Други балкански рат — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 135: | Ред 135: | ||
[[Категорија:Други балкански рат| ]] |
[[Категорија:Други балкански рат| ]] |
||
[[Категорија:1913.]] |
[[Категорија:1913.]] |
||
[[Категорија:Србија у 1913.]] |
|||
Верзија на датум 22. август 2022. у 22:20
| Други балкански рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Српска војска у Кратову | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Краљевина Грчка  Краљевина Србија  Краљевина Црна Гора  Краљевина Румунија  Османско царство |
 Краљевина Бугарска | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
 Константин I Грчки, Петар I Карађорђевић Никола I Петровић Карол I Румунски Фердинанд Румунски, Мехмед V |
 Михаил Савов, Никола Иванов, Васил Кутинчев, Радко Димитриев, | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
348.000 људи, 150.000 - 230.000 људи, 12.000 људи, 300.000 - 500.000 људи, 250.000 људи, |
500.000 - 600.000 људи | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| непознато |
65.000 погинулих, 100.000 рањених | ||||||||
Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 10. августа 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране.[1] Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.
Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[2] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.
Балкански ратови
Током Балканских ратова, Балканска лига (Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска) је прво освојила Македонију и део Тракије које је држало Османско царство, a затим се сукобила због поделе територија.
Први балкански рат се завршио Лондонским споразумом, који је потписан 30. маја 1913. Балканска лига је избацила Османско царство из Европе, са изузетком Чаталџе и Галипољског полуострва. Србији је Лондонским уговором одузет излаз на Јадранско море преко Албаније, тако да је она као држава која је понела највећи терет у Првом балканском рату, тражила од Бугарске делове Македоније.
Ипак, пре него што је споразум потписан, Грчка и Србија су створиле војни савез усмерен против Бугарске којим би поделили спорне крајеве Македоније међу собом. Бугарска је мислила да су њена територијална проширења недовољна. Још један проблем за Бугарску је био став Румуније. Они су тражили бугарску тврђаву Силистрију на Дунаву као цену за неутралност у Првом балканском рату. То је била цена коју Бугари нису били спремни да плате.
Руска арбитража предвиђена споразумом из 1912. је споро напредовала. Руси нису желели да изгубе ниједног од својих савезника на Балкану (Србију и Бугарску). Док су преговори споро напредовали, сукоби ниског интензитета су се наставили у Македонији углавном између српских и бугарских војника. Бугарска војска је наредила ограничене нападе 29/30. јуна против српских и грчких положаја, очигледно да би ојачала преговарачки положај своје владе.
Бугарској је рат дао шансу да присвоји целу Македонију и да доминира Балканом. За Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и спречавање бугарске премоћи.
Пред почетак рата
Председник српске владе, Никола Пашић, у писму председнику бугарске владе Ивану Гешову, тражи ревизију ранијег договора око поделе Македоније. Разлози за то су следећи :
- - Бугарска није послала уговором предвиђени контингент трупа на вардарско бојиште, па је Србија сама поднела све жртве на овом бојишту;
- - Србија је, покоравајући се одлуци великих сила, напустила јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју неоспорну територију да би сачувала себе и Бугарску;
- - Србија је, на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артиљеријом на маричко бојиште, иако то по уговору није било предвиђено;
- - после извршења свог ратног задатка, Србија више од три месеца стоји са целом својом војском на страни Бугарске помажући јој да добије Једрене и територије на које није претендовала приликом склапања српско-бугарског уговора.
Почетак Другог балканског рата
Бугарски план ликвидације српских официра
Дан пре почетка напада, Бугари су имали план да ликвидирају део српских официра код Штипа. У недељу, дан пре почетка напада, из Штипа, који је био у рукама Бугара, преко моста на Брегалници на српску страну стижу бугарски официри. Тамо су позвали српске официре да дођу у Штип на заједничко сликање, са злонамерним планом ликвидације пред сам почетак рата.[3]
Напад
Главни бугарски напад је планиран против Србије са њеном Првом, Трећом, Четвртом и Петом армијом, док је Другој армији поверен задатак да нападне грчке положаје код Ђевђелије и Солуна. Напад је почео у ноћи између 29/30. јуна 1913. године. Бугара је било мање на грчком фронту и 30. јунa сукоби ниског интензитета су се претворили у грчке нападе дуж фронта. Бугарске снаге су се одмах повукле са својих позиција северно од Солуна (осим изолованог гарнизона у Солуну који је био освојен) на одбрамбене положаје код Кукуша. План да се концентрисаним нападом брзо уништи српска војска у централној Македонији није успео и Бугари су заустављени.
Битка код Кукуша
Бугарска 2. армија у јужној Македонији којом је командовао генерал Иванов је држала линију од Дојранског језера на југоисток преко језера Лангаза (данашње Језеро Коронија) и Бешика (данашње Волви), до луке Кавала у Егејском мору. Пошто је армија била овде још од маја (борила се у опсади Једрена у Првом балканском рату), њени војници су били изморени и вероватно нису бројали више од 40.000 људи у две слабе дивизије. Грци су тврдили да се њима супротставило најмање 80.000 људи.
Грчка војска, под командом краља Константина, је имала девет пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију (укупно 120.000 људи), тако да их је било више од бугарских снага у односу два или три према један.
