[81]

Ракетни корпус земља-ваздух (САМ) организован је у САМ дивизије и бригаде. Постоје и три ваздушно-десантне дивизије којима управља ВНОА. Ј-КСКС и КСКСЈ су називи које западне обавештајне агенције примењују да опишу програме Народне Републике Кине за развој једног или више борбених авиона пете генерације.[82][83] ВНОА предводе командант Чанг Дингсју и политички комесар Гуо Пукјао.[84][85]

Ракетне снаге

уреди
 
ДФ-21Д на Паради победе 2015.
Главни чланак: Ракетне снаге Народноослободилачке армије

Ракетне снаге Народноослободилачке армије (РСНОА) су главна стратешка ракетна снага ПЛА и састоји се од најмање 120.000 људи.[69] Она контролише кинеске нуклеарне и конвенционалне стратешке ракете.[86] Укупна величина кинеског нуклеарног арсенала процењује се на између 100 и 400 термонуклеарних бојевих глава. РСНОА су организоване у базе секвенцијално нумерисане од 61 до 67, при чему је првих шест оперативних и додељених националним командама театра, док база 67 служи као централно складиште нуклеарног оружја у НРК.[87] РСНОА предводе командант Ли Јучао и политички комесар Сју Џонгбо.[88]

Извори

уреди
  1. ^ а б IISS 2010, p. 398–404
  2. ^ а б „Military Strength of China”. Globalfirepower.com. Приступљено 3. 1. 2019. 
  3. ^ The SIPRI Military Expenditure Database Архивирано на сајту Wayback Machine (3. мај 2012), SIPRI
  4. ^ „China / Aircraft / Jianjiji / Fighter”. GlobalSecurity.org. 
  5. ^ Carter, James (4. 8. 2021). „The Nanchang Uprising and the birth of the PLA”. The China Project. Архивирано из оригинала 7. 11. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  6. ^ „History of the PLA's Ground Force Organisational Structure and Military Regions”. Royal United Services Institute. 17. 6. 2004. Архивирано из оригинала 11. 11. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  7. ^ Bianco, Lucien (1971). Origins of the Chinese Revolution, 1915–1949 (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 68. ISBN 978-0-8047-0827-2. 
  8. ^ а б Benton, Gregor (1999). New Fourth Army: Communist Resistance Along the Yangtze and the Huai, 1938–1941 (на језику: енглески). University of California Press. стр. 396. ISBN 978-0-520-21992-2. Архивирано из оригинала 15. 1. 2023. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  9. ^ Zedong, Mao (2017). On Guerilla Warfare: Mao Tse-Tung On Guerilla Warfare (на језику: енглески). Martino Fine Books. ISBN 978-1-68422-164-6. 
  10. ^ „The Chinese Revolution of 1949”. United States Department of State, Office of the Historian. Архивирано из оригинала 19. 5. 2017. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  11. ^ Ken Allen, Chapter 9, "PLA Air Force Organization" Архивирано 2007-09-29 на сајту Wayback Machine, The PLA as Organization, ed. James C. Mulvenon and Andrew N.D. Yang (Santa Monica, CA: RAND, 2002), 349.
  12. ^ „中国人民解放军海军成立70周年多国海军活动新闻发布会在青岛举行”. mod.gov.cn (на језику: кинески). Ministry of National Defence of the People's Republic of China. Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г. Приступљено 18. 5. 2020. 
  13. ^ а б в г Russo, Alessandro (2020). Cultural Revolution and revolutionary culture. Durham: Duke University Press. стр. 36—37. ISBN 978-1-4780-1218-4. OCLC 1156439609. 
  14. ^ а б „China's People's Liberation Army, the world's second largest conventional...”. UPI (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 12. 2022. г. Приступљено 2022-12-04. 
  15. ^ Loh, Dylan M.H. (2024). China's Rising Foreign Ministry: Practices and Representations of Assertive Diplomacy. Stanford University Press. ISBN 9781503638204. 
  16. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом M. Taylor Fravel 2019.
  17. ^ а б Stewart, Richard (2015). The Korean War: The Chinese Intervention (на језику: енглески). CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1-5192-3611-1. Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  18. ^ Cliff, Roger; Fei, John; Hagen, Jeff; Hague, Elizabeth; Heginbotham, Eric; Stillion, John (2011), „The Evolution of Chinese Air Force Doctrine”, Shaking the Heavens and Splitting the Earth, Chinese Air Force Employment Concepts in the 21st Century, RAND Corporation, стр. 33—46, ISBN 978-0-8330-4932-2, JSTOR 10.7249/mg915af.10 
