Пређи на садржај

Владимир Стојковић

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Владимир Стојковић (вишезначна одредница).
Владимир Стојковић
Стојковић у дресу репрезентације Србије
на Светском првенству 2018. године у Русији
Лични подаци
Пуно име Владимир Стојковић[1]
Датум рођења (1983-07-29)29. јул 1983. (41 год.)[1]
Место рођења Лозница, СФР Југославија
Висина 1,95 m[1]
Маса 92 kg
Позиција голман[2]
Клупске информације
Тренутни клуб
 Aл Фејхa
Број 88
Јуниорска каријера
Лозница
Црвена звезда
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2001—2004. Црвена звезда 2 (0)
2003. → Леотар 4 (0)
2004—2005. Земун 34 (0)
2005—2006. Црвена звезда 22 (0)
2006—2007. Нант 10 (0)
2007. → Витесе 8 (0)
2007—2011. Спортинг Лисабон 9 (0)
2009. → Хетафе 5 (0)
2010. → Виган 4 (0)
2010—2011. → Партизан 26 (0)
2011—2013. Партизан 60 (1)
2014. Ерготелис 11 (0)
2014—2016. Макаби Хаифа 66 (0)
2016—2017. Нотингем форест 20 (0)
2017—2021. Партизан 94 (0)
2021—2024 Aл Фејхa 86 (0)
Репрезентативна каријера**
1999. СР Југославија до 16 1 (0)
2001. СР Југославија до 19 2 (0)
2004—2006. Србија и Црна Гора до 21 24 (0)
2008. Олимпијски тим Србије 3 (0)
2006—2018. Србија 84 (0)
Награде
Европско првенство до 21 године
Сребрна медаља — друго место 2004. Немачка Србија и Црна Гора
* Датум актуелизовања: 13. септембар 2024.
** Датум актуелизовања: 17. април 2020.

Владимир Стојковић (Лозница, 28. јул 1983) је српски фудбалски голман који тренутно наступа за Ал Фејху. Наступао је и за репрезентацију Србије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Лозници. Његова мајка Коса Стојковић била је атлетска репрезентативка Југославије, у бацању диска.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Почео је да брани у родној Лозници за истоимену екипу. Са 17 година је прешао у Црвену звезду. Тада је први голман Црвене звезде био Владимир Дишљенковић, па Стојковић није успео да се избори за место у тиму. Бранио је само на једној званичној утакмици, пре него што је отишао на шестомесечну позајмицу у Леотар из Требиња. Након истека позајмице, отишао је у Земун у којем је провео две сезоне.

Када је Владимир Дишљенковић, лета 2005. отишао у украјински Металург из Доњецка, Стојковић се вратио у Црвену звезду. Тадашњи тренер, Валтер Зенга, чешће је на почетку сезоне указивао шансу искуснијем Ивану Ранђеловићу. Током сезоне Стојковић се изборио за место стандардног чувара мреже. Најбољу утакмицу сезоне Стојковић је одиграо против Роме, када је одбранио једанаестерац Антонију Касану. Те сезоне је Звезда освојила дуплу круну, али у утакмици финала купа против ОФК Београда, Стојковић није бранио. Према гласинама, пред сам почетак меча је дошао у сукоб са тадашњим председником Драганом Стојковићем.

Током лета 2006. године је из Црвене звезде прешао у француски Нант, уз обештећење од око 3 милиона евра. Након добрих првих неколико утакмица, форма му је знатно опала. Неколико примљених голова након његових грешака коштале су га места у стартној постави. Након доласка Фабијана Бартеза у клуб, отишао је у холандски Витесе на позајмицу.

У португалски Спортинг је прешао 11. јула 2007. уз обештећење од 1,5 милиона евра Нанту.[3] Стојковић је тада потписао петогодишњи уговор. Након неколико утакмица се повредио. На голу га је заменио млади Руи Патрисио, који је искористио шансу и наставио да буде први голман и након Стојковићевог опоравка од повреде. Незадовољан тиме што није у првом плану, дошао је у сукоб са тренером Паулом Бентом, након чега је изгубио и место на клупи за резерве. Током лета 2008. појавиле су се информације да би Стојковић могао да пређе у Евертон, али до тог трансфера на крају није дошло.

У јануару 2009. одлази на позајмицу у шпански Хетафе, где је искористио повреду Аргентинца Оскара Устарија и бранио на пет мечева. Током лета исте године појавила се могућност да се врати у Црвену звезду као позајмљен играч, заједно са саиграчем из Спортинга Миланом Пуровићем, али до договора два клуба ипак није дошло.

