Пређи на садржај

Каролинзи

С Википедије, слободне енциклопедије
Каролинзи
ОснивачКарло Мартел
Крунисање Карла Великог у Риму 800.
Новчић Карла Великог с натписом KAROLVS IMP AVG (Karolus imperator augustus)
Каролинзи
Пипинска династија
Каролиншка династија
Након Верденског споразума (843)

Каролинзи су владарска и властелинска франачка породица. Они су управљали Франачком и државама које су настале по Верденском уговору 843, а у периоду од 687. до 987.[1] Темељ и углед породици поставио је мајордом Пипин Мали. Породица и династија добила је име по Карлу Мартелу (768—814). Најзначајнији представник династије био је Карло Велики. Њега је папа на Божић 800. у Базилици Светог Петра у Риму крунисао за цара Римског царства. После сукоба, миром у Ахену 812. признао га је византијски цар Михаило I Рангабе.

Његов наследник био је Лудвиг Побожни који је владао од 814 до 840. Унуци Карла Великог (Лудвиг Немачки, Карло Ћелави и Лотар) поделили су франачку државу Верденским уговором 843. Франачка је подељена на три дела из којих су се развиле каснија Немачка, Француска и Италија. Каролинзи су се одржали у Италији до 875, у Немачкој до 911, а у Француској до 987. године.

Порекло имена

[уреди | уреди извор]

Каролинзи су име добили по свом истакнутом представнику Карлу Мартелу (685/689-741).[2] То име је настало је од средњовековног латинског: karolingi, а тај придев настао је од понешто измењеног старонемачког karling, kerling, kerlinc[3] (што је значило Карлов потомак, а он је пак настао на основу искривљеног изговора латинског имена Карло: Carolus.[4][5]

Историја династије

[уреди | уреди извор]

Моћ Каролинга темељила се је на великим земљишним поседима које су они с временом стекли на подручју горњег тока река Мезе и Мозеле. Друга значајна одредница која је Каролинге довела до власти била је лична амбициозност Пипина Малог, који је лукаво искористио тежњу оновремене Цркве, која је у та времена тражила моћне световне заштитнике, да прошири свој утицај и моћ. Пипин Мали је то вешто искористио и окруњен је за краља 751. године. Каролинзи су били значајни за Франачку државу, јер су успели да успоставе државно јединство и да учврсте средишњу власт. Највећи и најпознатији од свих каролиншких монарха био је Карло Велики, који је окруњен за цара од папе Лава III у Риму 800. године. Његово царство, по неким својим одредницама било је наставак Римског царства (или обнова), јер је било оквир унутар којег су положени темељи културног јединства Европе (каролиншка уметност). Традиционална франачка (и меровиншка) пракса поделе наследства међу наследницима остала је и код каролиншких царева, као и концепт недељивости царства. Каролинзи су своје синове постављали као своје краљеве (савладаре) у различитим регијама (regna) царства, која би они и наслеђивали и након смрти свог оца. Након смрти Лудовика I Побожног, избио је трогодишњи грађански рат између његових наследника који је завршио Уговором из Вердуна, којим је царство подељено на три дела. Лотару I припала је Италија, Бургундија, Прованса и земље између река Мезе, Шелде и Рајне и Фризландија. Лудвигу II Немачком, припала је Источна Франачка (каснија Немачка), а Каролу II Ћелавом - Западна Франачка (будућа Француска) Каролинзи су се разликовали од својих предходника из династије Меровинга нарочито по томе што их њихово незаконито потомство, није могло наслеђивати, тиме су највероватније хтели да спречити борбе за наслеђе, и тако да осигурају границе царства. Међутим они се нису увек придржавали заданог правила, при крају 9. века, кад им је понестало подобних одраслих потомака, поставили су незаконитог сина краља Баварске и Италије Карломана-Арнулфа Карантанијског (850 - 899) на престоље Војводства Карантаније.

Каролинзи су се распршили широм Франачког царства по бројним краљевствима (regna) 888. године. Владали су Источном Франачком (каснија Немачка) све до 911. године, исто тако држали су престоље Западне Франачке (будућа Француска) уз повремене прекиде, све до 987. године. Они су тврдили да право на своју наследну власт, поседују од Бога, који им је то право дао, то су желили и да учврсте својим чврстим савезом с Црквом, ипак на дуже стазе нису били у могућности да зауставе принцип изборне монархије и њихова пропаганда их није успела одржати. Њихови млађи следници наставили су да владају у Вермандоису и Доњој Лорени и након смрти последњег каролиншког краља који је умро у 987. године, али њима престоља кнежевина нису била довољна, те се нису могли измирити с новим владарским династијама. Кад је окруњен Робер II за краља Француске, који је већ као дете владао заједно са својим оцем, Игом Капетом, утемељитељем династије Капет, био је то крај каролиншке владавине, како је то рекао један оновремени хроничар из Сена.[6] Династија је изумрла по мушкој линији смрћу Ода грофа Вермандоиса. Његова сестра Аделаида (1062 - 1122 грофица из Вермандоиса), била је последњи Каролинг, а умрла је 1122. године.