  19. ^ Hoffman, Steven A. (1990). India and the China Crisis. Berkeley: University of California Press. стр. 101—104. ISBN 978-0-520-30172-6. Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  20. ^ Van Tronder, Gerry (2018). Sino-Indian War: Border Clash: October–November 1962. Pen and Sword Military. ISBN 978-1-5267-2838-8. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  21. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Chellaney2.
  22. ^ Van Praagh, David (2003). Greater Game: India's Race with Destiny and China (на језику: енглески). McGill-Queen's Press – MQUP. стр. 301. ISBN 978-0773525887. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 6. 8. 2021. „(Indian) jawans trained and equipped for high-altitude combat used US provided artillery, deployed on higher ground than that of their adversaries, to decisive tactical advantage at Nathu La and Cho La near the Sikkim-Tibet border.” 
  23. ^ Hoontrakul, Ponesak (2014), „Asia's Evolving Economic Dynamism and Political Pressures”, Ур.: P. Hoontrakul; C. Balding; R. Marwah, The Global Rise of Asian Transformation: Trends and Developments in Economic Growth Dynamics, Palgrave Macmillan US, стр. 37, ISBN 978-1-137-41236-2, Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г., Приступљено 6. 8. 2021, „Cho La incident (1967) – Victorious: India / Defeated : China” 
  24. ^ а б Li, Xiaobing (2007). A History of the Modern Chinese Army. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-2438-4. JSTOR j.ctt2jcq4k. doi:10.2307/j.ctt2jcq4k. 
  25. ^ Ebrey, Patricia Buckley. „Four Modernizations Era”. A Visual Sourcebook of Chinese Civilization. University of Washington. Архивирано из оригинала 7. 10. 2010. г. Приступљено 20. 10. 2012. 
  26. ^ 人民日报 (31. 1. 1963). 在上海举行的科学技术工作会议上周恩来阐述科学技术现代化的重大意义 [Science and Technology in Shanghai at the conference on Zhou Enlai explained the significance of modern science and technology]. People's Daily (на језику: кинески). Central Committee of the Chinese Communist Party. стр. 1. Архивирано из оригинала 14. 2. 2016. г. Приступљено 21. 10. 2011. 
  27. ^ Mason, David (1984). „China's Four Modernizations: Blueprint for Development or Prelude to Turmoil?”. Asian Affairs. 11 (3): 47—70. ISSN 0092-7678. JSTOR 30171968. doi:10.1080/00927678.1984.10553699. 
  28. ^ Vincent, Travils (9. 2. 2022). „Why Won't Vietnam Teach the History of the Sino-Vietnamese War?”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  29. ^ Fravel, M. Taylor (2007). „Power Shifts and Escalation: Explaining China's Use of Force in Territorial Disputes”. International Security. 32 (3): 44—83. ISSN 0162-2889. JSTOR 30130518. S2CID 57559936. doi:10.1162/isec.2008.32.3.44. 
  30. ^ China and Afghanistan, Gerald Segal, Asian Survey, Vol. 21, No. 11 (Nov., 1981), University of California Press
  31. ^ а б в Hilali, A.Z (септембар 2001). „China's response to the Soviet invasion of Afghanistan”. Central Asian Survey (на језику: енглески). 20 (3): 323—351. ISSN 0263-4937. S2CID 143657643. doi:10.1080/02634930120095349. 
  32. ^ а б Starri, S. Frederick (2004). Xinjiang: China's Muslim Borderland. M.E. Sharpe. стр. 157—158. ISBN 0765613182. 
  33. ^ Szczudlik-Tatar, Justyna (октобар 2014). „China's Evolving Stance on Afghanistan: Towards More Robust Diplomacy with "Chinese Characteristics"” (PDF). Strategic File. Polish Institute of International Affairs. 58 (22). Архивирано (PDF) из оригинала 29. 8. 2023. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  34. ^ Galster, Steve (9. 10. 2001). „Volume II: Afghanistan: Lessons from the Last War”. National Security Archive, George Washington University. Архивирано из оригинала 6. 9. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  35. ^ а б в г д Shinn, David H.; Eisenman, Joshua (2023). China's Relations with Africa: a New Era of Strategic Engagement. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-21001-0. 
  36. ^ Osborn, Kris (2022-03-21). „China Modernizes Its Russian-Built Destroyers With New Weapons”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 2. 2023. г. Приступљено 2022-11-12. 
  37. ^ Gao, Charlie (2021-01-01). „How China Got Their Own Russian-Made Su-27 "Flanker" Jets”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 12. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  38. ^ Kadam, Tanmay (26. 9. 2022). „2 Russian Su-30 Fighters, The Backbone Of Indian & Chinese Air Force, Knocked Out By Ukraine – Kiev Claims”. The Eurasian Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  39. ^ Larson, Caleb (2021-05-11). „China's Deadly Kilo-Class Submarines Are From Russia With Love”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 2. 2023. г. Приступљено 2022-11-12. 