Дана 27. августа 2010. године објављено је да је Стојковић потписао једногодишњи уговор о позајмици са прваком српске Суперлиге Партизаном, само неколико дана пошто је успео да се пласира у Лигу шампиона.[4] Уговор између Спортинга и Партизана је такав да Стојковић 45.000 евра месечно добија 80% од португалског тима а осталих 20% од српског, што значи да би он за 10 месеци био плаћен од Спортинга 360.000 евра, а од Партизана 90.000.[5]

У Партизану се задржао до јануара 2014. када је потписао за грчки Ерготелис.[6] За три и по године у Партизану, Стојковић је освојио 3 титуле и 1 куп, а у сезони 2012/13. се нашао у идеалном тиму сезоне у Суперлиги Србије.[7] Постигао је и један гол. То се десило у августу 2012. против БСК Борче, са беле тачке у победи Партизана од 7–0.[8] Треба напоменути да је Стојковић одбранио пенал Аршавину током утакмице Партизан - Арсенал, у Лиги шампиона.[9] На крају 2013. године, Стојковић је проглашен за најбољег играча Партизана у 2013. години.[10][11]

Након пола године у Грчкој, Стојковић прелази у Макаби Хаифу[12] где проводи наредне две сезоне и осваја куп Израела у сезони 2015/16.

У лето 2016. Стојковић се враћа у Енглеску и потписује за друголигаша Нотингем форест.[13] Дана 11. септембра је дебитовао, против Астон Виле и оставио врло добар утисак.[14] Од тада је бранио на свакој утакмици до краја године. Дана 30. децембра, Нотингем је изгубио 3–1 на гостовању од Њукасла. Стојковић је лоше бранио на тој утакмици, и од тада је испао из стартне поставе. До краја сезоне је бранио само на једној утакмици (против Фулама у фебруару).

Уследио је повратак у Партизан. 15. августа 2017. године Стојковић се званично вратио у Хумску потписавши једногодишњи уговор о позајмици након чега би требало да му истегне уговорна обавеза према Нотингем форесту. На званичном представљању на стадиону Партизана Стојковић је поново задужио дрес са бројем 88.[15] Свој нови деби на голу Партизана Стојковић је имао у двомечу плеј–офа за Лигу Европе против мађарског Видеотона који је са клупе предводио бивши тренер Партизана Марко Николић. Партизан је укупним тријумфом од 4–0 био успешнији и самим тим изборио ново учешће у групној фази Лиге Европе. Повратнички деби на голу Партизана у утакмицама домаћег првенства Стојковић је имао 27. августа 2017. када је на стадиону Рајко Митић био најбољи актер 155. вечитог дербија против домаћина Црвене звезде у мечу који је завршен поделом бодова 0–0.[16][17] Тиме је наставио традицију несавладивости од стране противничких играча у првенственим дерби мечевима рачунајући наступе и у Звезди и у Партизану. Једини коме је "успело" да га савлада био је тадашњи саиграч из Партизана Милан Обрадовић у 145. вечитом дербију.[18] Дана 23. јануара 2018. године Стојковић је потписао нови четворогодишњи уговор са Партизаном по којем би у Хумској могао да остане и до краја каријере.[19][20]

Лета 2021. године опростио се од Партизана и прешао у ФК Ал-Феиха, у којем је остао до лета 2024. У току те 3 године почео је меч између статива 92 пута а у полуфиналу Суперкупа 2023. године одбранио је пенал Кристијанy Роналдy и помогао свом тиму да се пласира у финале.[21]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Учествовао је на два Европска првенства за играче до 21 године и освојио је једну сребрну медаљу. На Европском првенству 2005. у Немачкој је са репрезентацијом стигао до финала у којем су поражени од Италије, али је Стојковић тада био резерва Николи Милојевићу и није улазио у игру. На Европском првенству 2006. у Португалу је био капитен репрезентације у одсуству суспендованог Данка Лазовића. Репрезентација је тада испала у полуфиналу, у утакмици коју је Украјина добила након извођења једанаестерац.

Био је у саставу А селекције за Светско првенство 2006. на коме је био резерва Драгославу Јеврићу. Тек након доласка Хавијера Клементеа на клупу репрезентације, добио је прилику да дебитује. Било је то 16. августа 2006. када је Србија победила Чешку са 3-1 у пријатељској утакмици. Након смене Клементеа, био је стандардан и код Мирослава Ђукића, који га је уврстио и у састав репрезентације за Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу. Место првог чувара мреже је задржао и код Радомира Антића, упркос томе што није први голман своје екипе.