Порекло

[уреди | уреди извор]

Пипин I & Арнулф од Меца (613–645)

[уреди | уреди извор]

Каролиншка линија започела је прво са две важне супарничке франачке породице, Пипинидима и Арнулфинзима чије су се судбине укрстиле почетком 7. века. Обојица су били племићког порекла на западним границама Аустразијске територије између река Мезе и Мозел, северно од Лијежа.[7][8]

Прве две фигуре Пипин I од Ландена и Арнулф од Меца, од којих су историчари преузели породична имена,[9] обоје су се први пут појавили у четвртој књизи Псеудофредегарова хроника као саветници Хлотара II из Неустрије који је 'подстакао' побуну против краља Теудерика II и Брунхилде од Аустразије 613. године.[10] Захваљујући заједничком интересу, Пипин и Арнулф удружили су своје породице браком Пипинове ћерке Беге и Арнулфовог сина Ансегисела.[7]

Као отплата за помоћ у аустразијском освајању, Хлотар је обојицу наградио важним положајима моћи у Аустразији. Међутим, Арнулф се први овајдио. Њему је 614. године дато бискупство у Мецу, поверивши му управљање аустразијском престоницом и образовање Хлотаровог младог сина, будућег Дагоберта I.[11] То је био положај на коме је остао до пензионисања 629. године након Хлотарове смрти, када је отишао у малу црквену заједницу у близини Хабендума; он је касније сахрањен у манастиру Ремиремонт 645. године.[7]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Carolingians”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  2. ^ Watkin, David (2005). A History of Western Architecture (на језику: енглески). Laurence King Publishing. стр. 107. ISBN 978-1856694599. Приступљено 5. 5. 2018. 
  3. ^ Babcock, Philip (ed). Webster's Third New International Dictionary of the English Language, Unabridged. Springfield, MA: Merriam-Webster, Inc., 1993: 341.
  4. ^ Hollister, Clive, and Bennett, Judith. Medieval Europe: A Short History. стр. 97. 
  5. ^ Costambeys, Marios; Innes, Matthew; MacLean, Simon (2011). The Carolingian World (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-0521563666. Приступљено 5. 5. 2018. 
  6. ^ Lewis, Andrew W (1981). Royal Succession in Capetian France: Studies on Familial Order and the State. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 17. ISBN 0-674-77985-1. 
  7. ^ а б в Riché, Pierre (1993). Peters, Edward, ур. The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Midde Ages Series. Превод: Allen, Michael Idomir. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. стр. 14, 17, 18, 20, 21—22, 23, 25, 30—31, 33, 35, 42. 
  8. ^ Fouracre, Paul (2000). The Age of Charles Martel. Harlow: Pearson Education Limited. стр. 28, 34—35, 37, 38, 39, 40, 48, 60, 70, 106, 108—9. 
  9. ^ McKitterick, Rosamond (2008). Charlemagne: The Formation of a European Identity. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 57n. 
  10. ^ The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with its continuations. Превод: Wallace-Hadrill, J. M. London: Thomas Nelson and Sons Ltd. 1960. стр. 32, 43, 50—52, 73—74, 75, 87. 
  11. ^ Gerberding, Richard A. (1987). The Rise of the Carolingians and the Liber Historiae Francorum. Oxford: Clarendon Press. стр. 7, 61, 65, 118, 145. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Reuter, Timothy. (1991). Germany in the Early Middle Ages 800–1056. New York: Longman. .
  • MacLean, Simon. Kingship and Politics in the Late Ninth Century: Charles the Fat and the end of the Carolingian Empire. Cambridge University Press: 2003.
  • Leyser, Karl. Communications and Power in Medieval Europe: The Carolingian and Ottonian Centuries. London: 1994.
  • Lot, Ferdinand. „Origine et signification du mot «carolingien».”. Revue Historique. 46 (1): 68—73. 1891. .
  • Oman, Charles. The Dark Ages, 476–918. 6th ed. London: Rivingtons, 1914.
  • Painter, Sidney. (1953). A History of the Middle Ages, 284–1500. New York: Knopf. .