  40. ^ Vavasseur, Xavier (21. 8. 2022). „Five Type 052D Destroyers Under Construction In China”. Naval News. Архивирано из оригинала 25. 8. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  41. ^ Wertheim, Eric (јануар 2020). „China's Luyang III/Type 052D Destroyer Is a Potent Adversary”. United States Naval Institute. Архивирано из оригинала 10. 6. 2023. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  42. ^ Rogoway, Tyler; Helfrich, Emma (18. 7. 2022). „China's J-10 Fighter Spotted In New 'Big Spine' Configuration (Updated)”. The Warzone. Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  43. ^ Osborn, Kris (2022-10-04). „China Boosts J-20 Fighter Production to Counter U.S. Stealth Fighters”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 12. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  44. ^ Funaiole, Matthew P. (4. 8. 2021). „A Glimpse of Chinese Ballistic Missile Submarines”. Center for Strategic & International Studies (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 7. 10. 2023. г. 
  45. ^ Lendon, Brad (2022-06-25). „Never mind China's new aircraft carrier, these are the ships the US should worry about”. CNN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  46. ^ „Fujian aircraft carrier doesn't have radar, weapon systems yet, photos show”. South China Morning Post (на језику: енглески). 2022-07-19. Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  47. ^ Hendrix, Jerry (2022-07-06). „The Ominous Portent of China's New Carrier”. National Review (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  48. ^ „China establishes Rocket Force and Strategic Support Force – China Military Online”. Архивирано из оригинала 10. 4. 2016. г. Приступљено 2. 1. 2016. 
  49. ^ а б в г Duan, Lei (2024). „Towards a More Joint Strategy: Assessing Chinese Military Reforms and Militia Reconstruction”. Ур.: Fang, Qiang; Li, Xiaobing. China under Xi Jinping: A New Assessment. Leiden University Press. ISBN 9789087284411. JSTOR jj.15136086. 
  50. ^ „Exclusive: Massive parade tipped for PLA's 90th birthday”. South China Morning Post (на језику: енглески). 2017-03-15. Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-12. 
  51. ^ Buckley, Chris (2017-07-30). „China Shows Off Military Might as Xi Jinping Tries to Cement Power”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-12. 
  52. ^ „Troop and police contributors”. United Nations Peacekeeping (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 6. 2019. г. Приступљено 2021-10-29. 
  53. ^ „UNMISS Fact Sheet”. UNMISS. Архивирано из оригинала 23. 4. 2021. г. Приступљено 22. 12. 2017. 
  54. ^ Tellis, Ashley J. (јун 2020). Hustling in the Himalayas: The Sino-Indian Border Confrontation (PDF). Carnegie Endowment for International Peace (Извештај). Архивирано (PDF) из оригинала 18. 2. 2021. г. Приступљено 29. 6. 2020. „These efforts to bring new territorial enclaves under Chinese control are occurring simultaneously at several different locations, such as on the northern bank of the Pangong Tso, at Hot Springs, and in the Galwan Valley, places that all lie astride the LAC in eastern Ladakh” 
  55. ^ а б в Liu, Zhen (18. 10. 2022). „What is China's Central Military Commission and why is it so powerful?”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 20. 9. 2023. г. Приступљено 18. 9. 2023. 
  56. ^ The Political System of the People's Republic of China. Chief Editor Pu Xingzu, Shanghai, 2005, Shanghai People's Publishing House. ISBN 7-208-05566-1 Chapter 11, the State Military System, pp. 369–392.
  57. ^ „Xi Jinping Has a New Title: Commander-in-Chief of the People's Liberation Army”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 6. 10. 2021. г. Приступљено 2021-09-30. 
  58. ^ „Considerations for replacing Military Area Commands with Theater Commands”. english.chinamil.com.cn. Архивирано из оригинала 23. 2. 2018. г. Приступљено 13. 1. 2019. 
  59. ^ ATP 7-100.3: Chinese Tactics 2021, стр. 2-4.
  60. ^ Saunders et al. 2019, стр. 235.
  61. ^ ATP 7-100.3: Chinese Tactics 2021, стр. 2-5–2-6.
  62. ^ Saunders et al. 2019, стр. 355.
  63. ^ Saunders et al. 2019, стр. 715.
  64. ^ Saunders et al. 2019, стр. 714.
  65. ^ а б Saunders et al. 2019, стр. 137.