Дана 18. јуна 2010. у утакмици групе Д против репрезентације Немачке на Светском првенству 2010. у Јужној Африци, Владимир је одбранио пенал Подолског, чиме је допринео победи Србије од 1:0, а на крају меча је проглашен играчем утакмице.

Током квалификација за Европско првенство у Украјини и Пољској 2012. селектор Владимир Петровић шансу је указивао Бојану Јоргачевићу и Жељку Бркићу, док Стојковића није било у тиму након чувеног скандала у Ђенови. Оно што није хтео да уради тадашњи селектор Владимир Петровић урадио је његов привремени наследник Радован Ћурчић – годину дана после покушаја линча, позвао је Стојковића за пријатељске мечеве са Мексиком и Хондурасом. У квалификацијама за Светско првенство 2014. у Бразилу, квалификацијама за Европско првенство 2016. у Француској и квалификацијама за Светско првенство 2018. у Русији поново постао незаменљив на голу Орлова.

Статистика

[уреди | уреди извор]

Клупска

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 3. јуна 2023.[22][23][24][25][26]
Утакмице и голови приказани према клубу, сезони и такмичењу
Клуб Сезона Лига Национални куп Лига куп Европа Остало Укупно
Дивизија Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Црвена звезда 2001/02.[27] Прва лига СР Југославије 1 0 — — — — 1 0
2002/03.[28] 1 0 — — 0 0 — 1 0
Леотар (позајмица) 2003/04.[29] Премијер лига Босне и Херцеговине 4 0 — — 4 0 — 8 0
Земун 2003/04.[30] Прва лига Србије и Црне Горе 6 0 — — — — 6 0
2004/05.[31] 28 0 — — — — 28 0
Укупно 34 0 — — — — 34 0
Црвена звезда 2005/06.[32] Прва лига Србије и Црне Горе 22 0 — — 6 0 — 28 0
Укупно 24 0 — — 6 0 — 30 0
Нант 2006/07.[33] Прва лига Француске 10 0 — 1 0 — — 11 0
Витесе (позајмица) 2006/07.[34] Ередивизија 8 0 — — — 6 0 14 0
Спортинг Лисабон 2007/08.[35] Прва лига Португалије 9 0 1 0 2 0 2 0 1 0 15 0
2008/09.[36] 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0
2009/10.[37] 0 0 0 0 0 0 0 0 — 0 0
Укупно 9 0 1 0 2 0 2 0 1 0 15 0
Хетафе (позајмица) 2008/09.[38] Прва лига Шпаније 5 0 — — — — 5 0
Виган (позајмица) 2009/10.[39] Премијер лига 4 0 2 0 — — — 6 0
Партизан (позајмица) 2010/11.[40] Суперлига Србије 26 0 4 0 — 6 0 — 36 0
Партизан 2011/12.[41] 25 0 3 0 — 4 0 — 32 0
2012/13.[42] 21 1 0 0 — 7 0 — 28 1
2013/14.[43] 14 0 3 0 — 2 0 — 19 0
Ерготелис 2013/14.[44] Суперлига Грчке 11 0 — — — — 11 0
Макаби Хаифа 2014/15.[45] Премијер лига Израела 35 0 2 0 4 0 — — 41 0
2015/16.[45] 31 0 4 0 2 0 — — 37 0
Укупно 66 0 6 0 6 0 — — 78 0
Нотингем форест 2016/17.[46] Чемпионшип 20 0 0 0 1 0 — — 21 0
Партизан 2017/18.[47] Суперлига Србије 23 0 2 0 — 10 0 — 35 0
2018/19.[48] 30 0 5 0 — 7 0 — 42 0
2019/20.[49] 25 0 3 0 — 12 0 — 40 0
2020/21.[50] 15 0 3 0 — 3 0 — 21 0
2021/22.[51] 1 0 0 0 — 1 0 — 2 0
Укупно 180 1 23 0 — 52 0 — 255 1
Aл Феихa 2021/22.[52] Прва лига Саудијске Арабије 29 0 4 0 — — — 33 0
2022/23.[53] 27 0 1 0 — — 2 0 30 0
Укупно 56 0 5 0 — — 2 0 63 0
Каријера 431 1 37 0 10 0 64 0 9 0 551 1

Репрезентативна

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 17. априла 2020.[26][23][54]
Репрезентација Година Наступи Голови
Србија 2006. 6 0
2007. 8 0
2008. 7 0
2009. 8 0
2010. 8 0
2011. 1 0
2012. 4 0
2013. 8 0
2014. 9 0
2015. 6 0
2016. 6 0
2017. 7 0
2018. 6 0
Укупно 84 0

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

Инциденти у Ђенови

[уреди | уреди извор]

Ни 100 милиона, то је кад нешто мрзиш, мрзиш... Не мрзиш, него кад ниси опредељен за то, значи кад ти је крв црвено-бела, не можеш да играш за Партизан.

