Протести на Тјенанмену 1989.

Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације[2] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству Комунистичке партије Кине. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[3][4] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. У извештају градске управе Пекинга је, 30. јуна 1989. године, саопштено да је "више десетина војника погинуло, 6.000 припадника снага реда рањено, више од 3.000 цивила рањено, а погинуло више од 200 цивила, међу којима 36 студената"[5].

Четворојунски инцидент
Део Кинеског демократског покрета 1989.
Време15. април 1989. (1989-04-15) — 4. јун 1989. (1989-06-04)
(1 месец, 2 недеље и 6 дана)
Место
Пекинг
400 градова у држави
Узрок • Смрт Ху Јаобанга
 • Економске реформе
 • Инфлација
 • Политичка корупција
 • Економски непотизам, (посебно у погледу Џао Цијангових и Денг Сјаопингових синова)
 • Изгледи за каријеру
 • Друштвени немир у Источној Европи
Исход

 • Појачавање вандредног стања у одређеним областима Пекинга извршено силом од 3. јуна 1989. (проглашено од 20. мај 1989. (1989-05-20) – 10. јануар 1990. (1990-01-10), 7 месеци и 3 недеље)
 • Десетине мртвих и стотине повређених од војног и полицијског особља (у немирима и несрећама)
 • Демонстранти (већином радници) и демонстранти барикадирали трупе Народноослободилачке армије и недужни цивили у околини упуцани од трупа НОА (већином 38. армија) на неколико места у Пекингу али изван трга Тјенанмен, стотине убијених, још више рањених
 • Непотврђени извештаји неколико изолованих смрти цивила у близини трга Тјенанмен
 • Демонстранти (већином студенти) се мирно повукли са трга Тјенанмен након преговора са НОА
 • Вође протеста и про-демократски активисти накнадно прогнани или осуђени
 • Демократски покрет забрањен
 • Џао Цијанг смењен
 • Ђанг Цемин унапређен
 • Економске санкције Запада и ембарго на увоз оружја НРК
 • Тржишне реформе одложене

 • Контрола медија појачана
 • Политичке реформе заустављене
Сукобљене стране
Комунистичка партија Кине
Кина Влада Народне Републике Кине
Народноослободилачка армија
Народна оружана милиција (без пушачке ватре)
Универзитетски студенти
Радници у фабрикама
Интелектуалци
Анархисти и демонстранти
други
Команданти и вође
тврдолинијаши
 • Денг Сјаопинг
 • Ли Пенг
 • Јанг Шангкун
 • Јао Јилин
 • Ли Ђипинг
 • Чен Сјитонг
 • Чи Хаошин
 • Љу Хуакинг
умерени
 • Џао Цијанг
 • Ху Кили
 • Бао Тонг
 • Ван Ли
 • Зу Чинксијан
вође студената
 • Вуеркаикси
 • Чаи Линг
 • Ванг Дан
 • Фенг Конџ
 • Ли Лу
интелектуалци
 • Љу Сјаобо
 • Ванг Џунтао
 • Даи Ксинг
 • Ху Декијан
Жртве и губици
Укупно:
241 — 2.600 убијених
7.000 — 10.000 повређених

Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[6]

Осудивши протесте као „контрареволуционарну побуну“, кинеска комунистичка влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[7][8] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[9]

Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[10] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[11] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[12][13] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[14]

Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[15] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[16] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[17] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.[16]

Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[18] Џао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[19][20]

Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.

Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[21]

Референце

уреди
  1. ^ Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („“ значи шест, „“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
  2. ^ Inside the Square, Cambridge University Press, 2021-04-30, стр. 117—121, Приступљено 2024-05-18 
  3. ^ "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
  4. ^ Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
  5. ^ „RTS :: Svet :: Godišnjica protesta na Tjenanmenu”. www.rts.rs. Приступљено 2024-05-18. 
  6. ^ Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
  7. ^ Vogel 2011, стр. 634
  8. ^ AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
  9. ^ Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—. 
  10. ^ Naughton 2007, стр. 99
  11. ^ Pan 2008, стр. 274
  12. ^ Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010. 
  13. ^ Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
  14. ^ Zhao, D. p. 171
  15. ^ Saich 1990, стр. 121
  16. ^ а б Thomas 2006.
  17. ^ Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
  18. ^ Miles 1997, стр. 121–28.
  19. ^ -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
  20. ^ Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9. 
  21. ^ Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

39° 54′ 12″ N 116° 23′ 30″ E / 39.90333° С; 116.39167° И / 39.90333; 116.39167