  66. ^ Saunders et al. 2019, стр. 61.
  67. ^ Saunders et al. 2019, стр. 146.
  68. ^ а б Saunders et al. 2019, стр. 234.
  69. ^ а б в г д Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Studies2020.
  70. ^ China plans military reform to enhance its readiness Архивирано 2 јануар 2014 на сајту Wayback Machine – The-Japan-news.com
  71. ^ Jia Nan (贾楠) (5. 7. 2021). 4人晋升上将！. Sina (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 9. 7. 2021. г. Приступљено 6. 7. 2021. 
  72. ^ Chi-yuk, Choi (27. 5. 2013). „PLA Navy's three fleets meet in South China Sea for rare show of force”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 10. 12. 2022. 
  73. ^ The PLA Navy: New Capabilities and Missions for the 21st Century (PDF) (Извештај). Washington, D.C.: Office of Naval Intelligence. 2. 12. 2015. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 10. 12. 2022. 
  74. ^ Farley, Robert (10. 11. 2021). „Does China Qualify as Having a True Blue Water Navy?”. The National Interest. Архивирано из оригинала 11. 2. 2024. г. Приступљено 10. 12. 2022. 
  75. ^ „China launches two destroyers with tech similar to US Navy's Aegis system”. 3. 7. 2018. Архивирано из оригинала 15. 2. 2022. г. Приступљено 6. 7. 2018. 
  76. ^ Military and Security Developments Involving the People's Republic of China 2020 Annual Report to Congress (PDF) (на језику: енглески). U.S. Department of Defense. 2021-07-09. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 7. 2022. г. Приступљено 13. 11. 2022. 
  77. ^ 习近平今再晋升5名上将. rfi.fr (на језику: кинески). 6. 9. 2021. Архивирано из оригинала 7. 9. 2021. г. Приступљено 7. 9. 2021. 
  78. ^ International Institute for Strategic Studies (2018). „Chapter Six: Asia”. The Military Balance (на језику: енглески). Routledge. 118 (1): 261—265. ISSN 0459-7222. doi:10.1080/04597222.2018.1416982. 
  79. ^ а б Trevethan, Lawrence (2018). "Brigadization" of the PLA Air Force (PDF). Defense Technical Information Center. China Aerospace Studies Institute (CASI). стр. 1—3. ISBN 978-1718721159. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 9. 2023. г. Приступљено 2024-05-16. 
  80. ^ International Institute for Strategic Studies (2024-02-12). The Military Balance 2024 (на језику: енглески) (1 изд.). London: Routledge. стр. 261—265. ISBN 978-1-003-48583-4. doi:10.4324/9781003485834. 
  81. ^ „The Dragon's Wing: The People's Liberation Army Air Force's Strategy > Air University (AU) > Journal of Indo-Pacific Affairs Article Display”. www.airuniversity.af.edu. Архивирано из оригинала 22. 8. 2022. г. Приступљено 2024-05-16. 
  82. ^ Chang 2002
  83. ^ Coniglio 2006, P.44
  84. ^ Marcus, Clay; Rod, Lee (24. 9. 2021). „Star General Chang Dingqiu Takes Command of China's Air Force”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 27. 9. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  85. ^ „[军事报道]张又侠在出席中央军委纪委扩大会议时强调 坚决贯彻全面从严治党战略方针 深入做好新时代军队纪检监察工作” [[Military Report] Zhang Youxia, when attending the enlarged meeting of the Disciplinary Commission of the Central Military Commission, emphasized that we must resolutely implement the strategic policy of strictly governing the party in an all-round way and do a good job in the military discipline inspection and supervision work in the new era.]. [[China Central Television] (на језику: кинески). 22. 1. 2022. Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. 
  86. ^ Lee, Roderick; Béraud-Sudreau, Lucie; Brewster, David; Cairns, Christopher; Ellis, R. Evan; Herlevi, April; Nantulya, Paul; Nouwens, Meia; Pincus, Rebecca; Wuthnow, Joel (2022). „PLA Rocket Force as a Service: New Team Player or Increasingly Irrelevant?”. Enabling a More Externally Focused and Operational Pla – 2020 Pla Conference Papers: 133—154. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 10. 12. 2022. 
  87. ^ Kristensen, Hans M.; Korda, Matt (2021-11-02). „Chinese nuclear weapons, 2021”. Bulletin of the Atomic Scientists (на језику: енглески). 77 (6): 318—336. Bibcode:2021BuAtS..77f.318K. ISSN 0096-3402. S2CID 244118657. doi:10.1080/00963402.2021.1989208. 
  88. ^ Xiu, Ma (24. 10. 2022). PLA Rocket Force Organization (PDF) (Извештај). China Aerospace Studies Institute. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 10. 2022. г. Приступљено 10. 12. 2022. 

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Народноослободилачка_армија&oldid=28411905”