—Изјава Владимира Стојковића у емисији Прслук[55]

Већина контроверзи у Стојковићевој каријери везује се за његово гостовање у емисији Прслук, заједно са певачицом Даром Бубамаром. Стојковић, који је тада бранио за Црвену звезду, на питање водитеља Сандра Марковића да ли би прешао у редове вечитог ривала, одговорио је да не постоји новац за који би то урадио. Међутим, неколико година касније, као стандардни репрезентативни чувар мреже и играч под уговором са лисабонским Спортингом, Стојковић је крајем лета 2010. године прешао у Партизан.[56] Након пласмана црно-белих у групну фазу Лиге шампиона, том клубу је приступио у оквиру споразума о једногодишњем уступању.[57]

Добро знате моју прошлост. У Партизану сам из професионалних разлога. Дошао сам да помогнем клубу и докажем да сам број један, одлуку сам донео самостално.

—Владимир Стојковић приликом потписа за Партизан[58]

Непосредно по његовом повратку у Србију, појавила се информација да је од челника новог клуба затражио свакодневно полицијско обезбеђење како би заштитио себе и породицу.[59] Он је, међутим, негирао да жели физичку заштиту, већ од застрашивања у медијима и преко друштвених мрежа.[60] Убрзо након свега, портпарол Црвене звезде, Марко Николовски саопштио је да је Стојковић искључен из чланства тог клуба.[61] Пред утакмицу са репрезентацијом Италије, у Ђенови, средином октобра исте године, медији су пренели да је Стојковића напала група навијача Црвене звезде и да је због тога одбио да чува гол Србије на том сусрету.[62]

Говорећи о догађају, Стојковић је касније изнео детаље напада, приликом ког су хулигани ушли у аутобус са репрезентативцима Србије и покушали физички обрачун са њим. Према његовим речима, група њих је опколила возило у коме је екипа била смештена, чекајући Зорана Тошића који је заборавио пасош. Када су успели да отворе врата, убацили су димне бомбе и услед смањене видљивости користили бакље за осветљење. Остали играчи, на челу са Дејаном Станковићем и Николом Жигићем, испречили су се на средини аутобуса, те се конфликт тиме и окончао.[63] Нереди су се наставили за време утакмице, која је због тога и прекинута, а касније је регистрована службеним резултатом у корист домаће екипе.[64]

Према писању листа Блиц, један од могућих разлога за нападе на Стојковића, а касније и прекид поменуте утакмице, био је и облик Стојковићевог уговора са Партизаном. Инциденти и претње Стојковићу доведени су у везу са криминалним круговима, те наглашено да је незадовољство настало због изостанка процената на које су појединци рачунали, јер је прелазак у тај клуб реализован у виду позајмице.[65] Такође, према писању медија, присталице Црвене звезде су упутиле отворене претње смрћу свом некадашњем голману. Иако се спекулисало да ће Стојковић тражити клаузулу у уговору да не брани против Црвене звезде, он је такве наводе одбацио већ по доласку у Партизан.[66] Током 139. вечитог дербија, на северној трибини Стадиона Црвене звезде истицани су транспаренти против Стојковића, а певала се и песма Предрага Гојковића Цунета, Јаничар.[67] Након минималне победе Партизана, голом Алмамија Мореире, Стојковић је испред јужне трибине стадиона, где су били смештени навијачи гостујућег клуба, показао мајицу са натписом Опростите ми моју ружну прошлост.[68] Поруку је образложио тиме да се његов однос према Црвеној звезди после инцидената у Ђенови променио и да је своју даљу каријеру посветио Партизану.[69]

Стојковић наредних годину дана није добијао позиве у репрезентативну екипу,[70] а у састав се вратио у новембру 2011, када га је вршилац дужности селектора, Радован Ћурчић, уврстио у тим на утакмици са Мексиком.[71] Вређања на рачун Стојковића и његове породице наставила су се и наредних година.[72] Навијачи Црвене звезде су га погрдно прозвали Мустафа, према лику из филма Бој на Косову, Богоју, који је променио име и веру.[73][74][75][76][77]

Изјава о враћању пасоша

[уреди | уреди извор]

Срамно, срамно... Ево, први пут ме срамота што сам Србин, што је неко упропастио овако леп фудбалски догађај. Одрећи ћу се сутра српског пасоша, видећете! Не могу да издржим, не могу да се контролишем. Ово је срамно, ово никад у животу нисам видео да се деси, поготову на дербију. И тај гол, а кунем вам се да није, не можеш то да свираш на дербију. Мораш 300 посто да будеш сигуран, он није могао да види лопту од мене под број један, а ја сам био унутра и извадио сам лопту пре него што је ушла, а мора да уђе цела.