Код Кукуша су Бугари саградили јаку одбрану, укључујући заробљене турске топове који су доминирали равницом. 3. јула, грчка Четврта, Друга и Пета дивизија су кренуле у јуриш уз подршку артиљерије. Претрпели су тешке губитке, али су следећег дана освојили ровове. У међувремену, са леве бугарске стране, Седма дивизија је освојила Нигриту, а Прва и Шеста дивизија Лахану. Са десне стране је пала Ђевђелија и врх Матсикова. То је за последицу имало да бугарска линија за повлачење код Дојрана буде угрожена и Ивановљева армија је започела очајничко повлачење које је повремено претило да постане неконтролисано. Појачање у облику 14. дивизије је дошло прекасно и придружило се повлачењу према Струмици и бугарској граници. Грци су освојили Дојранско језеро 5. јула, али нису успели да пресеку бугарско повлачење у кланцу Струме. 11. јула, Грци су се придружили Србима и напредовали су уз реку Струму док нису стигли до кланца Кресна 24. јула. На том месту изморени Грци су стигли до краја својих логистичких система и зауставили су се.
Бугари су признали око 7.000 жртава код Кукуша. Још 6.000 заробљено уз 130 топова. Грци такође претрпели тешке губитке са 8.700 жртава. Ово је била одлучујућа победа на овом фронту и највећи грчки успех у оба Балканска рата.
Брегалница, Калиманци и кланац Кресна
На фронту у централној Македонији, српске снаге су потиснуле Бугаре на исток у Брегалничкој бици (30. јун-9. јул.) У међувремену, на северу су Бугари почели да напредују према Пироту и натерали српске команданте да пошаљу појачање својој 2. армији која је бранила Пирот и Ниш. Ово је омогућило Бугарима да зауставе српску офанзиву у Македонији код Калиманција 18. јула.
Након што се се стање на српском фронту смирило, Бугарска је преместила своју Прву армију у подршку Другој армији која се одупирала Грцима код кланца Кресна. Константин је одбио предлог своје владе за примирје, тражећи одлучну победу на бојишту.
29. јула, консолидована бугарска војска је покренула нападе на оба крила приморавши Грке назад уз долине река Струме и Месте. Константин се суочавао са уништењем попут Римљана у Канској бици и тражио је помоћ од Срба. На његову несрећу, Срби нису били у положају да пошаљу помоћ после Калиманција и зато је краљ Константин тражио од своје владе да тражи примирје. Грци су имали око 10.000 жртава у току десет дана борбе. Бугарска влада је једнако тражила мир и зато је Константин спасен од уништења.
Крај рата
Упркос стабилизовању фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир је настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Румуни су напали 10. јула, заузевши спорну Добруџу и угрожавајући Софију са севера. Да ствар буде још гора, Турци су искористили ситуацију да поврате своје бивше поседе у Тракији, укључујући и Једрене, који су Бугари напустили 23. јула без испаљеног метка. Турска и румунска војска нису имале жртве у борби, иако су обе армије тешко патиле због поновног избијања колере.
Примирје је потписано 31. јула, а питања територија су решена споразумима из Букурешта и Цариграда. Бугарска је изгубила већину територија задобијених у Првом балканском рату, укључујући Добруџу, већину Македоније, Тракије и егејске обале, са изузетком луке Дедегач. Србија је постала доминантна сила на Балкану, а Грчка је добила Солун и његову околину, заједно са већином обале западне Тракије. То је било само привремено решење - 10 месеци касније борбе су обновљене с почетком Првог светског рата.
-
Штаб Тимочке Војске снимљен у Бугарској, под рушевинама старе куле у Кули, јула 1913. -
-
Бугарски ров код Киликиса из Другог балканског рата -
Проширење Србије после Балканских ратова -
Србија после Другог балканског рата -
Балкан 1913. -
Француска мапа подељених територија након Другог балканског рата
После рата
На почетку Шумадијске улице у близини Славије 11. августа 1913. године српској победничкој војсци из II балканског рата на челу са престолонаследником Александром Карађорђевићем приређен је велики дочек од највиших војних и политичких власти Србије и Београда, представника грађанских организација и националних институција, као и неколико десетина хиљада људи из Београда, Србије и Војводине.[4]
У септембру 1913. избио је први оружани сукоб на српско-албанској граници.[5]
Неке чињенице
Прислушкивање
Током Другог балканског рата Србија је већ имала бежичне телеграфске справе, за које Бугари нису знали. Тако је једно време српска војска прислушкивала бугарске телеграфе. То је трајало све док их Бугари нису открили, јер је било забрањено емитовање на српским бежичним телеграфима. Због те грешке Бугари нису, до открића, ни користили шифровање порука.
Види још
Референце
- ^ „100 godina od Drugog balkanskog rata”. National Geographic Srbija (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-17.
- ^ Јаша Томић:Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 98
- ^ Јаша Томић:Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 97
- ^ Повратак српских победника, Југословенска кинотека
- ^ Први албански напади на српску државу („Политика“, 22. септембар 2013)
Литература
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
- Јагодић, Милош (2015). „Процена демографских губитака Срба у периоду 1910-1921” (PDF). Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 08. 2018. г. Приступљено 31. 07. 2017.
- Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111.
- Митровић, Јеремија Д., ур. (1971). Добровољци у ратовима 1912-1918: Доживљаји и сећања. 1. Београд: Удружење добровољаца 1912-1918.
Спољашње везе
- Други балкански рат 1913. године - политички аспект (Центар за друштвену стабилност - Званични канал)
- Битка на Брегалници 1913. године (Центар за друштвену стабилност - Званични канал)
- Балкански ратови 1912. и 1913. године - политички аспект (Центар за друштвену стабилност - Званични канал)
- Букурештански уговор
- 100 година од Другог балканског рата - репортажа
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
