Историја Бутана
Бутанска рана историја је прожета митологијом и остаје нејасна. Неке структуре пружају доказе да је регион био насељен већ 2000. године п. н. е.. Према легенди, овим краљем је владао куч-бехарски краљ, Сангалдип, око 7. века п. н. е.,[1] али није много познато пре увођења тибетанског будизма у 9. веку, када су немири на Тибету присилили многе монахе да побегну у Бутан. У 12. веку је основана школа Друкпа Кагју и она остаје доминантан облик будизма у Бутану и данас.[2] Политичка историја земље уско је повезана са њеном верском историјом и односима између различитих манастирских школа и манастира.[3]
Бутан је једна од свега неколико земаља које су биле независне током своје историје, никада их није освојила, заузела или њима управљала спољна сила (упркос повременог номиналног вазалског статуса). Иако се спекулише да је постојало Краљевство Камарупа или Тибетанско царство од 7. до 9. века, недостају чврсти докази. Од времена кад постоје су јасни историјски записи, Бутан је континуирано и успешно бранио свој суверенитет.[4]
Консолидација Бутана догодила се 1616. године када је Нгаванаг Намгјал, лама са западног Тибета познат као Забдрунг Ринпоче, победио три тибетанске инвазије, покорио ривалске верске школе, кодификовао Ца Јиг, замршен и свеобухватан систем закона, и успоставио се као владар преко система црквених и цивилних администратора. Након његове смрти, унутрашњи сукоби и грађански рат урушили су моћ Забдрунга током наредних 200 година. Уген Вангчук је 1885. успео да консолидује власт и почео је да култивира ближе везе са Британцима на потконтиненту.[3]
Године 1907, Уген Вангчук је изабран за наследног владара Бутана, крунисан 17. децембра 1907, и постављен за шефа државе као Друк Гјалпо (Змајски краљ). Краљ Уген и Британци су 1910. године потписали Пунашки уговор којим је предвиђено да се Британска Индија неће мешати у унутрашње ствари Бутана, уколико земља прихвати спољне савете у својим спољним односима. Када је 1926. умро Уген Вангчук, његов син Џигме Вангчук постао је владар, а када је Индија стекла независност 1947, нова индијска влада је признала Бутан као независну земљу. Године 1949, Индија и Бутан потписали су Уговор о миру и пријатељству који је предвидео да се Индија неће мешати у унутрашње ствари Бутана, већ ће водити његову спољну политику. Наследио га је 1952. године његов син Џигме Дорџи Вангчук. Бутан је полако почео да излази из своје изолације и започео је програм планираног развоја. Основани су Народна скупштина Бутана, Краљевска бутанска армија и Краљевски суд правде, заједно са новим закоником.[3] Бутан је постао члан Уједињених нација 1971.
Године 1972, на трон је ступио Џигме Синге Вангчук у својој 16. години. Он је ставио нагласак на модерно образовање, децентрализацију управљања, развој хидроелектрицитета и туризма, и побољшања у руралном развоју. Он је можда био међународно најпознатији по својој свеобухватној развојној филозофији „бруто националне среће”. Она препознаје да развој има много димензија и да сами економски циљеви нису довољни. Задовољан транзицијским процесом демократизације Бутана, абдицирао је у децембру 2006. године, уместо да је чека до проглашења новог устава 2008. Његов син Џигме Хесар Намгјел Вангчук постао је краљ након очеве абдикације.[3]
Праисторија
[уреди | уреди извор]Неолитски алати пронађени у Бутану говоре о томе да су људи живели у региону Хималаја већ најмање 11.000 година. Најранији становници Бутана и околних хималајских области Јужне Азије били су људи из цивилизације долине Инда.