—Изјава Владимира Стојковића након 158. вечитог дербија[78]

Почетком новембра 2016. године, више физичких лица је ухапшено због преваре у вези са продајом плацева на Чукарици.[79] Њима је на терет стављено да су током 2015. и 2016, користећи фалсификовану документацију, продали више парцела на подручју те општине Владимиру Стојковићу, који је поднео захтев за одштету од 23 милиона динара. Процес је окончан 2019, док је главни починилац осуђен на 19 месеци затворске казне.[80]

Гостујући у емисији медијске куће Балкан инфо, крајем августа 2018, Стојковић је говорио о детаљима из своје каријере и инцидентима који су се догодили у Ђенови.[81] Након 158. вечитог дербија, на ком је Ричмонд Боаћи постигао споран погодак за изједначење и коначних 1 : 1, Стојковић је дао изјаву за телевизију Арена спорт, која је преносила сусрет. Рекао је да је незадовољан развојем догађаја и судијском одлуком да призна погодак, те да ће се наредног дана одрећи српског пасоша.[82]

Вређање Владимира Стојковића од стране навијача Црвене звезде на полувремену 162. вечитог дербија

Фудбалски клуб Партизан је поводом тога издао саопштење у ком је наведено да је Стојковић изјаву дао у афекту, сматрајући да је његов тим оштећен на утакмици, директним судијским одлукама. Наглашено је да он не може и не жели да се одрекне своје државе и да је заслужан за два пласмана Србије на Светско првенство.[83]

Навијачи Црвене звезде су због изјаве касније додатно прозивали чувара мреже Партизана, те су му на наредним међусобним сусретима два клуба скандирали Врати српски пасош, Мустафа! На то им је одговарао поздравом са три прста.[84][85][86]

Почетком 2019. године, Стојковић је дао интервју за француски лист So Foot, у ком је рекао да је био у контакту са челницима Црвене звезде, те да је желео да се врати у клуб, али да га је руководство матичног клуба више пута одбило. Партизан је, према његовим речима, тада био могућност да настави каријеру, пошто се у претходним клубовима није изборио за статус стандардног чувара мреже.[87]

Након Светског првенства 2018. године у Русији, Владимир Стојковић више није позиван на репрезентативна окупљања.[88] Он је касније рекао да верује да је тадашњем селектору Младену Крстајићу наређено да њега изостави из тима, али да су млађи голмани у националном тиму, Марко Дмитровић и Предраг Рајковић, одлични и да репрезентација има перспективу на тој позицији.[89]

По завршетку каријере Саше Илића и изостанка Мирослава Вулићевића из такмичарског погона, Стојковић је у сезони 2019/20. изабран за капитена Партизана.[90] У интервјуу за Спорт24, почетком фебруара 2020, Стојковић је навео да се никада није бојао, иако је током живота прошао многе тешке тренутке. Рекао је да се омраженост према њему у делу јавности ни након 10 година није стишала, али да је навикао да живи са тим.[91] На конференцији за штампу пред Финале Купа Србије 2021. године, Стојковић је изјавио: Мене, што се жаргонски каже, силујте ако не узмемо Куп.[92] Током пенал-серије, после које је Црвена звезда освојила трофеј, Стојковић је добио жути картон због неспортског понашања према Николи Крстовићу.[93] Такође, непосредно након извођења једанаестераца, Марко Гобељић је непримерено гестикулирао према Стојковићу.[94]

Трофеји

[уреди | уреди извор]

Клупски

[уреди | уреди извор]

