Протести на Тјенанмену 1989.

Четворојунски инцидент
	Део Кинеског демократског покрета 1989.
Време	15. април 1989. — 4. јун 1989.; (1 месец, 2 недеље и 6 дана)
Место	Пекинг; 400 градова у држави
Узрок	• Смрт Ху Јаобанга; • Економске реформе; • Инфлација; • Политичка корупција; • Економски непотизам, (посебно у погледу Џао Цијангових и Денг Сјаопингових синова); • Изгледи за каријеру; • Друштвени немир у Источној Европи
Исход	• Појачавање вандредног стања у одређеним областима Пекинга извршено силом од 3. јуна 1989. (проглашено од 20. мај 1989. – 10. јануар 1990., 7 месеци и 3 недеље); • Десетине мртвих и стотине повређених од војног и полицијског особља (у немирима и несрећама); • Демонстранти (већином радници) и демонстранти барикадирали трупе Народноослободилачке армије и недужни цивили у околини упуцани од трупа НОА (већином 38. армија) на неколико места у Пекингу али изван трга Тјенанмен, стотине убијених, још више рањених; • Непотврђени извештаји неколико изолованих смрти цивила у близини трга Тјенанмен; • Демонстранти (већином студенти) се мирно повукли са трга Тјенанмен након преговора са НОА; • Вође протеста и про-демократски активисти накнадно прогнани или осуђени; • Демократски покрет забрањен; • Џао Цијанг смењен; • Ђанг Цемин унапређен; • Економске санкције Запада и ембарго на увоз оружја НРК; • Тржишне реформе одложене; • Контрола медија појачана; • Политичке реформе заустављене;
Сукобљене стране
Комунистичка партија Кине; Влада Народне Републике Кине; Народноослободилачка армија; Народна оружана милиција (без пушачке ватре)	Универзитетски студенти; Радници у фабрикама; Интелектуалци; Анархисти и демонстранти; други
Команданти и вође
тврдолинијаши; • Денг Сјаопинг; • Ли Пенг; • Јанг Шангкун; • Јао Јилин; • Ли Ђипинг; • Чен Сјитонг; • Чи Хаошин; • Љу Хуакинг; умерени; • Џао Цијанг; • Ху Кили; • Бао Тонг; • Ван Ли; • Зу Чинксијан	вође студената; • Вуеркаикси; • Чаи Линг; • Ванг Дан; • Фенг Конџ; • Ли Лу; интелектуалци; • Љу Сјаобо; • Ванг Џунтао; • Даи Ксинг; • Ху Декијан
Жртве и губици
	Укупно:; 241 — 2.600 убијених; 7.000 — 10.000 повређених

Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,^[1] биле су народне демонстрације^[2] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству Комунистичке партије Кине. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.^[3]^[4] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. У извештају градске управе Пекинга је, 30. јуна 1989. године, саопштено да је "више десетина војника погинуло, 6.000 припадника снага реда рањено, више од 3.000 цивила рањено, а погинуло више од 200 цивила, међу којима 36 студената"^[5].

Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.^[6]

Осудивши протесте као „контрареволуционарну побуну“, кинеска комунистичка влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.^[7]^[8] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.^[9]

Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.^[10] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.^[11] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.^[12]^[13] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.^[14]

Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.^[15] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.^[16] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.^[17] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.^[16]

Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.^[18] Џао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.^[19]^[20]

Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.

Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.^[21]

Референце

^ Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
^ Inside the Square, Cambridge University Press, 2021-04-30, стр. 117—121, Приступљено 2024-05-18
^ "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
^ Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
^ „RTS :: Svet :: Godišnjica protesta na Tjenanmenu”. www.rts.rs. Приступљено 2024-05-18.
^ Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
^ Vogel 2011, стр. 634
^ AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
^ Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—.
^ Naughton 2007, стр. 99
^ Pan 2008, стр. 274
^ Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010.
^ Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
^ Zhao, D. p. 171
^ Saich 1990, стр. 121
^ ^а ^б Thomas 2006.
^ Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
^ Miles 1997, стр. 121–28.
^ -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
^ Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9.
^ Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)