  • "Astronomus", Vita Hludovici imperatoris, ed. G. Pertz, ch. 2, in Mon. Gen. Hist. Scriptores, II, 608.
  • Reuter, Timothy (trans.) The Annals of Fulda. (Manchester Medieval series, Ninth-Century Histories, Volume II.) Manchester: Manchester University Press, 1992.
  • Einhard. Vita Karoli Magni Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2008). Translated by Samuel Epes Turner. New York: Harper and Brothers, 1880.
  • Charles Cawley & FMG "FRANKS, CAROLINGIAN KINGS"[мртва веза], fmg.ca, 2006-15
  • Charles Cawley & FMG "FRANKS, CAROLINGIAN NOBILITY"[мртва веза], fmg.ca, 2006-15
  • Bachrach, B.S.; Bachrach, D. (2007). „Saxon military revolution, 912–973?: Myth and reality”. Early Medieval Europe. 15 (2): 186—222. doi:10.1111/j.1468-0254.2007.00203.x. 
  • Bernard Bachrach and David Bachrach. "Early Saxon Frontier Warfare: Henry I, Otto I, and Carolingian Military Institutions". Journal of Medieval Military History 10 (2012), 17–60.
  • Bachrach, David (2009). „Exercise of royal power in early medieval Europe: The case of Otto the Great 936–73”. Early Medieval Europe. 17 (4): 389—419. doi:10.1111/j.1468-0254.2009.00283.x. 
  • Bachrach, D. S. (2010). „The Written Word in Carolingian-Style Fiscal Administration under King Henry I, 919-936”. German History. 28 (4): 399—423. doi:10.1093/gerhis/ghq108. 
  • Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c.936–1075. ISBN 978-0-521-39489-5. doi:10.1017/CBO9780511562372. 
  • Jim Bradbury. (2007). The Capetians: Kings of France, 987–1328. London: Hambledon Continuum. .
  • Goldberg, Eric J. (1999). „"More Devoted to the Equipment of Battle Than the Splendor of Banquets": Frontier Kingship, Military Ritual, and Early Knighthood at the Court of Louis the German”. Viator. 30: 41—78. doi:10.1484/J.VIATOR.2.300829. 
  • Eric J. Goldberg. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict Under Louis the German, 817–876. Ithaca and London: Cornell University Press. .
  • Eckhard Müller-Mertens. "The Ottonians as Kings and Emperors". Timothy Reuter, ed. The New Cambridge Medieval History. Volume II: c.900–c.1024. Cambridge: Cambridge University Press. 1999. .
  • Timothy Reuter. "The Medieval German Sonderweg? The Empire and its Rulers in the Highe Middle Ages". In Kings nd Kingship in Medieval Europe, ed. Anne J. Duggan (London: 1993), 179–211.
  • Timothy Reuter. "The Ottonian and Carolingian Tradition". In Medieval Polities and Modern Mentalities, ed. Janet L. Nelson (Cambridge: Cambridge University Press, 2006), 268–83.
  • Susan Reynolds. (1997). Kingdoms and Communities in Western Europe, 900–1300. Oxford: Clarendon. .
  • Len Scales. (2012). The Shaping of German Identity: Authority and Crisis, 1245–1414. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Walter Ullmann. (1969). The Carolingian Renaissance and the Idea of Kingship. London: Methuen. .
  • Karl Ferdinand Werner (1970). „Les nations et le sentiment national dans l'Europe médiévale”. Revue Historique. 244 (2): 285—304. .
  • Simon Coupland. "The Coinages of Pippin I and II of Aquitaine" Revue numismatique, 6th series. 31  194–222.
  • Geoffrey Koziol (2006). „Charles the Simple, Robert of Neustria, and the vexilla of Saint-Denis”. Early Medieval Europe. 14 (4): 355—90. .
  • Archibald R. Lewis. The Development of Southern French and Catalan Society, 718–1050. Austin: University of Texas Press, 1965.
  • Janet L. Nelson. „Kingship, Law and Liturgy in the Political Thought of Hincmar of Rheims”. English Historical Review. 92: 241—79. 1977. . Reprinted in Politics and Ritual in Early Medieval Europe (London: Hambledon, 1986), 133–72.
  • Alfred Richard. Histoire des Comtes de Poitou, vol. 1 Paris: Alphonse Picard, 1903.
  • Julia M. H. Smith. (1992). Province and Empire: Brittany and the Carolingians. Cambridge: Cambridge University Press. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Каролинзи&oldid=28478822”