Црвена звезда

Спортинг Лисабон

Партизан

Макаби Хаифа

Репрезентативни

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „2018 FIFA World Cup Russia – List of Players” (PDF). FIFA. 4. 6. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 06. 2018. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  2. ^ „Stojković, Vladimir”. utakmica.rs. 7. 12. 2013. Приступљено 17. 4. 2020. 
  3. ^ „Портрет без рама: Владимир Стојковић”. 17. 10. 2010. 
  4. ^ „Vladimir Stojković u Partizanu”. Приступљено 14. 4. 2013. 
  5. ^ „Partizan je pravi klub za mene”. Архивирано из оригинала 31. 08. 2010. г. ; Press, 29. Avgust 2010.
  6. ^ Владимир Стојковић у Ерготелису!
  7. ^ „PROGLAŠEN JELEN SUPER TIM”. jelenfootball.com. 1. 6. 2013. Архивирано из оригинала 6. 2. 2017. г. Приступљено 16. 8. 2017. 
  8. ^ „Stojković strelac za Partizan” [Stojković scored a goal for Partizan]. Mondo. Архивирано из оригинала 09. 10. 2018. г. Приступљено 16. 08. 2017. 
  9. ^ „Late goals earn Arsenal the points at Partizan”. uefa.com. 
  10. ^ „Grobari izabrali: Stojke je najbolji!”. mondo.rs. 25. 12. 2013. Приступљено 9. 5. 2020. 
  11. ^ „Harizmatični ’88’ osvojio nagradu i navijačka srca”. partizan.rs. 26. 12. 2013. Архивирано из оригинала 15. 06. 2015. г. Приступљено 16. 08. 2017. 
  12. ^ „Stanojević vodi Stojkovića u Makabi! Ugovor na dve godine, plata pola miliona evra”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 16. 08. 2017. г. Приступљено 16. 08. 2017. 
  13. ^ „Stojković zvanično u Notingemu”. Б92. 24. 8. 2016. 
  14. ^ „Stojković briljirao u remiju Foresta (VIDEO)”. mondo.rs. 11. 9. 2016. Архивирано из оригинала 09. 10. 2018. г. Приступљено 16. 08. 2017. 
  15. ^ „Повратак Владимира Стојковића у Партизан”. partizan.rs. [мртва веза]
  16. ^ „Звезда пропустила шансу да победи Партизан: Стојковић сачувао првака”. novosti.rs. 
  17. ^ „Владимир Стојковић: Очекивали смо "прљаву" утакмицу”. zurnal.rs. 
  18. ^ „Трансформација једног голмана: Од несавладивог до неуништивог! (ВИДЕО)”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 28. 08. 2017. г. Приступљено 28. 08. 2017. 
  19. ^ „Можда и највеће појачање Партизана: Стојковић на четири године!”. mozzartsport.com. 
  20. ^ „Владимир Стојковић обновио уговор”. partizan.rs. Архивирано из оригинала 07. 08. 2020. г. Приступљено 13. 02. 2018. 
  21. ^ Ringier. „STOJKOVIĆ ZAUSTAVIO RONALDA! Portugalac bio nezaustavljiv, a onda mu je Srbin prekinuo golgeterski niz /VIDEO/”. Sportal.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-13. 
  22. ^ Владимир Стојковић на сајту Transfermarkt (језик: енглески)
  23. ^ а б Владимир Стојковић на сајту WorldFootball.net (језик: енглески)
  24. ^ Владимир Стојковић на ForaDeJogo Уреди на Википодацима
  25. ^ Владимир Стојковић на сајту BDFutbol (језик: енглески)
  26. ^ а б Владимир Стојковић на сајту National Football Teams (језик: енглески)
  27. ^ „Стојковић, Владимир”. srbijafudbal.com. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 14. 4. 2020. 
  28. ^ „Crvena zvezda”. yufprvaliga.co.yu. 2003. Архивирано из оригинала 23. 04. 2003. г. Приступљено 26. 5. 2021. 
  29. ^ „Leotar Trebinje Squad 2003-04”. en.eufo.de (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  30. ^ „FK Zemun 2003/04”. dekisa.tripod.com. Приступљено 17. 4. 2020. 
  31. ^ „Zemun”. yufprvaliga.co.yu. 2004. Архивирано из оригинала 11. 02. 2005. г. Приступљено 26. 5. 2021. 