Порекло и рано насељавање, 600–1600
[уреди | уреди извор]Држава Ломон (дословно, јужна тама) или Моњул (мрачна земља, референца је на Монпе један од тибетанско-бурманских народа Бутана), вероватно на део Тибета који је тада био изван утицаја будистичких учења. Сматра се да је Моњул постојао између 100. и 600. године нове ере. Имена Ломон Ценденџонг (јужна држава Мон сандаловине) и Ломон Каши (јужна држава Мон са четири приступа), поменуте су у древним бутанским и тибетанским хроникама, такође могу имати веродостојност, и поједини бутански учењаци су их користили када говоре о својој домовини. Варијације санскритских речи Bhota-ant (крај Боте) или Bhu-uttan (са значењем висораван) историчари су предложили као порекло имена Бутан, које је ушло у уобичајену инострану употребу крајем 19. века, а користи се у Бутану само у званичној преписци на енглеском језику. Традиционално име земље од 17. века било је Друкјул - земља Друкпе, Змајев народ или Земља громовског змаја, што је референца на доминантну будистичку секту у земљи.[5]
Неки научници верују да су током раног историјског периода становници били жестоки планински абориџини, Монпе, који нису имали ни тибетанско, ни монголско порекло, који су касније надвладали северним Бутаном. Народ Моњула је практиковао шаманску религију, која је истицала обожавање природе и постојање добрих и злих духова. Током последњег дела овог периода, историјске легенде говоре да је моћни краљ Моњула напао јужну регију познату као Дуарс, покорио регионе модерног Асама, Западног Бенгала и Бихара у Индији.[5]
Приспеће будизма
[уреди | уреди извор]Будизам је први пут уведен у Бутану у 7. веку. Тибетански краљ Сонгтсан Гампо[6] (владао 627–49), преобраћен у будизам, наредио је изградњу два будистичка храма, у Бумтангу у централном Бутану и на Кјичу (у близини Пара) у долини Паро.[7] Будизам је систематски пропагиран 746. под краљем Синду Раџом[6] [8] (такође Кунџом;[9] Сенда Гијаб; Чакар Гијалпо), индијским краљем у прогонству, који је успоставио владу у Бумтангу у палати Чакар Гуто.[10]:35 [11]:13
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Фрасер, Неил; Бхаттацхарyа, Анима; Бхаттацхарyа, Бималенду (2001). Геограпхy оф а Хималаyан Кингдом: Бхутан. Цонцепт Публисхинг. стр. 1. ИСБН 978-8170228875.
- ^ Даргyе, Yонтен (2001). Хисторy оф тхе Друкпа Кагyуд Сцхоол ин Бхутан (12тх то 17тх Центурy А.D.). Тхимпху, Бхутан. ИСБН 99936-616-0-0.
- ^ а б в г "Бацкгроунд Ноте: Бхутан". У.С. Департмент оф Стате (Марцх 2008).
- ^ Росе, Лео Е. (1977). Тхе Политицс оф Бхутан. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс. стр. 24. ИСБН 978-0-8014-0909-7. „[Т]хере цан бе но доубт тхат синце ат леаст тхе тентх центурy но еxтернал поwер хас цонтроллед Бхутан, алтхоугх тхере хаве беен периодс wхен вариоус оф итс неигхборс хаве беен абле то еxерт а стронг цултурал анд/ор политицал инфлуенце тхере.”
- ^ а б Wорден, Роберт L. "Оригинс анд Еарлy Сеттлемент, АД 600–1600". Ин Савада.
- ^ а б Падел, Рутх (2006). Тигерс ин ред wеатхер: а qуест фор тхе ласт wилд тигерс. Блоомсбурy Публисхинг УСА. стр. 139—40. ИСБН 978-0-8027-1544-9. Приступљено 2011-08-21.
- ^ "Арривал оф Буддхисм". Bhutan: A country study (Савада, Андреа Матлес, ед.). Library of Congress Federal Research Division (September 1991).
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ Hattaway, Paul (2004). Peoples of the Buddhist world: a Christian prayer diary. William Carey Library. стр. 30. ISBN 978-0-87808-361-9. Приступљено 2011-08-20.
- ^ Rennie, Frank; Mason, Robin (2008). Bhutan: ways of knowing. IAP. стр. 18, 58. ISBN 978-1-59311-734-4.
- ^ Dorji, C. T. (1994). History of Bhutan based on Buddhism. Sangay Xam, Prominent Publishers. ISBN 978-81-86239-01-8. Приступљено 2011-08-12.
- ^ Padma-gliṅ-pa, (Gter-ston) (2003). Harding, Sarah, ур. The life and revelations of Pema Lingpa. Snow Lion Publications. ISBN 978-1-55939-194-8. Приступљено 2011-08-10.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Savada, Andrea Matles (editor). A Country Study: Bhutan. Library of Congress Federal Research Division (September 1991). This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- Rose, Leo E. (1977), The Politics of Bhutan, Cornell University Press, ISBN 978-0-8014-0909-7
- Phuntsho, Karma (2013). The History of Bhutan. Nodia: Random House India. ISBN 9788184003116.