Литература

Miles, James A. R. (1997). The Legacy of Tiananmen: China in Disarray. University of Michigan Press. стр. 121—28. ISBN 978-0-472-08451-7.
Naughton, Barry (2007). The Chinese Economy: Transitions And Growth. Mit Press. стр. 99—. ISBN 978-0-262-64064-0.
Saich, Tony (1990). The Chinese People's Movement: Perspectives on Spring 1989. M.E. Sharpe. стр. 121—. ISBN 978-0-87332-746-6.
Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05544-5.
Pan, Philip P. (2008). Out of Mao's Shadow: The Struggle for the Soul of a New China. Simon & Schuster. стр. 274. ISBN 978-1-4165-3705-2.
Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278.
Binyan, Liu; Ruan Ming and Xu Gang (1989). Tell the World: What happened in China and Why. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58370-9. OCLC 20392647.
Black, George; Robin Munro (1993). Black Hands of Beijing: Lives of Defiance in China's Democracy Movement. New York: John Wiley. ISBN 978-0-471-57977-9. OCLC 243766880 27186722.
Calhoun, Craig C.; Jeffrey N. Wasserstrom and Elizabeth Perry (Editors) (1994). „Science, Democracy, and the Politics of Identity”. Popular Protest and Political Culture in Modern China. Westview Press. стр. 140—7. ISBN 978-0-8133-2042-7. OCLC 30623957.
Cunningham, Philip J. (2010). Tiananmen Moon: Inside the Chinese Student Uprising of 1989. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN 978-0-7425-6673-6.
Oksenberg, Michel; Sullivan, Lawrence R.; Lambert, Marc, ур. (1990). Beijing Spring, 1989: Confrontation and Conflict: The Basic Documents. Qiao Li. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-4057-4. Приступљено 2. 7. 2013.
Salisbury, Harrison (1992). The New Emperors: China in the Era of Mao and Deng. New York: Avon. ISBN 978-0-380-72025-5. OCLC 28306886.
Spence, Jonathan D. (1999). „Testing the Limits”. The Search for Modern China. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-97351-8. OCLC 39143093 59383489.
Thomas, Antony (2006). The Tank Man (Video). PBS. Приступљено 2. 7. 2013.
Wong, Jan (1997). Red China Blues: My Long March from Mao to Now (Trade paperback, 416 pages изд.). Doubleday. ISBN 978-0-385-48232-5. OCLC 37690446.
"Deng Is Said to Have Backed Tiananmen Violence" article by Michael Wines and Andrew Jacobs in The New York Times 4 June 2010
Wu, Renhua (2009). 六四事件中的戒严部队 [Military Units Enforcing Martial Law During the June 4 Incident] (на језику: Chinese). Hong Kong: 真相出版社. ISBN 978-0-9823203-8-9. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 16. 7. 2013.
Zhang, Liang (2001). Nathan, Andrew; Link, Perry, ур. The Tiananmen Papers. Public Affairs. ISBN 978-1-58648-122-3. Review and synopsis of the book is in the journal Foreign Affairs at The Tiananmen Papers
Zhang, Liang (pseudonym) (2001). June Fourth: The True Story (на језику: Chinese). Xianggang: Ming jing chu ban she. ISBN 978-1-58648-122-3. OCLC 243498894 46859114 50791624 60716940.

Спољашње везе

Капија рајског мира — документарац са трајањем играног филма и бројни архивски документи
Тајни снимци кинеског премијера критикујући строго кажњавање на Тјенанмену Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2020) – Радио Француска интернационала
"The Tank Man", 2006 ПБС документарац
BBC's „Сведочећи Тјенанмен: Чишћење трга“ са исказима очевидаца Тјенанмена
Тјенанмен трг, 1989, Историја са скинутом ознаком поверљивости
Тјенанмен досијеи и видео-клипови (језик: француски)

39° 54′ 12″ N 116° 23′ 30″ E / 39.90333° С; 116.39167° И / 39.90333; 116.39167

[literally64incident-1] Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.

[2] Inside the Square, Cambridge University Press, 2021-04-30, стр. 117—121, Приступљено 2024-05-18

[ghp-3] "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.

[zzy-4] Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.

[5] „RTS :: Svet :: Godišnjica protesta na Tjenanmenu”. www.rts.rs. Приступљено 2024-05-18.

[6] Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.

[vog-7] Vogel 2011, стр. 634

[TheAge-8] AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.

[9] Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—.

[Naughton,_Barry_(2007)._стр._99-10] Naughton 2007, стр. 99

[shadow-11] Pan 2008, стр. 274

[nathan-12] Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010.

[13] Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University

[zhao171-14] Zhao, D. p. 171

[Saich-15] Saich 1990, стр. 121

[FOOTNOTEThomas2006-16] а ^б Thomas 2006.

[miles-17] Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.

[FOOTNOTEMiles1997121–28-18] Miles 1997, стр. 121–28.

[19] -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.

[Goodman-20] Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9.

[21] Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]