  32. ^ „Crvena Zvezda 2005-2006”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  33. ^ „Nantes 2006-2007”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  34. ^ „Vitesse Arnhem Squad 2006-07”. en.eufo.de (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  35. ^ „Sporting CP 2007-2008”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  36. ^ „Sporting CP 2008-2009”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  37. ^ „Sporting CP 2009-2010”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  38. ^ „Getafe 2008-2009”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  39. ^ „Wigan Athletic 2009-2010”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  40. ^ „Partizan 2010-2011”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  41. ^ „Licencirani igrači FK Partizan za sezonu 2011/2012”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. 2011. Архивирано из оригинала 15. 11. 2011. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  42. ^ „Licencirani igrači FK Partizan za sezonu 2012/2013”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. 2011. Архивирано из оригинала 11. 10. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  43. ^ „FK Partizan — Igrački kadar”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. 2013. Архивирано из оригинала 2. 3. 2014. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  44. ^ „Ergotelis 2013-2014”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  45. ^ а б „Vladimir Stojkovic”. Фудбалски савез Израела (на језику: енглески). Приступљено 26. 5. 2021. 
  46. ^ „Nottingham Forest 2016-2017”. footballsquads.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  47. ^ „Stojković, Vladimir — sezona 2017/18.”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. Архивирано из оригинала 21. 03. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  48. ^ „Stojković, Vladimir — sezona 2018/19.”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. Архивирано из оригинала 25. 09. 2020. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  49. ^ „Stojković, Vladimir — sezona 2019/20.”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. Приступљено 17. 4. 2020. [мртва веза]
  50. ^ „Stojković, Vladimir — sezona 2020/21.”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. Архивирано из оригинала 22. 10. 2020. г. Приступљено 20. 9. 2020. 
  51. ^ „Stojković, Vladimir — sezona 2021/22.”. Суперлига Србије у фудбалу, званична презентација. Архивирано из оригинала 24. 07. 2021. г. Приступљено 24. 7. 2021. 
  52. ^ „V. Stojković”. resultados-futbol.com (на језику: шпански). Приступљено 8. 1. 2022. 
  53. ^ „V. Stojković”. BeSoccer (на језику: енглески). Приступљено 3. 6. 2023. 
  54. ^ „Vladimir Stojković”. eu-football.info (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2020. 
  55. ^ Љуба Земунац (28. 8. 2010). „Vladimir Stojkovic o partizanu [Sic]”. Prslook. Јутјуб. Приступљено 17. 4. 2020. 
  56. ^ Jovanović, Aleksandar Sale (30. 8. 2010). „(VIDEO) Stojke, čovek od reči!”. Прес. Приступљено 17. 4. 2020. [мртва веза]
  57. ^ „Vladimir Stojković u Partizanu!”. Б92. 27. 8. 2010. Приступљено 17. 4. 2020. 
  58. ^ Делић, Лазар (30. 8. 2010). „Стојковић: И Дивац је прешао из Партизана у Звезду”. Политика. Приступљено 17. 4. 2020. 
  59. ^ „Vladimir Stojković zatražio policijsku pratnju sa sebe i porodicu”. hellomagazin.rs. 30. 8. 2010. Приступљено 17. 4. 2020. 
  60. ^ Томковић, В. (30. 8. 2010). „Стојковић: Нећу да ме чувају!”. Вечерње новости. Приступљено 9. 5. 2020. 
  61. ^ „Stojković isključen iz članstva CZ”. Политика. Б92. 1. 9. 2010. Приступљено 17. 4. 2020. 
  62. ^ „РТС: Срби у Ђенови напали голмана Стојковића”. Радио-телевизија Војводине. 12. 10. 2010. Приступљено 17. 4. 2020. 
  63. ^ „Intervju - Vladimir Stojković: Moja priča...”. mozzartsport.com. 2. 1. 2018. Приступљено 19. 4. 2020. 
  64. ^ „Srpski navijači prekinuli meč u Đenovi!”. Вести онлајн. 12. 10. 2010. Приступљено 19. 4. 2020. 
  65. ^ Marković-Subota, Tamara; Cvijić, Vuk Z. (19. 10. 2010). „Narko-bos pretio Stojkoviću zbog transfera”. Блиц. Приступљено 17. 4. 2020. 
  66. ^ Tomković, V. (31. 8. 2010). „Vladimir Stojković: Zaštitite me od linča!”. Прес. Приступљено 19. 4. 2020. [мртва веза]
  67. ^ Miloš. „Vladimir Stojković – “Ružna prošlost“”. sportskasecanja.com. Приступљено 17. 4. 2020. 
  68. ^ Anđelić, A. (24. 10. 2010). „„Grobari“, oprostite mi moju ružnu prošlost”. Блиц. Приступљено 17. 4. 2020. 
  69. ^ „Stojković: "Đenova me promenila"”. Новинска агенција Бета. Б92. 23. 10. 2010. Приступљено 17. 4. 2020. 