- Worden, Robert L. (1991), „Bhutan”, Ур.: Savada, Andrea Matles, Nepal and Bhutan: Country Studies, Library of Congress. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- Kinga, Sonam (2009), Polity, Kingship, and Democracy: A biography of the Bhutaneae state, Thimphu: Ministry of Education, OCLC 477284586, OL 24074384M
- Dorji, Chen-Kyo Tshering (1994). „Appendix III”. History of Bhutan based on Buddhism. Sangay Xam, Prominent Publishers. стр. 200. ISBN 81-86239-01-4. Приступљено 2011-08-12.
- Crossette, Barbara (2011). So Close to Heaven: The Vanishing Buddhist Kingdoms of the Himalayas. Vintage Departures. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-307-80190-6. Приступљено 2011-08-10.
- (Gter-ston), Padma-gliṅ-pa; Harding, Sarah (2003). Harding, Sarah, ур. The life and revelations of Pema Lingpa. Snow Lion Publications. стр. 24. ISBN 1-55939-194-4. Приступљено 2011-08-10.
- Europa Publications (2002). Far East and Australasia. Regional surveys of the world: Far East & Australasia (34 изд.). Psychology Press. стр. 180—81. ISBN 1-85743-133-2. Приступљено 2011-08-08.
- Brown, Lindsay; Mayhew, Bradley; Armington, Stan; Whitecross, Richard W. (2007). Bhutan. Lonely Planet Country Guides (3 изд.). Lonely Planet. стр. 38—43. ISBN 978-1-74059-529-2. Приступљено 2011-08-09.
- Rennie, Frank; Mason, Robin (2008). Bhutan: Ways of Knowing. IAP. стр. 176. ISBN 978-1-59311-734-4. Приступљено 2011-08-10.
- Global Investment and Business Center, Inc. (2000). Bhutan Foreign Policy and Government Guide. World Foreign Policy and Government Library. 20. Int'l Business Publications. стр. 59—61. ISBN 0-7397-3719-8. Приступљено 2011-08-09.[мртва веза]
- United Nations. Economic and Social Commission for Asia and the Pacific (2004). Perspectives from the ESCAP region after the Fifth WTO Ministerial Meeting. ESCAP Studies in Trade and Investment. 53. United Nations Publications. стр. 66. ISBN 92-1-120404-6.
- „Bilateral relations”. Ministry of Foreign Affairs of Bhutan. Приступљено 4. 5. 2021.
- „Israel normalizes ties with Bhutan”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-12.
- Chaudhury, Dipanjan Roy. „Bhutan doesn't have diplomatic ties with any of the 5 UNSC permanent members”. The Economic Times. Приступљено 2021-10-19.
- Bedjaoui, Mohammed (1991), International Law: Achievements and Prospects, Martinus Nijhoff Publishers, стр. 51—, ISBN 92-3-102716-6
- „Foreign Relation and Trade”. Bhutan Portal online. Government of Bhutan. Архивирано из оригинала 2011-04-16. г. Приступљено 2011-03-29.
- „Constitution of the Kingdom of Bhutan (English)” (PDF). Government of Bhutan. 2008-07-18. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-07-06. г. Приступљено 2010-10-13.
- Marian Gallenkamp (2010). „Between China, India and the Refugees: Understanding Bhutan's National Security Scenario” (PDF). Institute of Peace and Conflict Studies (IPCS). Приступљено 2013-02-05.
- Matteo Miele, Chinese Shadows on Bhutanese Independence after the Treaty of Punakha. The Tibetan Buddhist Connection and the British Diplomatic Action, in Seiji Kumagai (ed.), Buddhism, Culture and Society in Bhutan, Vajra Publications, Kathmandu, 2018, pp. 215–239
- Nayak, Nihar R. (септембар 2021). Political Changes in Nepal and Bhutan Emerging Trends in Foreign Policy in Post 2008 Period (PDF). Manohar Parrikar Institute for Defence Studies and Analyses. ISBN 978-81-953957-1-2.
- Thierry, Mathou (2004). „Bhutan-China Relations: Towards a new Step in Himalayan Politics” (PDF). The Spider and the Piglet: Proceedings of the First Seminar on Bhutan Studies. Centre for Bhutan Studies: 388—411. ISBN 99936-14-19-X. doi:10.11588/XAREP.00002625. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 01. 2023. г. Приступљено 05. 07. 2023.
- „Ministry of Foreign Affairs of the Royal Government of Bhutan”. Government of Bhutan. Архивирано из оригинала 2018-02-27. г. Приступљено 2011-03-29.
