Пређи на садржај

Фредерик Гауланд Хопкинс

С Википедије, слободне енциклопедије
Фредерик Гауланд Хопкинс
Фредерик Гауланд Хопкинс
Лични подаци
Датум рођења(1861-06-20)20. јун 1861.
Место рођењаИстборн, Уједињено Краљевство
Датум смрти16. мај 1947.(1947-05-16) (85 год.)
Место смртиКембриџ, Уједињено Краљевство
Научни рад
Пољемедицина, биохемија
ИнституцијаУниверзитет у Кембриџу
АкадемијаКингс колеџ
Познат поВитамин
Триптофан
Глутатион
НаградеНобелова награда за медицину 1929. године

Фредерик Гауланд Хопкинс (енгл. Frederick Gowland Hopkins; 20. јун 1861 — 16. мај 1947) био је енглески биохемичар који је 1929. године, за откриће витамина, добио Нобелову награду за физиологију или медицину, иако је сматрано да је Казимјеж Функ, пољски биохемичар, више заслужан за то откриће.[1] Такође, открио је триптофан 1901. године. Био је председник Краљевског друштва од 1930. до 1935. године.[2]

Образовање, детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Хопкинс је рођен у Истборну. Школовао се у Лондону, где је завршио студије и медицинску школу, која је сада део Кингс колеџа.[3]

Каријера и истраживање

[уреди | уреди извор]

Након дипломирања, Хопкинс је од 1894. до 1898. предавао физиологију и токсикологију. Године 1898, док је присуствовао састанку Физиолошког друштва, Мајкл Фостер га је позвао да се придружи физиолошкој лабораторији у Кембриџу, како би истраживао хемијске аспекте физиологије. Тада биохемија није била призната као посебна грана хемије. Био је предавач хемијске физиологије на Емануел колеџу, у Кембриџу, у марту 1900. године, када је завршио мастер.[4] Докторирао је физиологију на Универзитету у Лондону у јулу 1902.[4] Док је био у Кембриџу, иницирао је слободно зидарство.[5] Године 1910. добио је стипендије Тринити[4] и Емануел колеџа. Године 1914. постао је први професор биохемије на Универзитету у Кембриџу. Његови студент је био ембриолог Џозеф Нидам.

Хопкинс је дуго проучавао како ћелије добијају енергију кроз сложен метаболички процес оксидо-редукције. Његова студија 1907. са Валтер Морли Флечером, о вези између млечне киселине и контракције мишића, била је једно од централних достигнућа његовог рада на биохемији ћелије. Он и Флечер су показали да исцрпљивање кисеоника изазива накупљање млечне киселине у мишићима. Њихов рад је допринео открићу Арчибалда Хила, да метаболички циклус угљених хидрата ствара енергију која се користи за контракцију мишића.

Године 1912. Хопкинс је објавио дело по којем је најпознатији. У њему демонстрира серију експеримената исхране животиња да дијета, која се састоји од чистих протеина, угљених хидрата, масти, минерала и воде, не подржава раст животиња. То га је навело да сугерише нормалне дијете сићушних количина још неидентификованих супстанци које су неопходне за раст и опстанак животиња. Те хипотетичке супстанце назвао је помоћним факторима хране, касније преименованим у витамине.[6] За ово откриће, заједно са Кристијаном Ајкманом,1929. године, додељена му је Нобелова награда за физиологију или медицину.[7]

Током Првог светског рата, Хопкинс је наставио рад на храњивим вредностима витамина. Његови напори су били посебно драгоцени у време несташице хране. Пристао је да проучи храњиву вредност маргарина и открио је да је, као што се и сумњало, лошији од маслаца, јер му недостају витамини А и Д. Као резултат његовог рада, 1926. године, маргарин је обогаћен витаминима.

Хопкинс је заслужан за откриће и карактеризацију глутатиона издвојеног из различитих животињских ткива 1921. године.[8] Предложио је да једињење представља дипептид глутаминска киселина и цистеин. Структура је била контроверзна више година, али 1929. је закључио да је реч о трипептиду глутаминске киселине, цистеина и глицина.[9] Са овим закључком сложио се Едвард Калвин Кендал.[10]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Хопкинс је 1924. године изабран за члана Националне академије наука. Поред Нобелове награде, 1918. награђен је Краљевском медаљом Краљевског друштва, Камероновом наградом за терапију 1922. и Коплијевом медаљом 1926. године. Године 1905. постао је члан Краљевског друштва, најпрестижније научне организације Велике Британије, 1925. члан витештва Џорџа V, а 1935. члан Реда заслужних грађана. Од 1930. до 1935. био је председник Краљевског друштва, а 1933. председник Британско научног удружења.

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Године 1898. оженио се Џеси Аном Стивенс (1861—1937) са којој је имао сина и две ћерке, од којих је једна, Жакота Хокс, постала истакнути археолог.[11]

Умро је 16. маја 1947. у Кембриџу, где је и сахрањен, са супругом.[12] [13]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Dale, Henry Hallett (1948). „Frederick Gowland Hopkins. 1861–1947”. Obituary Notices of Fellows of the Royal Society. 6 (17): 115—126. doi:10.1098/rsbm.1948.0022. 
  2. ^ „Online catalogue of Hopkins' personal and working papers (part of the Manuscript collections held at Cambridge University Library)”. Архивирано из оригинала 02. 03. 2012. г. Приступљено 13. 07. 2020. 
  3. ^ Needham, J. (1962). „Sir Frederick Gowland Hopkins, O.M., F.R.S. (1861–1947)”. Notes and Records of the Royal Society. 17 (2): 117—126. doi:10.1098/rsnr.1962.0014. 
  4. ^ а б в „University intelligence”. The Times. London. 
  5. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 12. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2019. 
  6. ^ Hopkins, F. G. (1912). „Feeding experiments illustrating the importance of accessory factors in normal dietaries”. The Journal of Physiology. 44 (5–6): 425—460. PMC 1512834 Слободан приступ. PMID 16993143. doi:10.1113/jphysiol.1912.sp001524. 
  7. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1929”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-27. 
  8. ^ Simoni, R. D.; Hill, R. L.; Vaughan, M. (2002). „On glutathione. II. A thermostable oxidation-reduction system (Hopkins, F. G., and Dixon, M. (1922) J. Biol. Chem. 54, 527–563)”. The Journal of Biological Chemistry. 277 (24): e13. PMID 12055201. 
  9. ^ Hopkins, Frederick Gowland (1929). „On Glutathione: A Reinvestigation” (PDF). J. Biol. Chem. 84: 269—320. 
  10. ^ Kendall, Edward C.; McKenzie, Bernard F.; Mason, Harold L. (1929). „A Study of Glutathione. I. Its Preparation in Crystalline Form and its Identification”. J. Biol. Chem. 84: 657—674. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 13. 07. 2020. 
  11. ^ Cooke, Rachel (2013). Her Brilliant Career - Ten Extraordinary Women of the 1950s. Great Britain: Virago. стр. 219–257. ISBN 9781844087419. 
  12. ^ A Guide to Churchill College, Cambridge: text by Dr. Mark Goldie, pages 62 and 63 (2009)
  13. ^ Trinity College Chapel

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Фредерик Гауланд Хопкинс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фредерик_Гауланд_Хопкинс&oldid=28803664”