  70. ^ Т, В. (30. 10. 2011). „Стојковић без позива у репрезентацију”. Вечерње новости. Приступљено 17. 4. 2020. 
  71. ^ Nedeljković, Darjan (11. 11. 2011). „'Orlovi' vade fleke protiv 'sombrerosa'”. Прес. Приступљено 17. 4. 2020. [мртва веза]
  72. ^ „Delije: “Šta je to što jedino Čak Noris zna?” – Čije dete nosi Bojana! Bojana: “Ovoj sprdnji nema kraja!””. svet.rs. 18. 4. 2011. Приступљено 17. 4. 2020. 
  73. ^ Jovanović, Boris (31. 12. 2011). „Stojković: "Mustafa je baš maštovit nadimak..."”. sportske.net. Архивирано из оригинала 24. 08. 2014. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  74. ^ Бл, М. (5. 3. 2012). „Стојковић: Шта значи “Мустафа“”. Вечерње новости. Приступљено 17. 4. 2020. 
  75. ^ „Primitivni Stamenković: Stojković je Mustafa”. Курир. 21. 9. 2012. Приступљено 17. 4. 2020. 
  76. ^ „Novo jutro, nova priča! Stojković: Ko me zove „Mustafa“ teško mu je to da izgovori kad vidi kako branim za reprezentaciju”. РТВ Пинк. mozzartsport.com. 26. 9. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  77. ^ „Глумац Урош Ђурић увредио голмана Стојковића: Мустафа је погрешио”. Телеграф. srbin.info. 29. 9. 2019. Приступљено 17. 4. 2020. 
  78. ^ „Sramota me je što sam Srbin, vraćam pasoš ove zemlje! Stojković besneo posle derbija i spornog gola Zvezde (VIDEO)”. Телеграф. 23. 9. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  79. ^ „PREVARILI GOLMANA ZA 27.000 EVRA Suđenje za prevaru Vladimira Stojkovića počinje sutra”. Танјуг. Блиц. 17. 10. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  80. ^ Б, Н. (5. 3. 2019). „ЛАЖНОМ АДВОКАТУ 19 МЕСЕЦИ РОБИЈЕ: Владимир Ђурковић осуђен због преваре голмана Владимира Стојковића”. Вечерње новости. Приступљено 17. 4. 2020. 
  81. ^ „Tri puta sam molio Zvezdu da se vratim! Stojković o Đenovi, majici 'oprostite mi moju ružnu prošlost' i još mnogo toga...”. espreso.rs. 30. 8. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  82. ^ „Стојковић: Одрећи ћу се српског пасоша”. Радио-телевизија Србије. 23. 9. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  83. ^ „Partizan: Stojković je dao izjavu u afektu”. FoNet. Данас. 24. 9. 2018. Приступљено 19. 4. 2020. 
  84. ^ „(VIDEO) Delije nastavile sa provokacijama golmana Partizana: Vrati srpski pasoš Mustafa”. Ослобођење. 2. 3. 2019. Приступљено 17. 4. 2020. 
  85. ^ „(VIDEO) VRATI SRPSKI PASOŠ! "Delije" žestoko udarile po Stojkoviću! Evo kako im je uzvratio golman Partizana!”. Информер. 23. 5. 2019. Приступљено 17. 4. 2020. 
  86. ^ Kovačević, Milena (1. 3. 2020). „“RAT” SE NASTAVIO Delije Stojkoviću: Vrati srpski pasoš!”. maxbetsport.rs. Архивирано из оригинала 03. 03. 2020. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  87. ^ „Stojković ponovo govorio o dolasku u Partizan: Zvezda je pustila svog najboljeg vojnika, navijači zbog toga i danas žale!”. So Foot. Телеграф. 2. 1. 2019. Приступљено 17. 4. 2020. 
  88. ^ „STOJKOVIĆ PROGOVORIO O REPREZENTACIJI: Evo šta je golman Partizana poručio, iako nije dobio poziv! (VIDEO)”. espreso.rs. 23. 8. 2018. Приступљено 17. 4. 2020. 
  89. ^ „Stojković: Krstajiću je zabranjeno da me poziva u reprezentaciju”. mozzartsport.com. 5. 4. 2019. Приступљено 17. 4. 2020. 
  90. ^ Kostić, Katarina (3. 7. 2019). „Stojković kapiten Partizana, Smiljanić zamenik”. Спорт клуб. Приступљено 17. 4. 2020. 
  91. ^ Блажић, М. (5. 2. 2020). „Стојковић: Ђенова није мој најтежи тренутак у животу, рођен сам у гету тако да се нисам бојао”. Вечерње новости. Приступљено 17. 4. 2020. 
  92. ^ Bogovac, Miloš (24. 5. 2021). „"Silujte me ako ne uzmemo Kup": Stojkovićeve reči odzvanjale Humskom pred Zvezdu”. Телеграф. Приступљено 26. 5. 2021. 
  93. ^ „Stojković dobio drugi žuti i branio do kraja - sve čisto! Stručnjak za suđenje objasnio pravila! (video)”. mondo.rs. 25. 5. 2021. Приступљено 26. 5. 2021. 
  94. ^ „Невероватан скандал: Гобељић скинуо шортс пред Стојковићем!?”. Спортски журнал. 25. 5. 2021. Приступљено 26. 5. 2021. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Стојковић&oldid=28845569”